Iz intervjua objavljenog u nedeljniku NIN prenosimo najvažnije delove u kojem Jelisaveta Karađorđević o svom životnom putu razgovara sa Lukom Mičetom, o susretima sa svetskim državnicima i dugoj borbi za rehabilitaciju svog oca, kneza Pavla.
„Moj otac nikada nije bio fašista niti izdajnik“, ističe ona, objašnjavajući da je njegova politika bila vođena pokušajem da se „sačuvaju životi mladih ljudi i kupi vreme za Jugoslaviju“.
Prema njenim rečima, cela stigma o „izdajstvu“ nastala je u političkom kontekstu posleratne Jugoslavije, dok je stvarna slika, kako tvrdi, mnogo složenija i dokumentovana u arhivama koje je godinama istraživala.
„To je bila moja životna misija, dug prema ocu, ali i dug prema istini“, kaže ona. “Kada je 2011. godine Viši sud u Beogradu doneo odluku o punoj rehabilitaciji kneza Pavla, osetila sam kao da je ogroman kamen, težak nekoliko tona, pao sa mojih grudi. Pravda je spora ali dostižna ako ste dovoljno uporni i ako ne dozvolite da vas laži obeshrabre. A kada su u oktobru 2012. godine njihovi zemni ostaci preneti u porodičnu grobnicu na Oplencu, krug je konačno bio zatvoren. Moj otac se vratio kući, među svoj narod, tamo gde je oduvek pripadao.”
Zašto se povezivala sa Džonom Kenedijem
Jedan od najpoznatijih delova njenog života, koji je godinama hranio i javne spekulacije, jeste njen odnos i druženje sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem.
Kneginja Jelisaveta u intervjuu opisuje njihov prvi susret u Palm Biču početkom šezdesetih godina, na večeri u krugu američke elite.
„Bio je beskrajno šarmantan“, navodi ona, ali naglašava da je na nju jači utisak ostavilo njegovo znanje nego njegov status. Ona posebno ističe da je Kenedi pokazivao iznenađujuće detaljno poznavanje Balkana i njene porodice:
„Znao je mnogo o dinastiji iz koje dolazim i pokazao izuzetno uvažavanje za mog oca. Njegova stvarna privlačnost nije bila u njegovoj pojavi već u neverovatnom znanju i lakoći s kojom je vodio razgovor. Bio je prva osoba koju sam srela izvan kruga moje porodice koja je tako mnogo znala o Jugoslaviji. Izvanredno je poznavao istoriju, njene aktere, umeo da objasni interese velikih sila, karakter Balkana i njegovu poziciju. Znao je mnogo o dinastiji iz koje dolazim i pokazao izuzetno uvažavanje za mog oca. Na povratku nas je pozvao da predsedničkim avionom „Air Force One“ letimo do Vašingtona zajedno.“
U javnosti su se godinama pojavljivale priče o navodnoj emotivnoj bliskosti sa Kenedijem, ali iz njenog opisa jasno se vidi drugačiji ton – pre svega političko-intelektualni odnos i česti kontakti koji su kasnije doveli do glasina.
Ona se dotiče i perioda kada su joj telefonski pozivi iz Bele kuće izazivali ljubomoru njenog prvog supruga:
„Hauard je mislio da mi se Kenedi udvara“, navodi ona, dodajući da su se zbog toga pojavile i novinske priče koje su dodatno pojačale spekulacije. “Nije prihvatao moje objašnjenje da predsednik prosto želi da čuje moje mišljenje, a da ga posebno interesuje šta ljudi misle o njemu.”
Kneginja Jelisaveta naglašava da je Kenedija poslednji put čula samo mesec dana pre njegovog tragičnog putovanja u Dalas. Sasvim slučajno ga je upitala da li voli što ide u Dalas, a on je odgovorio da ne voli.
Jelisaveta Karađorđević: „Odjednom smo morali da odemo za četiri sata“
Kneginja Jelisaveta opisuje i traumatični trenutak iz 1941. godine, kada je njena porodica napustila Jugoslaviju nakon puča 27. marta.
„To veče, 27. marta, sedela sam u krilu svoga brata Aleksandra i slušala priču „Mali crveni zmaj“. Čitanje su ometali jaka buka i bat koraka. Sećam se tog osećanja zbunjenosti. Gledam kako Uranija, Grkinja, služavka moje majke, u velikoj brzini pakuje kofere, vidim ogromnu zabrinutost kod odraslih. Dali su nam samo četiri sata da se spakujemo i iste večeri odemo iz Jugoslavije ili ćemo biti streljani.“, seća se ona.
