Grupi ljudi okruženoj oko vitkog muškarca sede kose, na umetničkoj zabavi u staroj njujorškoj kući 1982. prišao je jedan Jugosloven.
Zove se Lazar Vujić, po profesiji je galerista i radi na grafičkim rešenjima za Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine.
U Ameriku je stigao sa jednim zaduženjem i samo jednim imenom u glavi – Endija Vorhola, jednog od najpoznatijih svetskih umetnika u istoriji.
Među likovnim rešenjima za predstojeće Zimske olimpijske igre, želeo je da se nađe i Vorholovo.
Te noći, u ateljeu u kući iz 19. veka, slavnom umetniku prvi put pruža ruku i započinje razgovor.
„Bio je ljubazan, staložen, veliki umetnik, čovek koji je pokazivao poštovanje prema svakom sagovorniku”, priseća se Vujić za BBC na srpskom.
„Vorholova prvobitna ideja za Olimpijske igre bio je skakač, ali se meni više dopao klizač i na kraju smo se odlučili za taj motiv.”
Slika crvene siluete klizača rađena je u pop art stilu, po kojem je Vorhol postao poznat.
„Pop art umetnici su inspiraciju pronalazili u fotografijama običnih predmeta, reklamama i slikama poznatih ličnosti.
„Vorhol je bio vodeća figura tog pokreta, simbol pobune protiv tradicionalnih vrednosti u društvu i umetnosti”, objašnjava Nikol Dezolon, umetnička direktorka Vorholove Akademije u Pitsburgu za BBC na srpskom.
Od stidljivog i bolešljivog dečaka, koji bi sate provodio crtajući za kuhinjskim stolom u trošnoj kući, Vorhol je izrastao u jednog od najvećih umetnika 20. veka.
I dok su konzervativniji kritičari smatrali da je njegova umetnost jeftina, drugima se dopadala upravo ta jednostavnost i šarolikost boja kojom je razbijao sivilo svakodnevnice, kaže Blejk Stimson sa Univerziteta u Čikagu.
„Popularizovao je potrošačku kulturu, prepoznao duh vremena u kojem je stvarao i čije nasleđe i posle toliko godina i dalje živi”, dodaje ovaj istoričar umetnosti za BBC na srpskom.
Od Njujorka do Sarajeva
Iako je prošlo više od četiri decenije, Lazar Vujić ne zaboravlja prvi susret sa Vorholom.
„U jednom od razgovora je predložio da uradi i portret Josipa Broza Tita, u njegovom čuvenom pop art stilu.
„U tom trenutku nisam imao dovoljno novca da to finansiram, pa se sve završilo na ideji”, priča danas Vujić.
Vorhol nikada nije bio u Jugoslaviji, ali je bio upućen u njenu političku scenu, kaže galerista koji poslednjih godina živi i radi u Ljubljani.
Grafika crvene siluete olimpijskog klizača bila je deo izložbe Američki pop art 2018. godine u Beogradu.
Srpska prestonica je i treći grad na svetu u kojem je postavljen spomenik ovom umetniku.
‘Odraz jedne epohe’
Tokom 1980-ih, Vorhola upoznaje i spisateljica Maja Herman Sekulić.
„On nije mnogo govorio, više je ćutao, sedeo i posmatrao stvari – bio je pomalo čudak.
„Više je pričao kroz njegovu umetnost”, priseća se ona za BBC na srpskom.
Tokom jednog susreta, upitala ga je da li je zna nešto o jugoslovenskoj umetnosti.
Njegov odgovor je bio odričan.
„Sećam se da sam mu pomenula Milenu Pavlović Barili, koja je u isto vreme kad i on radila u modnom časopisu Vog.
„Oboje su počeli karijere u Njujorku, precrtavajući modele iz časopisa, praveći ilustracije za cipele i bazirajući crteže na poznatim ličnostima, što je u ono vreme bilo neuobičajeno”. dodaje Herman Sekulić.
O ovom susretu i paralelama između karijera dvoje umetnika, Herman Sekulić je pisala i u knjizi Devet života Milene Barili.
