Razjarena goropad teška više od tone, načeta sa nekoliko snažnih uboda u leđa, silovito kidiše na ponositog španskog veterana koride koji se na zemljanom terenu stadiona Tašmajdan našao u belo-zlatnom kostimu noseći oštar mač u ruci.
Pogledi publike su uprti ka ljutim, ali neravnopravnim rivalima.
Sve je spremno za poslednji juriš – zanemoćali bik se zaleće, a toreador pomera crveni plašt iza koga je životinju čekalo sečivo koje će je nekoliko sekundi potom poslati na večni počinak.
Snebivljivi poklič „ole, ole” koji je do tog trenutka odzvanjao beogradskom Palilulom, zamenila je, posve simbolična, mrtva tišina.
„Nastao je tajac kada je bik pao, nije bilo one euforije i oduševljenja koja može da se vidi na snimcima španske koride, a i meni je to bio najtužniji detalj koji mi se urezao u sećanje”, rekao je za BBC na srpskom Budimir Novaković, penzionisani arhitekta i svedok ovog događaja.
Prva i poslednja korida u Beogradu održana je 2. i 3. oktobra 1971. godine na stadionu Tašmajdan.
Zvezda večeri bio je Luis Miguel Domingin, legenda tradicionalne španske borbe s bikovima, koji je sa još dvojicom kolega gostovao u glavnom gradu tadašnje Jugoslavije.
Prema pisanju medija, događaju je prisustvovalo oko 4.500 ljudi.
Otkud bikovi i toreadori španske koride u Jugoslaviji
Dolazak koride u Beograd danima je najavljivan na naslovnim stranama, a neki tvrde da su i iz aviona bacani reklamni leci.
Na događaj su pozivali i plakati izlepljeni po ulicama, na kojima je, između ostalog, pisalo – Prva klasična korida van Španije.
„Početak sedamdesetih godina 20. veka obeležilo je postepeno popuštanje frankističkih stega i otvaranje Španije ka svetu, a ubrzo potom i postepeno otapanje špansko-jugoslovenskih odnosa, što je dovelo i do povećane kulturne saradnje.
„U tom svetlu možda treba posmatrati i koridu na Tašmajdanu, za koju se mora priznati da je bila ozbiljan organizacioni i marketinški poduhvat, jedan od prvih te vrste u svetu”, navodi u pisanoj izjavi za BBC na srpskom Željko Donić, docent na Katedri za iberijske studije Filološkog fakulteta u Beogradu.
Fašistički diktator Fransisko Franko je na vlast u Španiji došao 1939. posle pobede u građanskom ratu, a na čelu države ostao je do smrti, 1975.
Nisu svi Beograđani bili oduševljeni održavanjem borbe s bikovima.
Oštre kritike su dolazile od boraca za prava životinja, tada ne toliko brojnim, ali ipak glasnim.
Ipak, bilo je i onih koji su sa oduševljenjem iščekivali gostovanje španskih toreadora, posebno proslavljenog Domingina koji je, iako na zalasku karijere, još važio za jednog od najboljih.
Organizator događaja je bilo je preduzeće Zadrugar, a karta je koštala tada skupih 100 i 200 dinara.
Prvobitno je korida trebalo da se održi 17. i 18. septembra, ali je odložena, navodno, zbog vremenskih neprilika.
Pripreme i dolazak bikova iz španske koride
Kako se bližio dan koride, pripreme su bile sve intenzivnije, pa je tako stadion Tašmajdan uoči borbe privremeno pretvoren u pravu arenu za koridu.
Na rubnim delovima terena, ispred tribina, postavljena je drvena ograda, centralni deo je posut zemljom, dok su na bočnim zidovima prolaza kroz koji će bikove izvoditi na megdan toreadoru namontirane daske.
„Da ne bi nasrtali na odraze u ogledalima kojima je ceo tunel obostrano bio obložen, preventivno su napravili improvizovanu konstrukciju na koju su zakucali letve”, objašnjava Budimir Novaković.
Seća se i da je u novinama objavljeno da su bikovi stigli, prvo brodovima u Rijeku, a zatim kamionima preko Slavonskog Broda u Beograd.
U Jugoslaviju je iz poznatog odgajališta u španskoj Galiciji došlo dvanaest bikova, pisali su dnevnici.
Trasa kojom su dovezeni, navodno je podrobno ispitana zbog stočnih bolesti, kako bi se izbegli mogući rizici.
Bikovi su po dolasku smešteni na beogradskom Institutu za virusologiju i serume Torlak, a do borbe su redovno dobijali i vitaminske injekcije.
Dva dana, tri matadora, deset borbi
Borba s bikovima na beogradskom Tašu, otvorena je u subotu, 2. oktobra, u 15:30 svečanom paradom učesnika uz muziku španskog orkestra s tribine.
Pred okupljene je ušetala toreadorska trojka – Luis Miguel Domingin, Robert Pilas i Alfred Konde.
