Okolnosti prvog susreta sa knjigom pisca koja će biti sastavni deo kućne biblioteke i preživeti sve njene transformacije ne moraju uvek biti jasne u sećanju. Ali roman od kojeg je sve počelo bez sumnje ostaje deo lične, ne samo književne, memorije. Za mene je to bila „Njujorška trilogija“ Pola Ostera u izdanju „Geopoetike“, kuće koja je ispratila, u prevodu na srpski Ivane i Zorana Paunovića, celokupnu književnu karijeru ovog svetski poznatog pisca.
Usledio je niz, Mesečeva palata, Nevidljivi, Bruklinska revija ludosti, Sanset Park, Putovanja u skriptorijum itd, sve do trenutka kada mi se sa unutrašnje strane korice romana Baumgartner koja nosi biografski zapis nije, pravo u lice, bacila završna rečenica, „živeo je u Bruklinu, u Njujorku“.
Taj perfekat je objavio konačnost. Više neće biti novih knjiga koje su samo prema redosledu objavljivanja poslednje, nove i poslednje. Ova je zaista poslednja. Pol Oster „je živeo“ i Pol Oster više neće napisati ni jednu knjigu.
Ovaj novi i zauvek poslednji roman koji u naslovu nosi prezime glavnog junaka, Baumgartner, Oster je pisao tokom pandemije virusa korona, kada mu se desila lična porodična tragedija i dok se borio sa uznapredovalim stadijumom karcinoma pluća. Ali jednom pisac, zauvek pisac i uspeo je da bude kvalitativno dosledan svojoj pripovedačkoj snazi i umeću, rečju, sebi.
Motiv intelektualca, pisca, zatim odnos nužnosti i slučaja, grad, potraga za ljubavlju, telo i telesnost, odnos otac sin i večiti odnos On i Ona, sve što je elegantno varirao u svojim prethodnim romanima postupkom koji delimično baštini postmodernu tehniku pisanja, potvrđuje se i ovde, osnažen, i to je efekat više, idejom smrti i nestanka.
„Svako od nas zaključan je u svoje sopstveno ovde, od trenutka kad se rodimo sve do dana naše smrti“, misao je Simora ili Saja Baumgartnera, univerzitetskog profesora filozofije, u trenutku dok bespomoćan i ugruvan leži na dnu stepeništa i dok mu nepoznati mladić iz elektrodistribucije, čitač brojila, pomaže da dođe sebi.
Oster za trenutak zavodi čitaoca i tera na pomisao da će ovo biti jedna „kamerna“ priča, jedna do u detalja razvijena situacija, sada i ovde, profesora kome je žena umrla i koji ostaje sam sa svojim bolom, ne samo psihičkim već i fizičkim, telesnim i koji piše knjigu o Kjerkegoru.
Ali onda nastupa Pol Oster kakav je oduvek bio. Majstor sinteze prošlog i sadašnjeg, pripovedač koji ispituje više ravni. Jedno vreme, dakle, trenutak u kojem se junak suočava sa starošću, telesnom slabošću i usamljenošću, kao neka nulta tačka egzistencije, ono mračno pulsirajuće mesto pred početak eksplozije, postaje rezervoar pripovedne snage. To je startna tačka koja motiviše sve što ćemo u ovom romanu pročitati. Od jednine priča se širi ka mnoštvu, množini događaja, situacija, stanja i značenja.
Prvo na koje nailazimo je Osterovo opsesivno bavljenje knjigom, tekstom, pisanom rečju jer u sećanju koje junak romana čuva na Anu Blum, suprugu koja je tragično izgubila život tokom jednog letnjeg odmora, postoje njeni rukopisi. Pesme i nedovršeni romani. U potrazi za njima, tačnije, klasifikujući ih i čitajući ih, pisac Pol Oster daje priliku junaku Baumgartneru da ponovo doživi prvi susret sa Anom i dalje, rekonstruiše čitav njihov odnos a čitaocu otvara vrata u nove vremenske i prostorne dimenzije.
U njima, čitalac oseća ogroman pripovedački potencijal da se ispiše čitava jedna egzistencijalna avantura. Sećanje na Anu, sređivanje njenih rukopisa, postaje provodnik kroz prostore i vremena. Smrt supruge koincidira sa idejom fantomskog uda koja postaje predmet Baumgartnerove intelektualne analiza a onda i emotivnog doživljaja prošlog i sadašnjeg. Čitav jedan unutarnji život u geografskom eksterijeru Amerike i Njujorka zaokuplja sate profesora Baumgartnera i čitaočevu pažnju.
Vešti prelazi iz jedne situacije u drugu, iz jednog idejnog kompleksa u drugi i sve to začinjeno tipično osterovskom atmosferom koja proznom koloritu dodaje lirsku patinu. Oster nikada nije bio izraziti romaneskni analitičar društvenog ili političkog trenutka ali ovoga puta, u ovom polsednjem romanu, pisac sprovodi i takvu jednu analizu.
Životno iskustvo, pamćenje prošlog, (a bilo je tu i rata u Vijetnamu, fizičkog i duhovnog razaranja, promena kroz koje je prolazila Amerika i Njujork) deo je celine i procesa promene u telu i osećanju samog junaka. Ne čudi zato zaokupljenost i tim aktuelnim trenutkom, na trenutak, dok profesor ispisuje knjigu Misterija točka.
Točak i automobil, misli on, sliče „američkom društvu u malom. Zemlja slobodnih bezglavo jurca kolovoznim trakama kao mastilo crnog asfalta označenog belim linijama, dok sve veći broj izludelih, ljutitih ljudi odbacuje pravila vožnje da bi uzeli učešće u beskrajnim rundama Trke uništenja, razarajućeg sporta broj jedan Novog doba“.
To Novo doba jurca dalje u budućnost bez novih knjiga Pola Ostera, ali svakako će nositi u toj bezglavoj jurnjavi sećanje na pisca koji je tako dobro, u gotovo svakom svom romanu, uspeo da probudi Nostalgiju, kao sećanje na nešto izgubljeno što moramo pronaći ako mislimo nastaviti dalje.
Izvor: RTS / Marija Nenezić
Foto: YouTube printscreen
