Marko Janketić je izjavio pre tri večeri primajući priznanje na 37. Filmskom festivalu Herceg Novi, da ima 41 godinu i da mu je Zlatna mimoza prva nagrada za glavnu ulogu u životu: “Kad su mi javili baš sam bio uzbuđen i srećan, krenulo je srce da mi lupa. Rekao sam sebi – Janketiću, nemoj sad da „rikneš“, pođi da primiš nagradu, pa onda „idi“. Šalu na stranu, želim da se zahvalim na prilici da učestvujem u filmu „Pontonovo srce“, reditelju Senadu Šahmanoviću i svim kolegama i saradnicima koji su mi pomogli u ovoj ulozi.”
Šta je tebi lično najuzbudljivije u romantičnoj komediji „Pontonovo srce“, ono što te je provociralo da prihvatiš ulogu?
– Šekspir je pisao o ljubavi pre petsto godina, to su univerzalne teme. Ali mi stalno, baveći se nekim nazovi velikim temama, zaboravljamo najveće teme – ima li tog majčinog sina ili majčine šćeri koja se nije zaljubila nesrećno ili srećno, tako da je ljubav nešto što je uvek aktuelno. A „Pontonovo srce“ je priča o lepotici i zveri, u ovom slučaju sam ja, razume se, zver, jedan namćor zatvoren u sebe i težak čovek. Zapravo, to je duhovita priča o nemogućim ljubavima koje publika voli – o prljavom automehaničaru i glumici koja je lepotica.
Da li postoje nemoguće ljubavi?
– Ne, postoje samo moguće ljubavi, zato je ljubav fantastična jer je uvek moguća, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu, između bilo kojih ljudi. Ovo zvuči kao floskula, ali je istina – koliko god je, recimo, prema meni u nekim situacijama neko bio loš, zao ili grub, kasnije bih shvatio da je bilo potrebno jako malo da ne bude tako. Ali, na taj rizik zbog gordosti naše i zbog naše sujete, osećanja da smo nešto važni, nismo spremni. Ljudi vole filmove kao što je „Pontonovo srce“, koji pričaju šta bi moglo da bude samo kad bi imali hrabrosti, i u toj priči ljubav mi je najuzbudljivija, ne samo zaljubljivanje.
Nije isto biti zaljubljen i voleti, to su različite kategorije. Zaljubljivanje je strast, telesna privlačnost, seks, a voleti je mnogo kompleksnije. To je žrtva, pristajanje na tuđe nedostatke, na razlike, i razumevanje tih razlika. Ovo je priča o tome – o razlikama između dvoje ljudi koji su se ipak zavoleli.
Koliko ljudi danas imaju hrabrosti da se upuste u avanturu ljubavi, da prave neke iskorake izvan svog uobičajenog i uhodanog koncepta života?
– Kako ko, i kako gde. U ovim našim životima koje danas živimo, mislim da je nama jedino to i ostalo – da nađemo nekog uz koga ćemo da se privijemo, da se osećamo sigurnim, da se prepoznamo. Ovo je ubrzano vreme, život je u strahovitom ubrzanju, sve je instant, sve je intenzivno i kratko, a ljubav zahteva trajanje. Trajanje zahteva neke kompomise, neke žrtve. Skoro sam nešto razmišljao – dvadeset godina sam u pozorištu, i nema dana da nisam pomislio da odustanem, jer mi je teško, ali to ne mogu da uradim jer sam lancima ljubavi vezan za ovu profesiju.
Tvoj junak jeste težak čovek, osobenjak od koga zaziru neki ljudi, ali je čestit. I on je metafora u ovom filmu?
– To su ti mali, obični heroji. Mi smo zaboravili na te male, obične ljude, a oni su tu – to je neki pekar, neka žena koja prodaje cigare na trafici, neki tip koji ti toči benzin na pumpi, neki vozač atobusa, neki radnik u komunalnom preduzeću… To su ljudi koji su neprimetni, a svuda su oko nas. Meni Steva Obradović iz Balkanske ulice popravlja auto, a njegov pokojni otac je popravljao auto mom ćaletu. Čovek starog kova, neće da ti popravi auto ako se malo ne podružiš s njim, a ume da popravi ono što niko ne ume. Kao Zoki Radmilović u „Majstorskoj radionici“.