„On je bio izuzetan umetnik koji je bolje nego bilo ko shvatao vreme u kojem živimo, bio je odraz jedne epohe i centar umetničkog života u Njujorku”, ocenjuje književnica u telefonskom razgovoru.
Detinjstvo sa olovkom u ruci
Vorhol je rođen u Pitsburgu, u američkoj saveznoj državi Pensilvanija, 6. avgusta 1928. godine.
Odrastao je u siromašnoj četvrti gde su se njegovi roditelji doselili iz Slovačke početkom 20. veka.
Dok bi se druga deca igrala loptom, on je crtao cveće i leptire na obližnjem stepeništu, ispričaće godinama kasnije njegov brat Džon.
Zbog bolesti nije išao u školu, te je dane provodio bojeći, praveći papirne lutke i kolaže od iseckanih fotografija slavnih ličnosti iz modnih časopisa, dok bi u pozadini odzvanjala muzika sa radija.
„Odrastao je uz masovnu kulturu, što će značajno uticati na njegovu karijeru”, priča Stimson, koji se za delo Endija Vorhola zainteresovao tokom studiranja.
Uprkos talentu, Vorhol nije imao podršku ni na fakultetu.
„Profesori su smatrali da su njegovi radovi loša umetnost, jer odudaraju od tadašnjih normi i pravila”, kaže Stimson, koji će višegodišnje istraživanje o umentikovom delu objediniti u knjizi Građanin Vorhol.
Konzerva supe koja je promenila sve
Konzerva supe koja je promenila sveJuna 1949. godine, Vorhol je u svetlom odelu, sa leptir mašnom, naočarima tamnog okvira i fasciklom pod levom miškom, zakoračio na ulice Njujorka.
Imao je samo 200 dolara u džepu, olovku, beli papir i ogromnu želju za slavom.
Jedan od prvih poslova koji je dobio u Njujorku bila je ilustracija cipela za tekst u časopisu Glamur,simbolično nazvan Uspeh je posao u Njujorku.
Narednih deset godina radio je kao ilustrator i dizajner reklama.
„Konzumerizam i rad u marketinškoj industriji naziraće se u velikoj meri i u njegovim pop art delima”, kaže Nikol Dezolon.
Prva pop art dela pravio je pomoću „neprozirnog projektora, ručno precrtavajući slike na hartiji, a onda je otkrio sito-tisak, tehniku za umnožavanje fotografija na tkanini, što je u to vreme bilo novo i kontroverzno”.
„Zamerali su mu da tako pretvara umetnost u robu i obezvređuje jedinstvenost pojedinačnog dela”, ukazuje umetnička direktorka Vorholove Akademije u Pitsburgu.
Prekretnicu su donele 32 verzije slike konzerve Kambelove supe, koju je često jeo u detinjstvu, predstavljene 1962. godine.
„Bio je to njegov genijalni rad i one više od bilo koje druge slike simbolično oslikavaju stanje društva 1960-ih”, ocenio je Irving Blum, galerista koji će ih otkupiti za hiljadu dolara, u dokumentarnom filmu Život Endija Vorhola.
Kasnije će ih prodati Muzeju moderne umetnosti (MoMa) u Njujorku po 15 puta višoj ceni.
Usledile su nove serije, po istom principu: boce koka-kole, drvene replike kutija za sapun, dolarska novčanica.
„Vorhol je promenio način posmatranja umetnosti slikajući stvari iz svakodnevnog života pojedinca.
„Njegova dela bila su namenjena masovnoj publici”, kaže Stimons.
Slavne ličnosti kao sav normalan svet
Vorhol nije slikao samo obične predmete.
Njegova opsednutost holivudskim zvezdama, elegantnim kostimima i sofisticiranim postavkama filmova zlatnog doba Holivuda, doći će do izražaja tokom 1960-ih, priča Dezelon.
Tada nastaje jedan od njegovih najpoznatijih portreta, glumice Merlin Monro, izrazito žute kose, crvenih usana i na bledozelenoj pozadini.
