Navršilo se tri decenije od antologijskog uspeha koji je po mnogo čemu bio specifičan – za sva vremena! Sportal je tim povodom snimio dokumentarni film “Prvi šampionski balkon – iz pakla rata i sankcija do evropskog zlata 1995”, u kojem su se asovi trofejne generacije prisetili brojnih anegdota. Predrag Danilović bio je jedan od ključnih igrača.
Ta 1995. po svemu je bila veoma specifična, jer mi smo pre toga bili maltene sahranjeni kao košarkaška nacija. Naravno, u tom periodu su se dešavale baš ružne stvari, pa je otuda bio i najveći naboj, najveća emocija kod nas sportista i u narodu, što je po meni bio osnov za tu i sve one ostale medalje naše generacije. Prošle je 30 godina, mnoge stvari su se izrašavale u međuvremenu u životu, pa dosta stvari ni ne mogu da se setim s tačnošću, ali treba reći jednu bitnu stvar pre nego što pređemo na sam uspeh iz 1995, a to je da nas je selektor Duda Ivković stalno okupljao u Grčkoj tokom godina embarga, igrali smo razne turnire i to je bila velika stvar u održavanju forme i dobre atmosfere. Mislim da je Duda i ogromnu većinu tih putovanja lično finansirao, a mi nismo ni znali to. Duda je uvek bio veliki gospodin, veliki čovek, kao i veliki trener. Onda je Bora Stanković, pokojni Bora Stanković, takoreći izmislio neke kvalifikacije u Bugarskoj gde smo finale igrali protiv domaće selekcije Bugarske, koja je bila odlična, koju smo pobedili tek nakon produžetaka. Mislim da je Paspalj dao neka dva veoma bitna slobodna bacanja, a nije baš bio tada zdravstveno fit. Tako da je to bila ogromna radost, i tada u Sofiji i posle u Atini, a sada je prošlo 30 godina od toga, neverovatno”.
Sankcije – mi u inostranstvu, a roditelji ovde
Te 1995. desila se užasna Oluja na prostoru bivše Srpske Krajine, pa Dejtonski sporazum za konačni prekid rata u razorenoj SFRJ, te godine je i Emir Kusturica dobio Zlatnu palmu u Kanu za film „Undergraund“, odigran je antologijski 100. večiti derbi u fudbalu, desio se čuveni transfer Dejana Tomaševića iz Crvene zvezde u Partizan, a osovojena je i prva sportska medalja nakon tek ukinutih sankcija. Uf, kakav je to Evrobasket bio – pre 30 godina bilo, danas se prepričava.
Bilo je to baš teško vreme. Ja sam tada živeo u inostranstvu, kao i većina nas, moji i naši roditelji su živeli ovde. Meni je bilo lepo da dođem na 10-15 dana kad se završe pripreme ili prvenstva, međutim znam da je bilo veoma teško svima koji su bili ovde. Ja sam 1992. otišao iz zemlje i nemam pravo da pričam o tim nekim stvarima, osim što ih znam iz priče mojih bližnjih, mojih prijatelja i ljudi sa kojima sam bio u kontaktu. I znate šta, kad ste vi igrač, a vaši roditelji ne mogu da vas gledaju uživo na utakmici, jer se teško putovalo zbog sankcija, to je strašno onda svima teško. Mada, ja to nisam shvatao tada. A onda, danas se moja deca bave sportom, ja danas ne gledam njihove utakmice jer ne mogu, ali ja tad nisam mogao da shvatim moje roditelje. Kao što sada moja deca ne mogu da shvate mene, mada sada mogu jer sam im objasnio, meni to moji roditelji nisu objasnili. Ja sam im objasnio da je to mnogo teško. Ali sad sam skrenuo s teme… Znamo da smo učinili veliku stvar za naš narod te 1995, ali nismo u tom momentu bili svesni, jer mi igrači smo igrali da osvojimo sve, svesni činjenice da smo bili dobra grupa igrača. Pa i dan-danas ljudi mi prilaze i govore mi o važnoj ulogi naše generacije, i to posle 30 godina. To je jedna prelepa stvar.
