Jedan od vodećih savremenih pisaca španskog jezika Havijer Serkas (1962), poreklom je i rodom iz Ektremadure, ali iz „pečalbarske“ porodice koja se nastanila u Kataloniji. On je u Kataloniji odrastao, i ostao; dugo je predavao špansku književnost na Univerzitetu u Đironi, živi u Barseloni. Njegov „ugao“ nije ni madridsko-kastiljanski, ni katalonski-katalonski, nego – „serkasovski“. Svoje „vjeruju“ na direktniji način nego u literaturi već godinama iskazuje u svojim kolumnama u „El Paisu“, najuticajnijem dnevnom listu na španskom jeziku.
Problem nije prošlost, problem je politička upotreba prošlosti. Svaka vlast, a pogotovo autoritarna, jako dobro zna: da biste kontrolisali sadašnjost i budućnost, morate da kontrolišete prošlost; ona mora ponovo da se izmisli, manipuliše, koristi u političke svrhe sadašnjosti. To se stalno događa. Događalo se u bivšoj Jugoslaviji i verujem da je to bio jedan od uzroka ili goriva za njen raspad…“, kaže nam u razgovoru Havijer Serkas, jedan od vodećih savremenih pisaca španskog jezika, razgovoru koji nije mogao da ne ode u pravcu istorijskog sećanja i „prošlosti koja nije prošla“ – to su teme koje su postale svojevrsna njegova diferentia specifica.
Serkas voli da citira jednu Foknerovu rečenicu iz „Rekvijema za iskušenicu“: „Prošlost nije mrtva, nije čak ni prošlost.“ Koristi je kao ilustraciju za svoju fundamentalnu tezu da je prošlost deo sadašnjosti, i to ona dimenzija sadašnjosti bez koje je sadašnjost osakaćena. Iz tog razloga smatra da moramo da poznajemo i razumemo prošlost da bismo u potpunosti upoznali i razumeli sadašnjost.
U većini Serkasovih knjiga pitanje svih pitanja je šta činimo sa našim najtraumatičnijim i najtežim nasleđem. U romanima „Salaminski vojnici“ (2001), „Brzina svetlosti“ (2005), „Anatomija jedne pobune“ (2009), „Zakoni granice“ (2012), „Hohštapler“ (2014), „Kralj senki“; (2017), „Terra Alta“ (2019-2022) piše o najdelikatnijim „momentima“ savremene španske istorije – Španskom građanskom ratu, tranziciji iz frankističke diktature u demokratiju, pokušaju vojnog puča…
Teško breme prošlosti
Osim što se kroz ta tematska i ideološka „minska polja“ (koja mnogi iz predostrožnosti izbegavaju) kreće sa neverovatnom lakoćom, „zavodi“ i svojim stilom, koji karakteriše mešavina dokumentarne građe i fikcije, gde čitalac teško može da odgonetne gde prestaje jedno i počinje drugo.
Uprkos tome što je u Španiji veoma čitan, priznat i poštovan, kaže kako (i) tamo mnogi o tim osetljivim temama (o kojima piše) više vole jasne, nedvosmislene i kategoričke sudove, nego što teže razumevanju. Zato insistira na tome kako su istorijska i književna istina različite, kako nisu u sukobu niti protivrečne, već da su komplementarne. Uveren je da „misija“ (dobrog) romana nije da presuđuje, nego da bude u funkciji razumevanja.
„Razumeti ne znači opravdavati, to znači dati sebi alate da ne ponavljamo iste greške. Verujem da ako neko poznaje i razume svoje nasleđe, može da ga savlada. Ali ako to ne znate i ne razumete, to nasleđe dominira vama i na kraju iste greške ponavljate iznova i iznova.“
Iz onoga što priča i kako priča, dalo bi se zaključiti da se španskoj ne-tako-davnoj prošlosti spisateljski posvetio zato što ju je osećao kao neko nevidljivo, a teško breme. Kad je bio mlad verovao je, kaže, da je prošlost Španije najtraumatičnija od svih, i da je to što zemlja tu prošlost nije uspela da „svari“ čini izuzetkom. Vremenom je shvatio da stvari ne stoje baš tako.