Slika je 2022. godine prodata za 200 miliona evra, što je čini najskupljim delom umetnosti 20. veka.
Vorhol će uraditi 23 portreta ove glumice ubrzo posle njene smrti, menjajući joj boju kose i usana.
Među šarenim slikama je i jedna crno-bela kojom joj naknadno odaje počast.
Poznate su i slike glumice Elizabet Tejlor jarko crvenih usana i plavom senkom iznad levog oka, kao i portreti muzičara Majkla Džeksona i Elvisa Prislija.
Fabrika: Kreativni hab
Tokom 1960-ih, Vorhol otvara studio Fabrika u kojem su se okupljali istomišljenici, muzičari i slikari.
Oni su mu pomagali u poslu, pa se našao na udaru kritike da iskorišćava neiskusne umetnike, kaže Nikol Dezelon.
Ona smatra da je Vorhol više naglašavao kolektivnu kreativnost studija i da se asistenti u poslu mogu posmatrati i kao inovativan i demokratski pristup stvaranja u umetnosti.
U Fabrici su snimani i filmovi.
Jedan od najpoznatijih je Plavi film, sa erotskim scenama, snimljen 1969. godine.
Česti gosti ovog studija na Menhentnu bili su i muzičari Lu Rid, Mik Džeger, Dejvid Bouvi i Bob Dilan.
Jedno vreme je bio i menadžer legendarnom bendu Velvet Andergraund.
Kada je umroo, Lu Rid mu je na albumu Songs for Drella (Drela je bio nadimak koji su Vorholu dali ovi umetnici) posthumno posvetio pesmu Hello it′s me.
„Endi, to sam ja, nisam te video neko vreme.
Voleo bih da smo više razgovarali dok si bio živ.
Mislio sam da si samouveren kada si glumio stidljivost.
Zdravo, ja sam,
Zaista mi nedostaješ, zaista mi nedostaje tvoj um…“
Politički portreti
Sve do 1970-ih, Vorhol je uglavnom radio slike predmeta iz svakodnevnog života, a onda se 1972. pojavljuje njegov poster za kampanju predsedničkih izbora.
Angažovala ga je Demokratska stranka.
Uradio je portret protivkandidata iz redova republikanaca, žutih zuba i zeleno-plavog lica, ispod kojeg je svojeručno napisao – Glasajte za (demokratu) MekGoverna.
„Verovatno je to njegov najlegendarniji politički portret i bio je to prvi put da je neki poznati umetnik pravio poster za američku predsedničku kampanju.
„Prodajom postera prikupljeno je oko 40.000 dolara za Džordža MekGoverna”, priča Dezelon.
Usledio je čitav niz slika političara.
Američki predsednici Džimi Karter, Džon F, Kenedi, njegova supruga Džeki, kao i britanska kraljica Elizabeta Druga, samo su neke od političkih ličnosti koje je u pop art stilu naslikao.
Posebnu kontroverzu izazvali su portreti Mao Ce Tunga, lidera komunističke Kine, kao i sovjetskog ideologa Vladimira Iljiča Lenjina.
„Njegov cilj je bio da dehumanizuje političare i pokaže da su obični ljudi sa kojima svi mogu da se identifikuju, te da se njihova slika ne razlikuje od one na kojoj je konzerva ili flaša”, objašnjava Stimons.
‘Institucija’
Vorhol je umro u njujorškoj bolnici 22. februara 1987. godine.
Preživeo je atentat, nosio je periku, bio je čitavog života nesiguran, ali nikada nije odustao od želje da postane slavan i poznat.
Na novinarska pitanja odgovarao je sporo i šturo.
Za sebe je govorio da je sa druge planete.
Jedna od njegovih najpoznatijih izjava je da će „svako doživeti 15 minuta slave”.
Kada ih je on doživeo?
„Neki ljudi su slavni i više od 15 minuta, Vorhol je jedan od njih – on je institucija”, kaže Stimson.
Izvor: BBC / Dejana Vukadinović
Foto: YouTube printscreen