Kolektivno ludilo – BiH odbila da igra protiv nas
U to vreme državi s novim imenom – Saveznoj Republici Jugoslaviji – ukinute su tri godine ranije nepravedno uvedene sankcije. Znalo se svih 12 učesnika Evropskog prvenstva, ali je FIBA s generalnim sekretarom Borislavom Stankovićem odlučila da na tom šampionatu zaigra 14 reprezentacija tako što će dve izboriti plasman kroz dodatne kvalifikacije u Bugarskoj. Jugoslavija i Turska su na kraju otišle dalje.
Sećam se da smo bili u grupi s BiH, da smo trebali da igramo s njima i da oni nisu hteli da igraju s nama. Znate, kad dođe tako neko ludilo, onda ima i ona kolektivna luda euforija, što negativna, što pozitivna. Mi smo, pogotovo ljudi sa ovih prostora, skloni da od obožavanja u jednom danu dođemo do sahrane u drugom danu. Tako da, toga sam se setio, znam da smo odradili šuterski trening umesto utakmice s Bosnom i Hercegovinom. A što se tiče Bore Stankovića, on je takoreći izmislio kvalifikacije. Kad je to uspeo da učini onda znate koliko je bio veliki u FIBA. Nije to lako, ali bilo je i pravedno, jer nama su ukinuli sankcije, pa kao kođšarkaškoj naciji bilo je logično da se dozvoli tako nešto.
Selektor Duda Ivković maltene je s plaže okupio igrače i odveo reprezentaciju na ove dodatne kvalifikacije u Sofiji, a tamo: Jugoslavija – Bugarska 93:87 posle produžetaka, Jugoslavija – Estonija 89:64, Jugoslavija – Turska 84:65, Jugoslavija – BiH 20:0 pošto se rival nije pojavio na terenu po političkoj komandi iz Sarajeva.
Nismo imali prave pripreme, tako se desilo jer su tek ukinute sankcije. Mi smo mislili da će te kvalifikacije lako proći, jer smo u to vreme imali ekipu sa stvarno vrhunskim imenima i igračima. Igrači su bili najbolji u svojim klubovima. Međutim, naleteli smo na tu Bugarsku, koja je na svom terenu, u nekoj maloj dvorani. Hvala dragom Bogu, mi smo na kraju prošli dalje, ali nam je bilo veoma teško.
Divac, Paspalj, Sale… Dobro smo se zezali
Mnogi ističu da je Jugoslavija imala najbolji beli tim tog vremena. Znamo napamet brojeve na dresovima i imena igrača: 4 Dejan Bodiroga, 5 Predrag Danilović, 6 Saša Obradoić, 7 Zoran Sretenović, 8 Žarko Paspalj, 9 Miroslav Berić, 10 Aleksandar Đorđević, 11 Željko Rebrača, 12 Vlade Divac, 13 Zoran Savić, 14 Dejan Tomašević, 15 Dejan Koturović. Selektor je bio Duda Ivković, a pomoćni trener Željko Obradović.
Pa to su sve ljudi sa kojima sam faktički odrastao, dugi niz godina pre i posle toga smo igrali zajedno. Neki nažalost nisu među nama, ali smo mi ostali dobri drugari, neko se čuje manje, neko više puta s nekim, ali kao uostalom i kad si u ekipi, sa nekim se družiš više, s nekim manje, ali se družimo. Od stručnog štaba, pa sve do poslednjeg igrača, to su ljudi koji su činili jednu izvrsnu grupu, bilo je puno humora, puno raznih zafrkancija, ma nama je bilo najbitnije da se zafrkavamo, a naravno, kad treba da se igra ozbiljno, mi smo igrali ozbiljno. Stvarno nam je bilo dobro. Stvarno smo se dobro zezali. Sad s ove tačke gledišta, sigurno je da se i današnja generacija dobro zeza, ali mislim da smo mi tu doktorirali. Paspalj je tu prednjačio, Divac ustvari, on je bio perjanica toga, pa Sale isto… Mislim, to su sve ljudi koji su prihvatali šalu i na svoj način. Tomašević… Koliko smo samo njega zezali te 1995. jer je prešao iz Zvezda u Partizan (osmeh)”.
Uff… Znam da ostalim ekipama nije bilo baš prijatno, a ni drago što mi učestvujemo na tom prvenstvu. Znajte, Grčka je i dobila organizaciju tog Evropskog prvenstva sa ciljem da ga osvoji. Međutim, mi smo ih dobili dva puta, jednom u grupi, jednom u polufinalu i onda smo postali instant neprijatelji. Mislim, s grčkim narodom ne možemo biti neprijatelji, ali tada smo na tim utakmicaama bili neprijatelji, srećom to je samo kratko trajalo.
