Ana Đurić Konstrakta nije kao druge pop zvezde. U stvari, pitanje je da li je ona uopšte klasična pop zvezda. Jer pop zvezde obično vole da daju intervju pre svog velikog koncerta. Ana je insistirala da ga uradimo posle koncerta. Kad se stvari slegnu i kad bude mogla da na miru odgovara na pitanja. Ipak, u jednom se preračunala – otkriva nam da je za slikanje za naslovnu NIN-a morala da kupi novi puder, jer je sve prethodne potrošila za fotografisanje pre koncerta. Što ne čudi jer ona je samo, kako za sebe kaže, „obična žena u neobičnim vremenima“.
Ipak, to nije razlog da na svet gleda na običan način. U intervjuu za NIN govorila je o raznim stanjima, stanju duha, tela, društva, pop scene. O sistemu koji ne vidi. O veštačkoj inteligenciji i fasciniranosti njome posebno. I o tome zašto nas potreba da „moramo biti zdravi“ najbolje ujedinjuje, čak i ako je posmatramo kroz temu o kojoj ništa ne znamo – temu litijuma.
Skoro dve i po godine posle uspeha sa pesmom „In corpore sano“ na „Evroviziji“, napravili ste veliki koncert u novom „Sava centru“. U međuvremenu, s obzirom na svu pažnju i slavu, moglo bi se reći da ste bili u popriličnoj ilegali. Može li se u javnom poslu u Srbiji uspeti, a da se svakodnevno ne „obraćate javnosti“? I kako?
Možda može. Nije da sam oko toga kalkulisala, pa da mogu da dam odgovor. Ne kalkulišem s tim šta javnost želi, a pogotovo ne s tim šta algoritam želi, to je zamarajuće, sa neizvesnim ishodom. Meni prija kada je nečije prisustvo u javnom polju malo jasnije uokvireno u neku oblast ili u neku strukturu, ili temu, a s druge strane, nije mi bliska influenserska logika, tzv. pablik figjurizam, u kojem se neko obraća po raznim temama. To je način na koji ja pratim ljude u javnom polju, kako stičem poverenje u njih, pa tako gledam i da postupam i da se držim onoga čime se bavim. A bavim se pop muzikom, kroz koju proturim neke teme o kojima razmišljam, koje živim, koje me muče, koje lociram, prema kojima sam ambivalentna… Mogla bih čak reći i da je i ta neka neodređenost, nesvrstanost i otvorenost stavova jedna od tema na koju pokušavam da komuniciram, a danas je izuzetno neomiljena.
Koncert je išao pod tematskim naslovom „Obična žena u neobična vremena“. Da li je to ista ona žena koju „nosi slučaj do slučaja“ i koja „jedan život misli, a drugi živi“, ali na kraju ipak odluči da se ne menja?
Svakako, Konstrakta nosi sa sobom sve svoje dosadašnje iskustvo, otpevano u pomenutim pesmama „Zemlje gruva“. Pre 15 godina sam se presabirala oko toga što ja to ne držim sve u svojim rukama, planiram i sprovodim planove, jer mi je delovalo da svi drugi znaju šta rade. Ali na kraju zaključujem da mi i nije loše u mojoj realnosti, jedinoj i stoga najboljoj mogućoj. To je dakle bilo pre 15 godina.
Danas su teme drugačije, perspektiva drugačija. Imamo na raspolaganju mnogo alata koji koriste veštačku inteligenciju, i svesniji smo i fascinirani mogućnostima koje veštačka inteligencija sa sobom nosi. Pa tako i Konstrakta, obična žena, počinje da gradi komunikaciju i odnos sa veštačkom inteligencijom, i videćemo kako će se to razvijati.
Na koncertu ste upravo rekli da „sarađujete sa veštačkom inteligencijom između pesama“. Plašite li se da će doći vreme kada ćete sarađivati s njom i u pesmama, odnosno da će ona uticati na našu kreativnost, misli, ljudskost?
Ja već sarađujem sa veštačkom inteligencijom i svi mi već sarađujemo, svuda je oko nas. Najmanje se plašim ili, bolje rečeno, ne plašim se za kreativnost, to je najbitniji alat za preživljavanje, a u umetnosti i alat za promišljanje te ljudskosti.
Očekujem da će jezik veštačke inteligencije imati povratni uticaj na naš jezik i samim tim na živote. Kakav uticaj, ne znam.
Ono čega se pomalo plašim jeste sužavanje naših komunikacija na komunikaciju sa veštačkom inteligencijom, budući da se radi na razvijanju veštačke intuicije, empatije… I ako ta veštačka inteligencija stane na mesto svih naših međusobnih komunikacija, to mi deluje kao da te ostavlja u večnoj komunikaciji sa samim sobom, a to mi je pomalo pakleno. No, još je možda rano za takve projekcije. I, naravno, tu je i vrhovna tema, nadzor i manipulacija podacima i informacijama, to već živimo. Još uvek ne znam čega se tu konkretno plašim, osim što mi je jasno koliko je neprijatna dezorijentisanost u jeziku, informacijama, nepoverenje, neopipljivost granica…
„Mistakemistake“ i „Zemlja gruva“ su bendovi karakteristični po raznovrsnosti zvuka, ali i različitosti talenata, karaktera. Dajte nam recept, kako izgleda „kad se Srbi slože“, kako se uklapaju ljudi različitih kreativnosti i stavova?