A danas uglavnom dođeš u servis, sve je digitalizovano, sve priključe na kompjuter, sve provere, i samo ti tresnu cenu, nema nikakve priče, druženja. Verujem da neće i nas da pretvore u aplikaciju, čovek je žilaviji nego što mislimo, ali otuđili smo se, nema bliskosti. Kad sam bio mali, kad uđem u zgradu znao sam da je na prvom spratu bila teta Bela, pored nas je bila Anita Perović, gore su bili Krstići, na petom spratu moj kum Raša Radovanović. Ta zgrada je bila naš zajednički dom, a sada u zgradi u kojoj živim ne znam nikoga, tako da sam i ja pokazatelj koliko smo se otuđili.
Da li je i aktuelnost ove nostalgične priča o starom automobilu „Pontonu“ u tome da nas podseti na stare vrednosti i navike?
– Nemam auto, prodao sam ga nedavno da bih renovirao stan, a razmišljao sam da kupim „Jugo“, i da probam da s njim odem na more. Ako mi se pokvari usput da zovem šlep službu, mislim da bi to bila dobra avantura. Možda bih u tim dešavanjima usput upoznao i neke ljude. Ali, to smo mi, glumci, volimo da doživimo razne stvari i da sretnemo razne ljude, sve je to „materijal“, inspiracija.
I na hercegnovskom festivalu regionalna produkcija je pokazala da su neki filmovi, poput hrvatske „Proslave“ ili „Svemu dođe kraj“, mnogo angažovaniji i hrabriji od onih koji se snimaju kod nas, odnosno, da takvi filmovi prolaze na konkursima njihovih filmskih centara, dok je ovde svaka društvena i politička kritika stopirana. Kako doživljavaš to što se cenzura stalno pojačava, i što su zabrane ušle i u filmsku produkciju?
– Ne znam, mislim da je osnovni zadatak kada je umetnost u pitanju, pogotovu dramski tekst, scenario, da predstava i film fokusiraju neki društveni problem, ili problem pojedinca u tom društvu. Ali, malo sam digao ruke od toga, zato što ispada kao da jedino meni nije dobro kad stalno pričamo o stanju u Srbiji, a ostalima je dobro. Ako je ostalima zaista dobro, onda OK. Naravno, pitanje je, žargonski rečeno, ko će svoju „bulju“ da stavi u procep, slobodno tako napiši, a ja sam je stavio, i doživeo sam mnogo neprijatnosti zbog toga. Mislim da je sada vreme da svi zajedno stavimo „bulju“ u procep, i da pričamo o tome šta je problem u našem društvu, u našoj zemlji.
Da li se to sada dešava, puno tvojih kolega i drugih umetnika, kao i desetine hiljada ljudi širom Srbije, u stalnim je protestima protiv Rio Tinta?
– Kasno Marko na Kosovo stiže! Ja se izvinjavam, ali kad je bilo vreme da se priča o nekim stvarima strašnim koje se dešavaju, ćutali smo, ili bar velika većina. Ne može kancer da se leči u četvrtoj fazi, leči se čim je dijagnostikovan, u prvoj fazi. To što smo se pravili da smo zdravi, a bolesni smo, to je suštinsko pitanje. Ja nisam lek, ja sam rendgen, samo mogu da detektujem problem i ništa više.
Koliko smo svi generalno odgovorni što smo dopustili da se kao društvo survamo u crnu rupu čije se dno ne vidi?
– Ne volim i ne priznajem umetnost koja daje odgovore, jer je to propaganda. Volim umetnost koja propituje, koja u centar, u fokus, stavlja pitanja nekog problema koji se nas tiče. I uloge biram po tome koliko se neko pitanje lično tiče mene, Marka Janketića. Ja dajem moje telo, moj glas, moje oči, moje emocije, moje iskustvo, i talenat onoliko koliko ga imam. Interpretirajući i želeći da svedočim o nekom problemu, nudim pitanje da li je nešto dobro ili nije dobro, a ne da nudim odgovor.
