Činjenica da je upisan u istoriju NIN-ove nagrade kao jubilarni 70. dobitnik i da stoji u redu sa velikanima srpske književnosti, učinila ga je odgovornim koliko i uzbuđenim. Naš žiri književne kritike proglasio je drugi roman banjalučkog pisca Steve Grabovca Poslije zabave (izdavač Imprimatur) najbolje napisanim delom u 2023. godini u vrlo oštroj konkurenciji, u kojoj su bili još i Vladimir Pištalo za Pesmu o tri sveta (Agora), Srđan Srdić za Autosekciju (Partizanska knjiga), Ljubomir Koraćević za U Zemlji Franje Josifa (KOV) i Vladan Matijević za Pakrac (Laguna), koji je i dobio dva glasa naspram pobednička tri.
Nedeljnik NIN i Dragan Jovićević u ekskluzivnom intervjuu sa 70. dobitnikom, čije delove prenosimo, navodi da se u odluci žirija ističe da je Poslije zabave roman „svedenog, stilski raznovrsnog izraza, u koji je zaptivena `melodija naših nestanaka`, kompleksne strukture, iz čijih vremenskih distorzija i diskontinuiteta, iz lakuna i elipsa sećanja izranja lik tišine“. Kako je ocenjeno, „u njoj, pripovedač kroz ogledalo traume preskočene generacije traga za zaboravljenom i napuštenom decom“.
Kao i vaš prethodni roman, i ovaj se bavi izgubljenom generacijom, ali i više od toga, Poslije zabave govori načelno o gubicima. Koliko je teško emocionalno prolaziti kroz sve priče koje ste ispisali u romanu?
Nije bilo nimalo lako. Danas se često koristi pisanje kao terapija. Ali to nije moja književnost. Poslije zabave ne bih nazvao terapijom, već grebanjem po ranama. A kopanje tih starih rana dovodi do još dubljih, koje se nadalje „inficiraju“ i prave veći problem. Pisanje o traumama, koje imaju i nečega ličnog u sebi, jeste veliki izazov. Uvijek sam vjerovao da književnost mora da zalazi duboko u dubinu tame i mraka, u sfere unutrašnjih previranja i borbi. Jer ako to književnost ne radi, onda ne znam u čemu je njena poenta. Jeste bilo teško, ali to je jedini izazov koji se isplati već tokom procesa pisanja.
Zbog čega baš ta tema?
Ova tema je nešto što je mene godinama proganjalo. Taj zločin koji opisujem u romanu, stvarno se dogodio. Prva stvar koja je meni kao ljudskom biću bila začuđujuća i nevjerovatna, jeste činjenica da se takve stvari uopšte mogu desiti – da neko hladno, bez trunke savjesti, na najbrutalniji mogući način ubija napuštenu djecu, i to iz domova, koja od samog starta nisu imala nikakvu šansu da prežive. Zatim, i kad se saznalo za taj zločin, on nije bio interesantan nijednoj od bivših zaraćenih strana, jer se desio djeci koja su već bila odbačena i nisu pripadala nikome, nisu imala veze s ratom, već su bila žrtve trgovine organima. Ta djeca su prepuštena zaboravu, čak i u sopstvenoj smrti. Nisam mogao da pomirim tu spoznaju u sebi. Kako je moguće da mi možemo da zanemarimo da su se takve stvari desile? Možda je u ljudskoj prirodi da zanemaruje takve činjenice, ali nasuprot tome je književni proces, koji radi upravo suprotno.
A taj proces, kako ste i sami rekli, podrazumeva „kopanje po ranama“. Postoji mnogo nezaceljenih „rana“ prošlosti. Šta nas te „rane“ uče u sadašnjosti?
Uče nas da idemo u potpuno suprotnom civilizacijskom smjeru. Idemo u sunovrat. Ništa nismo naučili. Postoji jedan banalan primjer. Ljudi su prije rata ulagali mnogo u imovinu, u sve što su imali, a onda je neko došao i sve zapalio jednim potezom šibice. I niko ništa iz toga nije naučio. Mi se kao trudimo da idemo ka nekom zaboravu. To je s jedne strane razumljivo. Taj zaborav je prirodna stvar. Ako prođe nekoliko generacija od recimo Drugog svjetskog rata, ne možemo da shvatimo težinu tog događaja. Činjenica je da ljudi tako funkcionišu. Rješenje velike većine problema leži u tome da moramo da počnemo da mislimo i na drugo ljudsko biće. I ništa drugo.
Roman počinje pričom o zločinu, ali vi ne dozvoljavate da sklizne u žanrovski roman. Umesto istrage, dobijamo priču o nemogućnosti stvaranja, pisanja u brojnim svojim oblicima. Kako ste došli do takvog postupka?
Dugo me je mučila tema tog zločina. Ali bilo je potrebno vrijeme da dođem do takvog književnog postupka. Isprva sam htio da napišem knjigu o samom zločinu, ali sam onda shvatio da nemam moralne snage u sebi da se nosim s tom pričom. Istraživao sam samog sebe, istraživao sam kako bih ja to zapravo napisao. I tako je došlo do tog pokušaja pisanja, koji je ključna linija romana. Jer ja se ograđujem od toga da mogu čitaocu da objasnim neke stvari, jer ne znam koliko bih uspio da prenesem prirodu jednog zločina. Zato se na kraju sve svodi na pokušaj. Nisam htio da se fokusiram samo na zločin. Niti ni na ijedan drugi segment romana.
A da li je uopšte moguće objasniti prirodu zla?
Ne znam da li je moguće, ali mislim da je to dobar posao i zadatak kojim treba da se bave književnici i umjetnici. Uvijek suprotstavljeno dobru stoji zlo. Njega čine razne vrste patologija, koje ni nauka ne može da objasni. Poslije Drugog svjetskog rata bilo je nazamislivo da će ponovo doći vrijeme da ljudi prave logore i ubijaju druge ljude. Neshvatljivo je i nerazumljivo meni, kao građaninu prije svega, da jedno ljudsko biće može na najsvirepiji način da muči i ubije drugo ljudsko biće. Nevažno je u kom položaju su se oni našli i zbog čega. Nažalost, mi smo o tome svjedočili u ratu na prostoru bivše Jugoslavije, gdje postoji nevjerovatan broj svirepih zločina. To su pitanja bez odgovora.
Izvor: NIN / Dragan Jovićević
Foto: Youtube printscreen