Opuštanje kod Paspalja – Dudu sam gurnuo u bazen
Plasman u polufinale doneo je Jugoslaviji olimpijsku vizu za Atlantu naredne godine, a tada je usledila i žurka na bazenu u domu Žarka Paspalja na Glifadi kao relaksirajuće veče pred mečeve za medalju.
A pa da (osmeh)…U jednom momentu bila je takva neka tenzija da smo maltene počeli da ujedamo jedni drugog. Zezanje o kojem sam pričao, to je jedno, ali bilo je i tenzija, ipak znamo kakve su bile sve utakmice. I onda Duda dođe na neku strašnu ideju. Da li on? Ma on, on sa njegovom suprugom Nenom smisli da napravimo žurku kod Paspalja u kući. On je tad imao jedan veliki bazen, živeo u prelepoj kući u Atini. I to je, verujte mi, bilo toliko bitno kao, recimo, neka bitna utakmica što smo pobedili. Jer, siguran sam, da nije bilo toga, da se nismo mi tu opustili, pitanje je šta bi bilo dalje. Na kraju sam ja Dudu bacio u bazen, jer niko drugi nije smeo, a znali su da je Duda prema meni bio malo slab, a znao sam i ja (osmeh)… I naravno, svi smo crkli od smeha (osmeh)… Ma, celo to veče je bilo jedno predivno, prelepo veče. Jurili smo i Željka, da i njega ubacimo u bazen, ali on nam je pobegao.
Predrag Danilović je zaboravio patike za polufinale – zagrevao se u baletankama
Te 1995. tek je izgrađena Olimpijska dvorana Nikos Galis, kasnije poznata kao OAKA arena, a u to vreme velelepna hala s nazivom Marusi po istopimenom naselju u predgrađu Atine. Današnji dom Panatinaikosa prima 19.000 ljudi, pa toliko bilo „ludih navijača“ na utakmicama Grčke. Posebno je bilo ludo u polufinalu – 19.000 braće Grka bilo je protiv Jugoslavije, a naš tim je u takvoj atmosferi uspeo drugi put da ih dovije, ovoga puta i izbaci s takmičenja koje su organizovali.
Bila je jako čudna i nespecifična aftmosfera. Mi smo tri ili četiri godine dolazili u Atini i igrali prijateljske utakmice pod embargom, a onda odjednom neprijateljska atmosfera. Pritom, drugačije je kad ideš u Grčku i igraš protiv reprezentacije Grčke, a da pre toga nisi imao pripreme, da smo došli s plaza maltene, a oni u najvećem, najboljem sastavu na domaćem terenu. I bilo je svega, došlo je i do neke tuče, pa su u koškanju povredili Dudinu suprugu Nenu, bile su tu još i naše devojke, kasnije supruge. Bilo je baš napeto, al eto vratili smo im pobedom na terenu. A inače, sad sam se setio, ja sam za polufinale protiv Grka zaboravio patike. Zagrevao sam se u ovim šunjalicama, baletankama. Ne mogu da se setim da li je Duda to video i saznao za to, ali fizioterapeut Rodoljub Milić zvani Giba otrčao je do hotela i doneo mi patike. Stigao je tik pred utakmicu, neverovatno. Šta ćeš, zaboravio patike (osmeh)…
Zakucavanje preko Sabonisa – mogao sam da prekinem karijeru
Grci su ispunili halu i tokom finala, kupili su ulaznice pre nego što im je Jugoslavija izbacuila košarkaške idole. Otuda nova neprijateljska atmosfera od strane naše braće – svi osim navijača Jugoslavije navijali su za Litvaniju. Grmelo je! A to finale – posebna priča – tada je Đorđević sa 41 poenom uz devet trojki dobio nadimak Sale Nacionale, tada je viđeno neverovatno zakucavanje Danilovića preko Sabonisa, tada su Litvanci hteli da demonstrativno napuste meč, tada je Jugoslavija postala prvak Evrope!