Veteran ovog posla, svetski poznati matador koji od 15 godine vodi bitke sa bikovima Domingin, bio je zvezda manifestacije i mnogi su upravo zbog njega došli.
Legendarni matador je na sebe skretao pažnju i burnim životom.
Družio se sa čuvenim španskim slikarom Pablom Pikasom, zabavljao sa američkom glumicom Avom Gardner, a njegov toreadorski rivalitet sa zetom Antoniom Ordonjezom iz 1959, opisao je nobelovac Ernest Hemingvej u knjizi Opasno leto, objavljenoj po njegovo smrti.
Tada 45-godišnjak, Domingin je bio na zalasku karijere, pa je njegov dolazak, po nekim tumačenjima, više imao revijalni karakter.
Međutim, upravo je on otvorio koridu i već kod prve borbe umalo stradao.
Okliznuvši se, našao se u nemilosti ranjenog bika koji ga je rogom uhvatio za nogu i počeo da ga baca unaokolo.
U pomoć su mu odmah pritekli ostali učesnici, pa je zvezda koride prošla samo sa lakšim povredama.
Pošto su ga lekari pregledali, vratio se nazad i usmrtio posrnulu životinju ubodom mača u glavu.
Tom činu je prisustvovao i Budimir Novaković, tada devetnaestogodišnjak, koji je sa drugarima iz gimnazije došao da gleda ovaj, kako su ga mnogi nazivali, spektakl.
„Video sam to jedno ubijanje i otišao. To je bilo to što se mene tiče i koride za ostatak života”, priznaje on.
Usledila je još jedna borba Domingina, da bi ga potom na mestu matadora zamenio devetnaestogodišnji Roberto Piles.
Mlađani torero se takođe borio sa dva bika, a u nekoliko navrata je i klečao pred njima, pokazujući sopstvenu nadmoć nad životinjom, što je, prema svedočenjima, pobralo simpatije dela publike.
Kasnije je na teren izašao Alfredo Konde, matador na konju koji je vodio samo jednu borbu.
Identičnu predstavu, na istom mestu, Španci su prikazali i sledećeg dana.
Ubijene bikove sa krvavog terena izvlačili su domaći konji.
„I dok su konji za sobom vukli žrtvovane bikove, Beograđani su često negodovali i zvižducima dokazivali da su ipak veliki prijatelji životinja”, pisale su Večernje novosti.
Neki bikovi su navodno završili kao večera u kafani u Skadarskoj ulici.
„U monografiji Tašmajdanske priče piše da su Domingina izveli u Skadarliju i da je na meniju bio jedan od bikova ispečen na ražnju”, izjavio je istoričar Dejan Pavlović za list Blic.
Takođe je naveo i da je pre povratka u domovinu, Španac od srpskih domaćina za uspomenu dobio gusle.
Podrška bikovima veća nego matadorima
Prema svedočenju prisutnih i pisanju tadašnjih dnevnika, zapanjena i zbunjena publika je većinom navijala za bika.
Novinar Petar Blečić je pre desetak godina pisao o koridi i kaže da su prisutni bili na strani bika u trenucima kada su na teren izašli pikadori.
To su konjanici koji su kopljima ubadali bika i tako ga pripremali za poslednji čin, kada matador zadaje konačan udarac.
„Bik je usporen i proboden što se nije dopalo publici koja nije navikla na takve stvari i jednostavno im nije izgledalo kao fer borba, pa su počeli da navijaju za bika”, objašnjava Blečić za BBC na srpskom.
On kaže da ljudi uglavnom nisu bili ni svesni o čemu se zapravo radi jer je većina prvi put prisustvovala koridi.
„Kada pogledate snimke i kada čitate o koridi u Španiji, to je tamo uzbuđenje, ljudi odlepe i u totalnom su transu, dok su ovde posetioci, pretpostavljam, bili preplavljeni osećanjima i nisu ni znali kako da se ponašaju”, dodaje urednik portala srbinside.rs.
Na betonskim tribinama Tašmajdana te sunčane oktobarske subote, sa ocem i bratom, našla se i Jelena Cvjetković Panagiotakis.
„Za mene je to bio jedan upečatljiv događaj mog detinjstva, radostan u onoj meri u kojoj je naš otac uspeo da od mnoštva obaveza odvoji deo vremena za decu i da nas povede na jedan izvanredan događaj”, govori Cvjetković Panagiotakis za BBC na srpskom koja danas radi u Atini kao spikerka radija Voice of Greece.
Izuzetan utisak, kaže, ostavio je i sam prostor gde se korida održala – polukružni oblik nalik amfiteatru, strmost tribina i dobra akustika koja je posebno dolazila do izražaja kada je publika navijala.
U pamćenje joj se posebno urezalo i obraćanje spikera koji je publici pružio osnovne informacije o koridi i uputio ih kada treba da uzviknu „ole”, što je ponovio i tokom predstave.