Nakon toga usledio je niz godina izgnanstva – Kenija, izolacija, politički pritisci i život između kontinenta i kraljevskih dvorova Evrope.
„To je trauma sa kojom se čovek bori celog života“, kaže ona. “Umesto u London ili neku evropsku prestonicu, poslati smo u Afriku, u Keniju. Život u Keniji bio je potpuni kontrast svemu što je moja porodica do tada poznavala. Bili smo izolovani, pod stalnom prismotrom, u okruženju koje je bilo prelepo, ali divlje i surovo. Za mog oca, to je bilo strašno duševno mučenje. Čovek koji je upravljao državom i spasavao evropsko umetničko blago odjednom je sedeo u afričkoj savani, obeležen kao izdajnik od strane onih koji su zapravo izdali njega. Moja majka, kneginja Olga, pokazala je neverovatnu snagu u tim trenucima. Ona je bila ta koja je držala porodicu na okupu, koja se brinula o našem obrazovanju i trudila se da brat i ja ne osetimo svu gorčinu i očaj naših roditelja.”
Kneginja Jelisaveta navodi da je njen otac često ponavljao kako su ga izdali Britanci i Srbi. Iako je kasnije živela u najvišim društvenim krugovima Londona i Pariza, kneginja ističe da taj svet nije bio onakav kakvim se spolja čini. Kaže da su joj aristokratski saloni delovali prazno i veštačko. „U Americi sam želela da budem Jelisaveta, a ne eksponat evropske aristokratije“, ističe ona.
Jelisaveta Karađorđević o povratku u Srbiju
Kneginja Jelisaveta spominje da kad je Ričardu Bartonu ispričala da su njegovog oca izdali upravo Englezi, on je toliko pobesneo na Čerčila da je napisao ljutito otvoreno pismo britanskim medijima. “Kada su se Liz Tejlor i Ričard Barton rastali, ja sam počela da izlazim s Bartonom”, kaže ona. “Bio je sjajan sa mojom decom. I možda bi sve bilo drugačije da Ričard nije imao zaista veliki problem sa alkoholom.”
Zbog alkoholizma napustila ga je jednog dana u Nici, gde je Barton snimao film. Vratila se bez njega u London. Kaže da ju je Barton tada oslovio hebrejskim nazivom njenog imena, kako je to činila i Elizabet Tejlor: “Zbogom, Eliševa. Ne zaboravi da sam onaj članak o Čerčilu isključivo napisao za tebe”, rekao je na rastanku.
Dok je kasnije bila u braku sa peruanskim diplomatom, Manuelom Uloom, putovali su u Budimpeštu na važnu političku konferenciju. Bilo je to 1987. godine. Tada je njen suprgu upitao jugoslovenskog političara Mitju Ribičiča da li može sa suprugom da poseti Jugoslaviju. On se složio, pošto nije znao kako da reaguje. U jugoslovenskom konzulatu im je izdata viza i otputovali su vozom za Beograd.
“Želela sam da se vratim u Beograd isto onako kako sam otišla iz njega kada mi je bilo nepunih pet godina – vozom”, naglašava Jelisaveta Karađorđević. Zbog uzbuđenja, nisam mogla da spavam u vozu, ni trenula nisam. Dočekala sam jutro otvorenih očiju. Htela sam da vidim rađanje sunca nad mojom zemljom. Bila sam u stanju potpunog šoka.”
Ova tvrdi da je ova poseta je ostavila snažan i uznemirujući utisak na nju, koji se nije mogao uporediti ni sa čim drugim u njenom životu: “Bilo je kao kad čovek odjedanput zakorači u dugo sanjani san.”
Kneginja Jelisaveta ispričala je sliku života koji se kretao između svetskih centara moći i ličnih tragedija, ali i dugogodišnje borbe za istorijsku reinterpretaciju svog oca.
„Ne smete dozvoliti da vas okolnosti definišu ili slome“, poručuje ona, sumirajući svoj životni put. “Naučila sam da su titule prolazne, da je bogatstvo relativno, a da je jedino što zaista vredi ono što nosite u sebi – vaš karakter, vaša čast i vaša spremnost da pomognete drugima.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
