Neverovatna vest koja se proširila regionalnim medijima o tome kako je neko jednostavno preko noći odneo skulpturu Brusa Lija iz glavnog gradskog parka u Mostaru, koji je takođe pod video nadzorom i nalazi se u samom centru grada, kako god se to odvijalo u krajnjem slučaju simboličan je na više nivoa.
A za analizu pomenute simbolike treba poći od naziva parka koji se do ratnih devedesetih zvao Park izviđača, da bi u procesu nasilne kroatizacije grada i pokušaja da se Mostar postavi kao kopija Tuđmanovog Zagreba devedesetih na svaki mogući način nosio bi ime Zrinjevac, na isti način na koji je obližnji i centralni gradski trg postao Trg hrvatskih velikana, izgubivši svoj prethodni naziv ’14. februar’.
A u tom parku 2005. godine, na inicijativu dvoje tada mladih ljudi iz nevladine urbanističke i antinacionalističke organizacije, Nine Raspudić i Veselina Gatala, podignuta je skulptura posvećena Brusu Liju zagrebačkog umetnika Ivana Fiolića.
Čin postavljanja skulpture naišao je na razumijevanje šire javnosti, ali i od idejnih tvoraca predstavljen kao ideja da Mostar ostavi traumatičnu ratnu prošlost iza sebe, da se ne bavi simbolima koji dele grad, već onima koji ga spajaju i uspostaviti novi urbani identitet zasnovan na heroju iz detinjstva, koji kao pravednik dolazi da reši sve probleme i iskupi svet.
Bez obzira koliko je to objašnjenje tada izgledalo naivno, baš kao što je sama ideja izgledala zapanjujuće, logično je da je došlo na kraju optimistične posleratne ere kada je zaista još uvek izgledalo moguće ostaviti rat i njegovo nasleđe iza sebe. i započeti novi.svet bajke i bolja budućnost.
To uverenje se na kraju pokazalo naivno. I to ne zbog same skulpture, koja je na kraju, i pored svih sitnijih devastacija i renoviranja, uklanjanja i vraćanja, zaživela sa gradom i samim parkom, već zato što se pokazalo da je postavljena na suštinski pogrešnim osnovama. A ovi temelji su se zasnivali na verovanju da se trauma može prevazići guranjem pod tepih, a prošlost se može poništiti tako što se o njoj ne govori, ili se bar suočava.
Logično je da je tada mladim i urbanim ljudima izgledala smisleno, kao i ostalim građanima koji su bili željni mirnog života u normalnom gradu, ali ova ideja je od početka imala u sebi utkanu bubu samoobmane, jer su se svi pravili da već nemamo iskustvo socijalističkog perioda u kojem se patentira ćutanje o traumatičnoj prošlosti i simbolima koji dele, pa je na kraju ta tišina eksplodirala kao bumerang u ratnim razaranjima i zločinima devedesetih, čije posledice još uvek živimo.
Drugim rečima, činjenica da je skulptura nastavila da postoji u parku i da živi sa gradom, ne znači da je bio živ i njen smisao i ideja kojom je postavljena. Uostalom, dva izvorna pokretača čitave priče su je odavno napustila, tako što je Veselin Gatalo na prošlim lokalnim izborima u Mostaru završio na listi Dodikovog SNSD-a, a Nino Raspudić kao glavna desnica intelektualna zvezda Hrvatske i kao zastupnik klero-nacionalističkog Mosta u Saboru.
Uostalom, u neposrednoj blizini parka, upravo u ovom trenutku imamo ozbiljan simbolični rat vezan za završetak zgrade HNK i uporni napor Islamske zajednice da izgradi interkulturalni centar pod rukovodstvom ta zajednica po svaku cenu pored te zgrade, koja neodoljivo podseća na slučaj jednako obližnjeg spomen-obeležja borcima HVO-a koje je podignuto ispred Vijećnice, da bi se uz njega podiglo i odmah minirano spomen obeležje. Armije BiH, koja od tada do danas stoji poluslomljena ispred gradske većnice, pored netaknutog simbola HVO-a.
Stvari su dakle, bez obzira što stvarni život u gradu i međunacionalni odnosi izgledaju mnogo bolji nego što bi to mogao zaključiti prosečan potrošač regionalnih medija, ipak su davno napustili ideju drugačijeg posleratnog Mostara. U njega su prestali da veruju i idejni tvorci spomenika Brusu Liju, kao i sami građani Mostara, koji od kraja rata nikada nisu bili udaljeniji jedni od drugih u političkom smislu.
A jedan od ključnih razloga za ovu distancu je uporno ćutanje o devedesetim ili čak i njihovo veličanje, što smo nedavno mogli da vidimo na promociji knjige Valentina Ćorića, čoveka osuđenog za ratne zločine u Hagu.
Jednostavno rečeno, nestanak skulpture je samo simboličan kraj ideje da je moguće da će superheroj iz detinjstva doći i rešiti stvari. Da je tako lako, svi bi to znali.
Izvor: Peščanik / Dragan Markovina
Foto: YouTube printscreen