Nemam recepte. Znam samo da su stvari uvek fino funkcionisale kada postoji poverenje da onaj prekoputa radi najbolje što zna.
Svojevremeno ste rekli da „ako angažovanost podrazumeva moju nameru da na nešto utičem ili čak menjam, onda ja nisam nimalo angažovana“. Koliko umetnici uopšte mogu da menjaju društvo danas? Ako ne mogu, koja im je onda prava uloga?
Prednost umetnosti je to što komunicira preko emocija. Čak i kada je u pitanju apstraktna i konceptualna umetnost. I tako najbrže dođeš do nečijih misli, najbrže komuniciraš. Ako bismo išli ekstremno, umetnost bi, kao zabava, uvek bila u funkciji carstva jer zasićuje čula i intelekt.
Zašto nam se muzička scena uglavnom svodi na prolazne zabavne trendove, zašto imamo sve manje velikih, ozbiljnih bendova i izvođača kao pre 30 ili 40 godina. Da li je problem u onima koji prave muziku ili u onima koji je slušaju?
Ne znam da li se slažem sa formulacijom pitanja. Okolnosti se menjaju i mejnstrim je odraz vremena, politike, medija i kapaciteta tog vremena. Ne treba ulaziti u kvalitativna poređenja.
Ako pričamo o aktuelnoj regionalnoj sceni, nema tu problema ni u publici ni u izvođačima, nego čini mi se da je ključna tačka negde između, a to su mediji, distributeri, koji se najčešće podvuku i podržavaju one koji organski skrenu pažnju, pa voze dok traje talas. Retko postoji politika ulaganja u izvođače koji bi mogli da rašire scenu, jer to nosi rizik. Bez ozbiljnije podrške (ulaganja) jako je teško doći do slušanosti. A ako se to svodi na lična ulaganja, onda su potrebne godine i godine da iskočiš.
Da li se kroz muziku, kojom danas na svetskom nivou apsolutno dominira ušećereni pop, vidi trend svođenja ljudi na prosek, ujednačavanje, čak prevođenje u masu koja neće zahtevati bilo kakvu veću promenu?
Ne.
Pevate „Ovaj svet je besmislen, obećaj mi budućnost“. Da li je opšta slabost i inertnost postala naša dominantna osobina?
Ako su slabost i inertnost simptomi depresije i anksioznosti, a depresija i anksioznost dominantna stanja društva, onda da, današnje društvo jeste inertno i iscrpljeno. Nisam baš oštroumna da uvidim razloge tome, ali ono što vidim u svojoj okolini jeste da ova stanja nastaju onda kada ne možemo da nađemo svoje mesto i svoju funkcionalnost u društvu. A to nije lako u okruženju koje se brzo menja, koje je pretrpano informacijama, koje ti kaže „sve imaš, snađi se, šta čekaš“, u kojem izostaje poverenje u institucije, u kojem se ne zna na koju se adresu obraćaš za šta itd.
Da li je to razlog zbog čega često u pesmama kritikujete sistem, i to sistem u najširem smislu te reči?
Ja bih volela da sistem vidim, pa da mogu da ga kritikujem. Trenutno mi nije jasno ni šta je sistem.
Kako će umetnici da „savladaju“ tržišnu ekonomiju? Da li tržište u umetnosti treba da bude odlučujući faktor?
Bilo bi lepo da nije, ali jeste. I manje-više vazda je tako i bilo. Ko ima biznis žicu, taj će negde i da se progura, ko nema, tera dok može.
Konstrakta je bila odličan primer da Srbija ima da pokaže Evropi i svetu i nešto drugačije, različito od dijapazona opštih mesta po kojima smo poznati. Imamo li mi još Konstrakti u rukavu ili je litijum sve što možemo da ponudimo Zapadu?
Nemamo, ja sam jedna jedina i neprikosnovena! Nisam kompetentna, ne umem da odgovorim na ovo pitanje.
Kad smo već kod litijuma, kako komentarišete to što je ta tema, pre svega njen ekološki segment, pokrenula bunt više ljudi nego sve prethodne. Da li je narod shvatio da je zdravlje najvažnije i da se „mora biti zdrav“?
Zdravlje je svakako pitanje koje se tiče svakog od nas i tu se vrlo brzo prepoznajemo. Danas je teško prepoznati mesto ugroženosti. Pa kad ga neko definiše i prepozna, onda postoji i zainteresovanost za temu. Ako se o litijumu priča kao o ekološkoj katastrofi, čini mi se da je osetljivost na ekološka pitanja i dalje slaba, jer se ta pitanja doživljavaju kao neki potencijal u budućnosti, koji će možda biti, a možda i neće, i koji me ne ugrožava direktno. A ako se priča o direktnoj vezi između litijuma i zdravlja, onda je komunikacija brža. E sad, druga je tema kome tu da verujemo. Jer ne verujemo više nikom ništa.
Vaš stih „I šta ćemo sad?“ je postao neka vrsta mantre, citira se i u kontekstu i van njega. Znam da nisam ni prvi ni poslednji koji vas to pita, ali, stvarno, šta ćemo sad? Šta da i kao pojedinci i kao narod uradimo da nam bude bolje?
Pitaću chatgpt.
Izvor: NIN / Ivan Đurđević
Foto: YouTube printscreen