„Sve zemlje imaju traumatičnu prošlost i sve imaju mnogo problema sa njenim varenjem. Sve. Mislite da su Sjedinjene Države svarile genocid koji su počinile nad Indijancima, ili samo Građanski rat? Videli ste kako se 6. januara 2021. u Kapitol ulazi sa zastavama Konfederacije? Mislite li da su Britanci svarili svoju imperijalnu prošlost? I mislite li da nema smetnji sa varenjem Bregzita, što je najgora odluka koju su doneli vekovima unazad? Mislite li da su Francuska ili Italija svarile svoju kolaboracionističku ili fašističku prošlost? Ako tako mislite, varate se. Sva društva imaju problema sa svojom prošlošću.
Vrlo dobro razumem da posle strašne traume, poput rata – ili poput smrti deteta, ako govorimo iz ličnog ugla – prošlost treba ostaviti po strani (ne zaboraviti je, prošlost je uvek tu). To je ponekad gotovo nužno. Ali, vremenom se sa tim treba suočiti, jer, inače, ta nas prošlost proždire, preuzima, uništava. No, sa prošlošću se treba suočiti iskreno, hrabro, u svoj njenoj složenosti, a pre svega – a to je često problem – ne koristeći je politički.“
Kad staje građanski rat
Mada nerado izvodi paralele između španskog i jugoslovenskog iskustva, jednu od mogućih sličnosti vidi u tome što je, za razliku od drugih zapadnoevropskih zemalja, u Španiji, kao i u zemljama bivše Jugoslavije, najtraumatičnija prošlost veoma bliska. U bivšoj Jugoslaviji to su, smatra, ratovi koji su je raskomadali devedesetih; u Španiji građanski rat koji, po njegovim rečima, nije trajao tri godine (od 1936. do 1939), kako kažu istorijske knjige, nego četrdeset i tri, „jer Frankova diktatura nije bila mir, nego produžetak rata drugim sredstvima“.
Mir je, po njegovom računanju, započeo 1978. godine sa demokratskim Ustavom.
Na moje pitanje koja greška u čitanju prošlosti nas je kao čovečanstvo dovela do mesta gde smo trenutno, vraća se na ekonomsku krizu iz 2008. godine i poredi je sa onom s kraja dvadesetih godina prošlog veka:
„Kriza iz 1929. dovela je do uspona na vlast ili uspostavljanja fašizma, odnosno totalitarizma, u velikom delu Evrope i Zapada. Kriza iz 2008. dovela je do uspona ili uspostavljanja na vlasti onoga što neki nazivaju nacionalnim populizmom. To nije baš fašizam, iako ima njegova očigledna obeležja, od kojih je najočiglednije povratak nacionalizma u svom njegovom strahovitom sjaju.“
Nacionalni populizam doživljava u određenom smislu opasnijim od fašizma jer je, kako kaže, fašizam demokratiju napao otvoreno, frontalno, spolja, dok nacionalni populizam napada iznutra, lukavo, predstavljajući se kao prava demokratija. „Ne zaboravite da su napadači na Kapitol izjavljivali da im je demokratija ukradena i da je žele nazad, kao što se dogodilo u katalonskoj krizi 2017, koja je bila napad na demokratiju u ime demokratije.“
Identiteti u Vavilonu
Jedna od stvari koje fasciniraju kad se čovek zadesi u Barseloni jeste višejezičnost; to je zaista „grande Babilon“, kako to kaže Manu Čao. Na pitanje kako vidi budućnost dece koja u tom miljeu odrastaju – šta će im biti „glavni“ i „primarni“ identitet, i koje će istorije i „istorijske događaje“ doživljavati kao važne, Serkasov odgovor takođe kreće od jezika…
„Nadam se da će govoriti mnogo jezika, jer su jezici, posle Vavilona, ključ mudrosti“, kaže. Po njegovom mišljenju, ideal bi bio da ta generacija sama odlučuje o svom identitetu, kao i o tome koje priče i događaji će joj biti relevantni, dok bi na demokratskoj državi bilo da pruži mogućnost izbora.
