„Kad pišeš o nečijoj smrti, pišeš zapravo o njegovom životu“: Umesto In memoriama, Teofil Pančić (1965–2025)

Novinar i kolumnista Teofil Pančić preminuo je sinoć u Novom Sadu posle duge i teške bolesti. „Kad pišeš o nečijoj smrti, pišeš zapravo o njegovom životu“ bio je naslov intervjua koji sam radio u Nedeljniku sa Teofilom Pančićem. Bio je to razgovor povodom njegove knjige „Pilule protiv zaborava“, zbirci njegovih in memoriama o raznim ličnostima s kojima se on opraštao.

Kad pišeš o nečijoj smrti, pišeš zapravo o njegovom životu i tada nisam ni slutio da ću mu pisati in memoriam, ni nepunih deset godina otkako smo pričali o smrtima drugih. U tom razgovoru mi je Teofil bio mlad jer smo se vraćali na njegove vojničke dane 1986. u kasarni gardijskog bataljona u Topčideru u Beogradu koja je pod uzbunom jer delegacija Srba sa Kosova dolazi u posetu Dobrici Ćosiću.

„Cela ogromna kasarna, pod uzbunom. Tih dana spavamo u čizmama jer je tolika bila paranoja oko te posete kosovskih Srba Ćosiću. Kasnije sam čitao njegov dnevnik gde kaže da se našao s njima u podrumu da bi zavarao Udbu, a mi, cela kasarna, na 300 metara od njegove kuće smo pod uzbunom!“ Samo godinu dana nakon toga Pančić više neće biti vojnik a Ćosić neće biti disident već arhitekta koordinata po kojima će ići Slobodan Milošević u prvim godinama vlasti.

U ovoj mojoj „piluli protiv zaborava“, i pisanju o nečijoj smrti a zapravo životu, vratim se na prošlu nedelju kada u hipermarketu u kraju, na odeljku sa novinama, na onoj pregradi za štampu, okrenuo list Danas na poslednju stranicu rezervisanu za Teofilovu vikend kolumnu. Okrenuo se naopako, Teofil je stajao naglavačke a samo kada bih pabirčio patetiku na prvu loptu naveo bih da je to slutilo na loše. A nije i nisam ni razmišljao da je kraj. Pomislio sam koliko je jak njegov život da toliko ne misli o smrti.

Anksiozan i malodušan, kakav pretežno jesam, zamislio sam sa koliko snage je on svih ovih poslednjih godina isporučivao ta opažanja a znao sam da su napisana u krevetu pored koga njegova Olja brine o njemu. Ali to njegovo teško zdravstveno stanje se nije videlo unazad godinama jer on zaista nikada nije pabirčio prizore iz svoje bolesti i očijukanja sa koscem u crnoj kapuljači.

Pisao je uvek o aktuelnostima kao nedavno o „Ćacima“, uvek apdejtovan na stvarnost kao i onih davnih godina kada je sa svežnjem novina ulazio u autobus za Novi Sad u koji se na kraju i preselio. Po priznanju bio je etnički Vojvođanin.

 U seriji nezaboravnih tekstova Teofila Pančića ja sam birao one „stajaće“, one koji će trajati večno, one koji će zaista biti „Pilule protiv zaborava“. Ali ne zaborava njega, već vremena koje je on uhvatio. Taj njegov tekst pročitao sam davno kada smo pisali „Leksikon YU mitologije“ i Teofil se vratio u doba kada je bio kolporter. Najpre u Zagrebu gde je prodavao kultni omladinski list Polet, a onda kada se preselio u Beograd i prodavao štampu, između ostalih i Vreme u kome će kasnije postati zvezda. U jutarnjem ritualu, pio je čaj, navlačio debele čarape, odlazio do memljivog podruma na Terazijama, pozdravljao radoznalog jutarnjeg pacova i uzimao zalihe štampe koje je prodavao. I upijao ulicu i sav onaj užas i tugu s početka devedesetih.

Na Slaviji, na svom radnom mestu, gledao je u turističke autobuse sa nacrtanim palmama sa putnicima koji odlaze zauvek dok ih s one druge strane palmi i prozorskih stakala gleda rodbina koja plače i ne zna da li će ih i kada ponovo videti. Viđao je sa te Slavije dobrovoljce, izbeglice sa tužnim ijekavskim životnim pričama, viđao je život koji prolazi kraj njega i koji će on uvek hvatati čak i kada mu je poslednjih godina od sopstvenog ostalo vrlo malo. I bio je ponosan što je novine, „posao od koga živi“, upoznao s druge strane. Tamo gde se prodaju, gde kreću u život.

„Jer ne možeš, mladi prijatelju, biti urban ako vaistinu ne osetiš ulicu, a nećeš je osetiti ako znaš da u svakom trenutku možeš da utekneš s nje – prvim taksijem (if you know what I mean)“, napisao je na kraju tog po meni njegovog najdražeg teksta.

Često sam i budalasto razmišljao o Teofilu. Recimo kada sam ga gledao na jednom festivalu gde čita priču o svom boravku na moru a ne zna da pliva. Da li nije naučio da pliva jer se stalno, kao sin vojnog lica, selio pa nije mogao da uhvati „stajaću vodu“ koja bi ga čekala da nauči da živi sa njom. Ili sam se pitao „Šta će onda na moru koje je meni nepodnošljivo ako se ne bućneš u vodu ili u večernje piće do omamljenosti“. Ali to sam ja a ne on, a to što ne zna da pliva nije bila oznaka nekog nerda, gika, smetala koje eto zna samo da „piskara“. Setimo se kako ga nisu uspele savladati siledžije u petnaestici za Zemun u kojem je živeo i voleo ga ali je taj grad tada bio epicentar stranke čiji su ga članovi i fanovi sigurno mrzeli. Kada smo već kod autobusa za Zemun, ispravio me je kada sam u knjizi stavio Ustanička – Bačka, „Nije ti to taj broj autobusa“. Rekao sam mu „Ko ga je.e, dobro mi zvuči“.

Pričali smo i o tim detinjstvima dece vojnih lica. On nije bio „povlašćen“ kao ja koji sam živeo u „stajaćoj vodi“ Beograda i nisam se selio i zato možda bio budalast da ne shvatam kako stoje stvari i da nije čudno što su se pojavili ti i ti toliko radikalni svuda, pa i u Zemunu. Rekao mi je:

„Nisam nikada imao taj privid, možda i zato što sam živeo u raznim krajevima SFRJ i kao oficirsko dete nisam imao iluziju da je sve super. Stalno sam dolazio u nove sredine kao neki nov koji drugačije govori i dobro sam znao da postoji potmuli nacionalizam. Nisam se jednog jutra 1990. probudio u nekom strašnom svetu koji je za mene bio nov. Ne, u osnovi sam bio svestan da takve stvari postoje samo što su takve stvari bile andergraund, a ono normalnije je bilo mejnstrim. Problem je nastao kad se to okrenulo i kada je na kraju počelo da se puca. Sve ono što je bilo prosto, gadno, nenormalno i banalno postalo je vladajuće i mera stvari.“