Zaista, kao što je šampionat bio jak, tako je i samo finale bilo baš jako. Dejan Bodiroga je dao isto bitne poene, Sale Obradović, Savić koji se borio sam sa Sabonisom, Divac, Đorđević… Pa tada mladi Rebrača, Rebrača koji je bio kao perce pored Sabonisa (osmeh)… Znate šta, mi smo svi bili školovani igrači. Ne kažem da danas nisu školovani, ali danas se igra drugačija košarka, akcenat se stavlja na šou, a ne na sport. Drugačija su bila i pravila.
A Litvanci? I oni su imali sjajan tim – Sabonis, Marčuljonis, Karnišovas, ma sve vrhunski sportisti i igrači. Neke sam poznavao lično, neke nisam, ali sve su to bili odlični momci. Oni su verovatno u tom momentu mislili da zlato treba da pripadne njima, pa su se bunili kad im nije išlo, žalili su se na nekakve sudijske odluke. Hteli da napuste teren, pa je Sale išao kod njih tamo da ih grli, moli, što je bilo super, ali bre, mislim se, rekao sam mu “ma pusti ih, nek idu, nek izađu, srećno im bilo, fenomenalno, daj bre da prekinemo ovu tešku utakmicu, daj bre da nam nešto bude lagano, da uzmemo medalju i idemo kući”. A zakucavanje nad Sabonisom? Ma pomalo mi smeta što svi ističu to, kao da ništa drugo u karijeri nisam uradio (osmeh). Pa me pitaju šta sam to rekao Sabonisu posle zakucvavanja. Ma šta sam mu rekao, nisam ja njemu ništa rekao, rekao sam sudiji da mislim da je možda trebalo da svira faul, ali kamera je to snimila iz pravca Sabonisa, pa je izgledalo kao da njemu nešto pričam. Čini mi se da sam posle tog zakucavanja mogao da prekinem karijeru, bilo je uzalud svi oni trofeji posle (osmeh). Naravno, šalim se, razumem da se pamti zakucavanje, ali to ne može da bude jači utisak od Seletovih 41 poena, devet trojki. I ne samo Saletovih poena, svako je ostavio upečatljiv trag na toj utakmici, doprinos svakog od nas bio je nemerljiv.
Idealna petorka bez nas – i to je politika
Jugoslavija je osvojila zlato bez poraza, a u idealnoj petorvi šampionata nije bilo naših – Komazec, Kukoč, Ereros, Sabonis i Marčuljonis MVP.
Eto, ja recimo taj podatak nisam znao, možda sam ga znao, ali sam zaboravio. Da Sale ne bude u idealnoj petorci… Stvarno suvišno pričati o toj nepravdi. Umesto da Sale bude MVP, oni daju tu titulu Marčuljonisu, koji je fenomenalno odigrao – kapa dole, ali mislim, prijatelju, pa MVP je uvek iz pobedničke ekipe. Da ti u tom idealnom timu nemaš nikog iz pobedničke ekipe, pa baš neviđeno. Naša petorka, minus jedan igrač i Sabonis, eventualno Marčuljonis, i to je to. Ali nažalost ne možemo svi stati u pet, međutim i to je sport. Ma sport je sport samo na terenu i to je oduvek tako, sve ostalo je politika, ali to vi ne shvatate kada ste igrač. Ja sam radio kao funkcioner, vodio sam Partizan 15 godina, vodio sam Savez osam godina, tako da znam te stvari.
Geometar kaznio Hrvate, kosmos se pomerio posle naredbe Tuđmana
Evrobasket u Atini dobro pamte i Hrvati. Desila se tada možda i najveća sportska bruka u istoriji sportskih takmiečnja. U trenutku kada su naši zlatni momci zakoračili na pobedničko postolje, Kukoč, Rađa i drugovi demonstrativno su napustili postolje za treće mesto i okrenuti leđima nekadašnjim saborcima Divcu, Paspalju, Sretenoviću, Daniloviću, Đorđeviću i otišli u svlačionicu. Bila je to naredna Franje Tuđmana, znalo se odmah, a priznao je to nekoliko godina kasnije i njihov selektor Aca Trica. Neverotatno, Hrvati se od tada nikad nisu vratili na postolje, usledio je potpuni krah njihove reprezentativne, pa i klupske košarke.
