Autopark ove godine proslavlja 25. rođendan. Kada ste počinjali, društvena situacija bila je slična današnjoj. Kako vidite aktuelne studentske proteste u odnosu na one od pre 25 godina?
Autopark je osnovan u junu 2000. i, sad se prisećam, atmosfera jeste bila napeta, ali nekako kao da sam osećala da smo u predvorju oslobođenja. Ideja da počnem da pravim muziku kakvu ja želim, i po mom ukusu, delovala je kao stvaranje psihološkog skloništa, nekakve utehe za teskobne godine koje sam kao studentkinja provela na ulicama, za nagomilane traume sankcija, praznih rafova koji su me slamali u srednjoj školi, odjeka ratova, siromaštva i konačno, stalne strepnje, neizvesnosti. Nekoliko godina borbe, od devetog marta 1991. pa do studentskih protesta i konačno, depresivnog, tužnog proleća 1999, potrošilo se, krenulo je sve da se kruni. Nakon izbora u septembru 2000, bilo je jasno da smo nadomak razrešenja. Postojala je nada i strepnja. Tada smo, čini mi se, dugo lomili, od protesta 1996/97. godine, i nada je trajala dugo, bili smo strpljivi. Sada mi se čini da je nada došla nekako odjednom, kada su ljudi već potpuno potonuli nakon niza tragedija koje su nas zadesile – studenti su probudili i ohrabrili ljude, podsetili ih na to šta je sloboda i dostojanstvo, otključali potisnute strahove i povrede, doneli emocionalno oslobađanje, probijanje straha. Kod mene lično, verovatno usled godina rabljenja, nervni sistem je dosta umorniji nego nekad, kao i noge, ali nada je čudesna stvar. Sada su pobornici protesta potpuno sami u ovoj borbi, a opet, za razliku od nekada, postoje društvene mreže. Samo se nadam da će ovi studenti imati bolju budućnost od nas, koji smo se nakratko ponadali da može bolje, a onda smo opet krenuli da tonemo.
Povod za ovaj koncert je novi album „La Reunion“ koji je kompilacija pesama koje ste objavljivali prethodnih godina. Čime ste se vodili pri njihovom odabiru?
Izabrali smo sve novogodišnje singlove kojima bismo svakog 31. decembra obradovali svoju publiku u proteklih otprilike 10-12 godina, kao neki vid novogodišnjeg poklona, razglednice, rekapitulacije godine. Bilo nam je važno da te pesme nađu dom, da konačno budu na nosaču zvuka, i to na duplom vinilu.
Tokom godina vaš zvuk se dosta menjao – od šugejza, preko postpanka i nju vejva, do popa. Šta je uticalo na vaše žanrovsko istraživanje i promene?
Pomeranje sopstvenih granica. To je najlepše, kad se menjaš, rasteš. Za to je najviše zaslužan naš gitarista i autor muzike u Autoparku, Nikola Berček, njegov talenat, vrednoća i hrabrost da stalno napravi iskorak, bez obzira na to kako će bilo ko da reaguje. Probati, igrati se, biti slobodan u kreativnosti. Neke od tih promena su često bile veliki zalogaj za mene pa bi mi ponekad trebalo malo više da savladam. Kad savladam, osećam se kao sam osvojila neku neosvojivu planinu. Ali ušuškavanje u isprobani metod, u ono šta publika voli, ili u ono šta je sigurica smrt je za kreativnost.
„Pravda je reč koju tražimo kada se okupimo“ – stih je iz jedne od pesama sa vašeg novog albuma. Šta za vas danas znači pravda?
Vladavina prava, poštenje, socijalna pravda, pravda za svakoga, neprivilegovanost, dobar život od sopstvenog poštenog rada, slobodno vreme, dostojanstvo, adekvatna zdravstvena zaštita, briga, bezbednost, pravda za najslabije, uključujući i životinje. Baš kao što kaže naša pesma La Reunion: “nema veze što te prate / nije važno šta se sprema / nema veze ko te gleda / nije bitna svaka senka / ko se raduje – mora drugačije / šta nas čeka – mora drugačije“. Ceo svet mora da bude bolji.
Izvor: Nedeljnik
Foto: YouTube printscreen