„Vekovima se u Evropi ubijalo zbog verskih identiteta, sve dok religiju nismo uspeli da pretvorimo u privatnu stvar i stvorimo sekularne države, gde svako praktikuje veru koju želi (ili ne praktikuje nijednu). U poslednje vreme – otkako smo izmislili nacionalizam, krajem 18. veka – u Evropi se ubijalo zbog nacionalnih identiteta. Veliki izazov budućnosti je pretvaranje nacionalnog identiteta u privatnu stvar, stvaranje nacionalno sekularnih država, u kojima svako može da praktikuje nacionalni identitet kakav želi (ili da ga ne praktikuje). Evropska unija (ili njena klica) stvorena je protiv nacionalizma, ali još nije zakoračila u stvaranje nacionalno sekularne Evrope, u kojoj svako može da bude šta hoće. Privatizacija verskih osećaja bila je temelj za zajednički život u miru. Sada treba da privatizujemo nacionalni osećaj. Naglašavam – da svako oseća ono što želi, poštujući tuđe osećaje i zakone svih.
Tome težim – federalnoj Evropi koja spaja političko jedinstvo – jamčeći mir, prosperitet i demokratiju – i jezičku, kulturnu i identitetsku raznolikost. Nemoguće? Pre jednog veka takođe se činilo nemogućim da žene uživaju ista prava kao i muškarci, a evo nas ovde. Utopija? Možda, ali razumna utopija, možda jedina koju smo mi Evropljani izmislili. To je za mene ujedinjena Evropa.“
U drugom žanru
Serkas je u novije vreme mnoge svoje čitaoce iznenadio skrećući sa utabane staze „istorijskog sećanja“, da bi stupio u vreme sadašnje i iskušao se na polju kriminalističko-detektivskog žanra. Glavni junak njegove trilogije „Terra Alta“, koju čine romani „Terra Alta“, „Nezavisnost“ i „Dvorac Modrobradog“, objavljeni od 2019. do 2022, je policajac živopisne prošlosti Melčor Marin, koji po svom osećaju za pravdu i „supermoćima“ malo podseća na Lizbet Salander i Mike Blumkvista, junake trilogije „Milenijum“ Šveđanina Stiga Lašona. Velika razlika je u tome što je glavna podloga „Milenijuma“ u velikoj meri „stvarnosno-dokumentarna“, dok je „Terra Alta“ ipak primarno književna konstrukcija.
Ističući da je „Milenijum“ čitao i da mu se veoma dopao, Serkas dodaje da je takozvana popularna književnost neretko mnogo bolja od većeg dela tobože ozbiljne književnosti:
„Zapravo, ozbiljna književnost često uopšte nije ozbiljna. Setite se da Šekspir, u svoje vreme, nije bio ozbiljan pisac, niti je to uopšte bila književnost; dokaz za to je da njegova dela nisu ozbiljno objavljivana za njegovog života. Ni Servantes naravno nikad ne bi dobio nagradu ‘Servantes’ (najvažniju na španskom jeziku), ili ne bez skandala od strane kritičara…“
Serkas detektivsko-kriminalistički žanr ne prati kao takav, već mu je polazište ono što smatra „dobrom književnošću“, a tu onda vidi i neke krimića, poput romana Dona Vinsloua, Džejmska Elroja ili Bendžamina Bleka (što je pseudonim Džona Banvila).
„Svi moji romani su na svoj način detektivski, i svi romani koji su mi važni, od ‘Don Kihota’ i ‘Mobi Dika’ do ‘Procesa’, sadrže u sebi neku enigmu, kao i nekoga ko tu enigmu pokušava da odgonetne (što je suština detektivskog žanra). Kad sam počeo da pišem trilogiju ‘Terra Alta’, nisam nameravao da napišem detektivski roman. Nameravao sam isto što uvek nameravam – da napišem najbolji mogući roman. Ništa više.“
S obzirom da Melčor Marin, glavni junak dotične trilogije, poput Lizbet Salander i Mike Blumkvista iz „Milenijuma“, na kraju pobeđuje neuporedivo moćnije i jače „zle sile“, pitam ga na kraju da li to možda znači da je „istorijski optimista“.
„Ako me pitate da li verujem da u stvarnosti uvek pobeđuju pravda i dobri ljudi, odgovor je ne. Mogu da budem optimista, ali ne i budala. Ono što se događa jeste da nam književnost ponekad služi da kompenzira katastrofe stvarnosti, da nas od nje rastereti. ‘Ljudska vrsta ne može da podnese mnogo stvarnosti’, kaže stih T.S. Eliota. To je istina. Zato nam je – pored ostalog – potrebna fikcija. A u romanima svašta može da se dogodi, pa i takvo čudo da, jednom, dobri momci pobede.“
Izvor: RTS / Autor: Predrag Dragosavac
Foto: EPA-EFE Marta Perez