Jeste, jeste… Znate šta, oni su imali taj pritisak od njihovog tadašnjeg državnog vrha da maltene nemaju kontakt s nama. Mislim da je Sretenović kum sa Rađom, ali šta vredi. Mi nikad nismo imali tu vrstu pritiska, ni od koga. Da li zato što su oni shvatili da smo mi takve ličnosti, da ako nam kažu “nemojte” da ćemo mi kontra da uradimo. I nije tu bilo nikakve ljutnje, ni mržnje, bila su ružna vremena, pa je glupo osuđivati nekog. To su odvratna vremena bila, ružna vremena, to je naravno spremano od strane njihovog državnog vrha, imali su naredbu direktno od Tuđmana. A od tog momenta Hrvatska se više nije vratila na postolje. Tog momenta oni su ugasili košarku u Hrvatskoj. Ne verujem da je samo zbog toga, jer hrvatske selekcije imale su i tada, a i posle su imale odlične igrače. Ali jednostavno nešto nije funkcionisalo. Možda se energija nije pogodila kako treba, možda se pomerio malo kosmos tog momenta, možda ih je geometar kaznio, ne znam, ali činjenica je da od tog momenta oni nisu ništa uradili u košarci. A sve su to dobri momci sa kojima sam ja osvajao medalju u staroj Jugoslaviji. To su momci sa kojima smo mi igrali u staroj Jugoslaviji, mislim na SFRJ naravno. Među nama nikada nije bilo tenzije, pa ni te 1995. U hotelu smo se viđali, doduše krišom po sobama, ali nije bilo tenzije. Ponavljam, ružna su vremena bila to, a to što su uradili bilo im je naređeno. Nadam se da nikad neće se ponoviti. I sve na kraju krajeva prođe. Sutradan trebate nekog da pogledate u oči, da ga pozdravite. Pa kako ćete da ga pogledati u oči kad ste ga taj dan iz nekog razloga nešto ružno rekli ili mu pokazali, uradili, tako da osuđivati nekoga generalno je strašno ružna i odvratna stvar i niko nema pravo na to, a kamoli u situacijama kao što su one tik posle rata. Samo mogu da kažem da se nadam da se to nikom neće ponoviti. A pogotovo je to bilo neverovatno za Paspalja, Divca, Đorđevića, Sretenovića, mene – pa mi smo u SFRJ delili svlačionicu, isti tim smo bili, radovali se uspesima zajedno. Verujem da je i njima bilo neprijatno, bar malo, a znamo da se mnogi kaju danas zbog toga, to su i javno priznali, ali opet ponavljam bilo je to ludo vreme. U to vreme roditelji vam žive tu. Šta će ti roditelji, majka ili otac, sutra kada izađu na ulicu. Mislim lako je sada pričati iz ovog ugla, ali u tim trenucima sve je bilo drugačije. Nikome nije lako u tim situacijama, pa nisu oni sigurno voljno napustili postolje. Posle smo im ostavili cveće, simbolično. Mislim da je to bila Divčeva ideja, ma njegova sigurno, čija bi bila, on ima tih debilnih ideja. Tada sam mu ja rekao “nemoj budalo jedna, bre, izgledaće kao da stavljamo cveće na grob”. Međutim – debil, debil u pozitivnom smislu. On je uvek bio predvodnik tih zezanja. Tako da je to cveće Divac smislio, on je, nema ko drugi. Ako kaže da nije, laze (osmeh).
I danas ustanem kad čujem “Hej, Sloveni”
Bilo je emotivno tokom intoniranja “Hej, Sloveni. Doduše, bilo je i zvižduka sve vreme, ali na kraju – veliko slavlje.
“Hej, Sloveni” je moja himna, naša himna. Ja sam odrastao u SFRJ. Da se razumemo, ja jesam Srbin, patriota. Često se namerno poistovećuju dve reči – nacionalista i patriota. Uvek sam bio Srbin, uvek sam znao da sam Srbin, ali sam odrastao u Jugoslaviji. Odrastao sam u jednoj predivnoj državi. Ne samo po mom mišljenju, nego po mišljenju ogromne većine ljudi to je bila prava država. Nismo mi u tom momentu razmišljali da li je Tito dobar za Srbiju, da li je Leka Ranković ovo ili ono, da li je onaj ovo, da li je ovamo tamo ono, ma ne. Kao što ni danas deca, nadam se, molim Boga da ne razmišljaju, ko je ovaj ovamo, ko je onaj podlićar tamo. Ali, “Hej Sloveni” kad čujem i dan-danas, ja ustanem. Mislim, uvek će tako da bude. Svi smo je pevali, pa kakav bi čovek bio ako bi pljunuo u tanjir iz koga sam jeo.