Neko to gleda o čemu govorim u predstavi ili filmu, upija, svako pojednično, i nema istine, samo perspektive, jer ne vidimo ni ti ni ja onu limenku isto. Svi imamo naš ugao gledanja, moje je da ukažem na neki problem, a na publici je da da sebi odgovor. Ako posle svega, raznoraznih strašnih stvari koje su nam se desile postoji ono što je evidentno, što nije privid, što je činjenica, a ti to ne vidiš to, nego ja da ti dajem odgovor, e, to ne mogu. Mogu samo da postavim pitanje, pa ti vidi šta ćeš.
Šta je ono što te najviše uznemirava i čini nespokojnim?
– Budućnost moje dece. Ja sam sebičan čovek, do trenutka dok nisam dobio decu uopšte nisam razmišljao o tome šta nosi sutra, moj sebičluk je moja greška, iz moje prespektive. Mislio sam u jednom momentu da možda neću imati decu, pa me je baš bilo briga za mene, bez obzira što je glumački posao jedna od profesija koje se bore za čoveka. Ali kad dobiješ svoju decu, govorim o normalnim, zdravim ljudima, onda počneš da razmišljaš kako će ona da se snađu u ovom društvu. To su stvari na koje ne možeš da utičeš – ona odlaze u vrtić, pa u školu. Moja škola „Vladislav Ribnikar“ je bila najsigirnije i najdivnije mesto na svetu, to je moja škola. A onda je došao dečak s pištoljem i pucao na svoje školske drugove i drugarice, uništio i njihove živote, i živote svih tih porodica, i njihovih prijatelja, a i naše.
Jer, ja sada razmišljam kako da ne brinem sutra o svojoj deci kad krenu u školu, kako da ne budem nespokojan i da se ne plašim. Sad je pitanje šta radimo i šta smo spremni da učinimo da se izborimo za društvo u kome takvih tragedija nema. I opet se vraćam na „bulju“, ko ima hrabrosti da je poturi u procep, i da se žrtvuje za društvo u kome budućnost dece nije tako rizična i neizvesna. To ne može pojedinac, to je pitanje društveno – socijalne svesti svakog od nas.
Da li je primetno da se posle „Ribnikara“ i mnogih drugih strašnih događaja probudila ta naša društvena svest?
– Ma ne, ljudi se bore za egzistenciju, nemaju vremena da se bave nekom širom perspektivom – u dugovima su, nemaju dovoljno za hranu, isključiće im struju, doći će sudski izvršitelji da ih izbace iz kuća zbog neplaćenih računa, nemaju za pelene, lekove… Ne krivim ja njih, u takvim problemima teško je baviti se širom slikom. Naravno, ima onih koji mogu da se bave društvom u kojem žive, i koji se bore, kao i onih koji mogu, ali se ne bore. Prosto, postoji dobra doza komformizma kod nekih ljudi, njima je lepo, mirno žive svoje udobne živote. I opet kažem – borba za bolje društvo je pitanje socijalne svesti, moraš da sagledavaš širu sliku, nije to samo pitanje inteligencije, to je pitanje dalekovidosti.
Koliko ljudi uopšte osećaju da moraju da budu osvešćeni, da je ne samo „minut do dvanaest“ za neki poslednji voz, nego da nam je dvanaest već odavno odzvonilo?
– Od toga „minut do dvanaest“, prošlo je draga moja dvadeset pet godina, to je četvrt veka, taj minut je bio 1999. godine. Ali, ne znam šta bih rekao, sve više shvatam da uopšte nisam mudar – ja sam samo impulsivan, pravdoljubiv, a onda izvučem deblji kraj. Tako to ide u mom životu.
Izvor: Danas
Foto: YouTube printscreen