Takođe se seća i da je zatečeni prizor nije u većoj meri potresao.
„Zlostavljanje bilo kog živog stvora naravno da mi smeta, ali u tom trenutku u meni je preovladala zaslepljenost čitavim događajem, okruženjem i mirnoćom kojom je čitava predstava predstavljena”, opisuje šezdesetogodišnja Beograđanka koja od 1991. živi u glavnog gradu Grčke.
Kaže da ne pamti da je neko u publici plakao, niti protestovao, već da su svi bili „ozareni i razdragani”.
Bilo je, dodaje, onih koji su navijali za bika.
Uspomene iz detinjstva pomenula je i na poslu u Atini, ali joj nisu svi isprva poverovali, posebno kolega koji je živeo u Španiji, a u Atini prevodi grčke vesti na španski jezik.
„Rekao je da korida po tradiciji ne izlazi nikad iz Španije pa sam morala da potražim snimak na internetu i da mu pokažem”, priča Cvjetković Panagiotakis uz osmeh.
„Kada je video da sam u pravu, njegov komentar je bio da je Tito tada bio ugledna politička ličnost u svetu, pa je sigurno njegovim dobrim odnosima sa svima mogao da izdejstvuje tako nešto, ili pak privatnim poznanstvima sa mnogim zvezdama”, dodaje.
Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka prilikom posete Meksiku 1963. prisustvovali su tamošnjoj koridi koja se umnogome razlikovala od one koja je prikazana u Beogradu.
Šta je korida?
Korida ili borba s bikovima (corrida de toros) je „drevni običaj, šarenoliki tradicionalni spektakl i ceremonijalna borba čoveka i bika” koji se danas uglavnom vezuje za hispanski svet – zemlje španskog govornog područja, objašnjava profesor hispanskih kultura Željko Donić sa Filološkog fakulteta.
Vremenom je, dodaje, posebno u Španiji prerastao u složen društveni događaj, postajući, naročito u 19. veku i s romantizmom, „jedan od najprepoznatljivijih kulturnih simbola te zemlje i deo španskog nacionalnog identiteta”.
Danas gotovo svaki grad ili veće mesto u Španiji ima borilište ili arenu za borbe s bikovima koje se održavaju nedeljom popodne, u periodu od marta do oktobra.
„Jedna od najstarijih i najraskošnijih arena u Španiji je La Mestransa, u Sevilji, iz sredine 18. veka, dok je Arena Plasa u Meksiku najveće borilište na svetu jer prima gotovo 50.000 gledalaca”, tvrdi Donić.
Španski tip koride fiesta brava prisutan je i u Meksiku, Venecueli, Ekvadoru, Peruu, Kolumbiji, ali i na Filipinima, u Portugalu i pojedinim gradovima južne Francuske.
Borbe sa bikovima pominju se još u srednjevekovnim spisima, ali za popularnost koride kakvu danas poznajemo, navodi profesor, najzaslužniji je Huan Belmonte, toreador iz Sevilje, koji je „rizičnim bravurama ostavljao bez daha publiku početkom 20. veka”.
U koridi učestvuju tri matadora sa pomoćnicima i šest bikova, a borba je podeljena na tri trećine.
U prvoj matador pokretima plašta „razigrava i izbegava” bika, dok mu u drugoj trećini pomažu pikadori – dvojica konjanika sa kopljima i trojica banderiljera koji biku zabadaju oštre zastavice u leđa, ne bi li ga razdražili i dezorijentisali.
Poslednji deo se zove trećina smrti (tercio de la muerte).
Tada matador u tradicionalnom zlatnom kostimu, izlazi sam pred bika, noseći manji crveni plašt i ubija ga ubodom kroz srce kratkim mačem, po strogo utvrđenim pravilima.
„Ukoliko se dobro pokazao, matador će od publike dobiti uši ubijenog bika kao trofej, dok će onaj koji se ogrešio o pravila ili se pokazao neveštim, izazvati negodovanje gledališta”, naglašava Donić.
Danas, koridu u mnogim španskim regionima kao kulturno dobro štite zakoni, a ujedno predstavlja i turističku atrakciju oko koje je uposlen veliki broj ljudi.
Međutim, sve je više protivnika ovog viševekovnog tradicionalnog događaja, pa su tako mnoge države širom sveta već zabranile borbe s bikovima, što je učinila i Katalonija, autonomna oblast u Španiji.
„Mlađe generacije koridu doživljavaju surovim reliktom prošlosti, a istraživanja javnog mnjenja pokazuju da tek trećina Španaca danas podržava i dalje održavanje koride”, ističe Donić.
Prema podacima iz 2018. godine u koridi, u Španiji, stradalo je najmanje 7.000 bikova.
Izvor: BBC / Nemanja Mitrović
Foto: Arhiv Jugoslavije