Doček za nezaborav – nismo mogli da sletimo od ljudi
Ludnica u svlačionici OAKA arene pretočila se na opštenarodnu euforiju širom Srbije, Crne Gore, Evrope i sveta – svuda gde su bili Srbi. A onda se desio i spontani doček ispred gradske skupštine, gde se okupilo više od 100.000 ljudi. Bio je to prvi šampionski balkon, a prethodio mu je spontani doček na aerodromu, pa kolone vozila i ljudi sa zastavama, u dresovima, duž auto-puta do centra Beograda.
To je bilo nešto što mi nismo mogli ni da pretpostavimo, niko od nas nije znao da će se desiti takav doček. Mi smo svi bili u čudu kada smo videli masu ljudi na aerodromu. Pa nismo mogli da sletimo od količine naroda, bili su čak i na pisti. Zoran Stragi Stevanović, koji je povredio i iskrenuo zglob pet dana pre prvenstva, inače bi bio s nama među 12 reprezentativaca, on je doveo trubače na aerodrom. I onda kad je takva atmosfera pred toliko ljudi, onda smo i mi otkinuli. Znaš da su došli ljudi zbog tebe, znaš da si stvarno uradio nešto veliko. Bilo je i posle dočeka, ali tada kada smo videli kolonu automobila duž auto-puta, masu ljudi kraj auto-puta i na nadvožnjacima, kada smo videli ljude na prozorima i krovovima zgrada, ovim čuvenim televizorkama, tada je sve teško postalo lako. Pa kada smo se popeli na balkon pred ne znam koliko ljudi, taj osećaj… Znate, mnogi pričaju o raznim demonstracijama koje su bile i broju ljudi, pošto sad svi mere čiji je duži, da izvinete, sa brojem ljudi ovim i onim, ali mislim da je to bio jedan od masovnih skupova. Govorimo od aerodroma pa sve do gradske skupštine i šire, to je neverovatno. I to je bilo zbog jedne fenomenalne utakmice u finalu, zbog reakcije Grka u tom momentu, zbog svega drugog na šampionatu, zbog poteza Hrvata, pokušaja Litvanaca, rata i sankcija pre toga, zbog izbacivanja s Olimpijskih igara 1992, zbog svega toga je taj doček bio najupečatljiviji i verovatno najemotivniji. Svima nama je značio, znači nam i dan-danas. Svi drugi dočeci bili su organizovani, što je normalno, ali taj 1995. bio je spontan, neplaniran, pun emocija, baš iz srca. Znate, kad je teško vreme, pa kad vidite svetlo na kraju tunela, pa ta radost, to je to. Ako smo nekom detetu usrećili detetinjstvo, to je lepo.
Sale se ženio, nije došao na balkon – mladost, ludost
Sa bapkona se orilo “Uzeo si trofej Paspalje”, “Igra rock-n-roll cela Jugoslavija”, a zapevao je i Tomašević skandirajući Tuđmanu. Ipak, prvi šampionski balkon protekao je bez Đorđevića, Rebrače i Savića, koji iz Atine nisu došli u Beograd.
Tada je bila upečatljiva pesma “Igra rock-n-roll cela Jugoslavija”. To je bila maltene nezvanična himna te i narednih godina. Prelepa pesma. A Tomaševićeva pesma? Eto, dokaz koliko je bilo ludo vreme. Skandiranje Paspalju “Uzeo si trofej Paspalje”, odogovor na grčko “Nikad nećeš uzeti trofe Paspalje”, e to je fenomen. Ja se divim našim ljudima kako uvek i u svakom momentu osmisle originalan odgovor, kao sada što imate na internetu raznih gifova i originalnih klipova na datu situaciju, tako je tada to bilo sa skandiranjem. A što se tiče Saleta, da, propustio je taj balkon, nije smeo da dođe jer mu je tadašnja verenica Seka rekla “moramo na letovanje”, pa smo ga zezali danima (osmeh). Naravno, šala. Ali i to potvrđuje koliko je doček bio neplaniran i spontan, jer da smo znali da će biti dočeka i oni bi bili s nama, sigurno ne bi to propustili. Ali Sale se ženio – mladost, ludost (osmeh)! Ma mi smo voleli da se zezamo, znali smo da se zezamo. Kad smo bili skupa, to je bilo tako, niko nije mogo da glumi zvezdu ili zvezdicu. Sale je godinama posle nadoknađivao taj doček, zajedno smo se popeli na balkon in a 20-godišnjicu uspeha u Atini, a bilo je ludo i par dana kasnije u klubu Arhaik na uglu Takovske i Dalmatinske, tu je bila svadbena žurka Saleta i Seke.
Premije dali u humanitarne svrhe, tada osnovana Grupa 7
Veliki asovi na terenu, još veći ljudi van njega. Dokazala je ta generacija i potezom da se odrekne nagrade od 200.000 nemačkih maraka u humanitarne svrhe.
Ja mislim da smo sve premije preusmeravali u humanitarne svrhe. Zbog toga smo i osnovali onu Grupu 7 koja je dugo, dugo godina funkcionisala tako, a onda je ta grupa prerasla u Ana i Vlada Divac fond.A na ideju da osnujemo Grupu 7 došao je Bata Đorđević, Saletov otac koji, da je živ i zdrav, izgleda bolje od svih nas sada. On je stalno bio u nekim projektima, pa je tada predložio da osnujemo humanitarnu grupu. Nas sedmorica je to uradilo – Paspalj, Divac, Bodiroga, Sale Đorđević, Rebrača, Sale Obradović i ja. I onda smo igrali razne humanitarne utakmice, pomagali. Ma, stvarno smo bili tim, u svemu pravi tim.
Predrag Danilović o Eurobasketu 2025.
Tri decenije je prošlo od antologijskog zlata košarkaša, a ove godine je novi Evrobasket. Pa da li je vreme da Srbija prvi put pod tim imenom postane šampion Evrope, jer podsetimo 2001. smo poslednji put osvojili Evropsko prvenstvo.
Svedok sam stvaranja novog talasa reprezentativnih uspeha pod selektorskom palicom Svetislava Pešića i igrača koji su osvojili bronzanu medalju na Olimpijskim igrama i srebrnu na Svetskom prvenstvu. Imamo sjajan tim, sjajnu atmosferu, bar se nadam da je dobra atmosfera pošto više nisam u Savezu, dok sam bio bila je dobra. Tako da… Mi smo košarkaška nacija, pokazala je to moja generacija, pokazale su to generacije pre nas, pokazuju to i ovi današnji momci, a potvrđuju i rezultati, jer posle Amerike imamo najviše zlata. Košarkaški savez Srbije je, dok sam bio predsednik, izdao jednu prelepu monografiju “100 priča za 100 godina”, ta monografija je proglašena za najboljom monografijom svih monografija u regionu. Ona je iz nekog razloga povučena sa tržišta, ne znam iz kog razloga. Ja smatram da je ta monografija treba da bude u svim osnovnim školama, u svim bibliotekama. Povukli su je sadašnji rukovodioci Košarkaškog saveza Srbije. Ne znam iz kog razloga, ali je zvanično proglašena najboljom monografijom. I zašto ovo kažem? Kažem baš zbog toga što su tu sve godine uspeha, ne samo 1995, nego čitava istorija naše košarke, jer smo mi košarkaška nacija. Znate, Novak Đoković se rodi jednom u ne znam koliko godina, fudbaleri nas nisu baš nešto previše puta obradovali uspesima, vaterpolisti su nas, hvala Bogu, uvek obradovali i činili srećnim, odbojkašice su u nekom prošlom period osvajale sve, košarkašice takođe, da ne nabrajam dalje, ali mi smo košarkaška nacija, a to govori i zvaničan podatak osvojenih medalja kada je u pitanju reprezentacija Jugoslavije onda i Srbije sada. Najveći postotak dece upravo trenira košarku, to nije mala stvar. Hvala Bogu mi imamo uvek talentovanih igrača, nemamo previše trenera, u poslednje vreme ih nemamo, ali talentovane igrače imamo. Takva je i današnja seniorska reprezentacija, pokazala je da je spremna za velika dela, pa čak je i zlato, znamo svi, izmaklo na Olimpijskim igrama, znamo kako je američki drim-tim došao do pobede protiv nas.
Izvor: Sportal / Autor: Goran Anđelković
Foto: YouTube printscreen
