27. januar 2024.
To obilje informacija kojima podležemo je deo sistema vrednosti u kome se živi. A posebno je bitan deo vladajućeg sistema koji se svodi na imperativ da se što brže i što više zaradi. Uglavnom je to mera vrednosti, a ne znanje.
Svako vreme nosi jednu vrstu izazova, ali i mogućnosti da se ne zaborave prave stvari i prave vrednosti. Civilizacija će uvek biti zaustavljena koliko treba da bi se sačuvale te vrednosti. To je istorijska činjenica. U svako vreme se izgovarala ista rečenica: nikada nije bilo lošije nego danas. I u tom nikad gorem vremenu, bivale su ozbiljno isprovocirane neke ozbiljne ideje, postizani su neki viši ciljevi, ljudski duh se izborio da preživi i ostane čist. Jer, mi smo na dnevnoj bazi izazvani da prepoznamo dobro i loše i da reagujemo na to. Imamo izbor hoćemo li nečemu da kažemo da ili ne.
U svemu što nam se nudi, u svemu što živimo, postoje naš glas i naša odluka. To je smisao života da naučimo da prepoznamo i da izaberemo.
Vi ste izabrali da u trenutku kada ste bili u svakom pogledu naj – najbolja, najlepša, najuspešnija – odete na drugi kontinent? Kakav je to rezon?
Nisam bila sve to naj, hvala vam na tome. Ja mislim da su se najvažnije stvari u našem životu desile mimo nas. Mi najčešće mislimo kako nosimo odgovornost za svoje odluke i da smo samo mi o tome odlučili. Međutim, nekada nam se u životu otvore neka vrata i mi krenemo.
Meni se upravo to dogodilo, jer nisam uopšte imala nameru da bilo gde idem. Pobedila je moja znatiželja, iako sam bila presrećna zbog onoga što sam postigla i zbog činjenice da sam radila sa sjajnim ljudima. Otišla sam u svet da posetim prijatelje, ali i da vidim ko sam ja u nekoj drugoj sredini, u nekoj drugoj kulturi. Čovek sebe mnogo bolje vidi kada se izmesti u drugu sredinu.
U toj drugoj sredini vi ste dobro situirani, predajete na fakultetu, a kad je reč o glumi u toj sredini, reklo bi se da vas ne zanima previše?
Ne bih rekla da me ne zanima. Znate, ja sam počela da glumim kad sam imala osam godina, primljena sam na FDU sa šesnaest i po, u Sivom domu sam igrala pre nego sam upisala Akademiju. Ništa ja nisam planirala, sve se to desilo. Sa prvim filmom u Argentini počela sam da odlazim u internacionalne vode i život mi se „raširio“, ako tako mogu da kažem. Međutim, ja nisam imala ideju da budem neka svetska zvezda.
To što mi se desilo bilo mi je taman i lepo, i tu sam našla svoju meru. Jako je važno da čovek nađe u životu svoju meru, da zna šta mu je dosta. Kada sam došla u Ameriku htela sam da nastavim da radim svoj posao. Mislim da je ovo čime se bavim božanstvena umetnost i ja u tom smislu skoro poetično gledam na svoju profesiju.
Da ne mistifikujem, mnogo puta čovek mora da radi da bi dobio ček i platio svoje račune. Ali, sa druge strane to što radimo nosi jedan ogroman potencijal jer ima vidljivost za ljude koji u tome što radimo prepoznaju sebe i svoj život. Imala sam mogućnosti da igram Šekspira na engleskom, radila sam u Američkom repertoarskom pozorištu (American Repertory Teatre), dobijala sam prostor da sa svojom kulturom, svojim jezikom i svojim akcentom koji sam želela da zadržim, predstavljam nešto.
U novembru 1990. ste u jednom intervjuu kazali: „U svetu se ruše zidovi, a mi smo sve veći neprijatelji među sobom. Nešto mora da se promeni, ali ne onim najopasnijim i najgorim putem.“ I bili smo svedoci da se menjalo upravo tim putem. Na najgori način. Samo četiri godine posle te izjave, odigrali ste potresnu ulogu Hrvatice udate za Srbina u filmu Vukovar, jedna priča.
Taj film je pokazao koliko je taj rat bio zlo, koliko je sve što se događalo u tom ratu bilo strašno i koliko tu niko ne pobeđuje. Rat je najveći biznis. Ratovi se ne dešavaju zato što se komšije naljute jedan na drugog. Ratovi nose jednu stravičnu mašineriju koja košta, u koju se ulaže da bi se zauzvrat nešto dobilo. Prihvatila sam tu ulogu jer je to priča o običnim ljudima koji se ne vide u tom paklu, a oni jedini stradaju.
Vukovar je bio jedna teška rana u kojoj se videlo da niko ne može da dobije. Kakav god kraj bude, svi su izgubili. Kad vidite zlo izbliza, kao što smo mu bili blizu dok smo snimali film, vidite koliko je ono strašno. I kako ljudi u ratu lako postaju zveri. I mi svi to imamo u sebi. Zlo rata je i u tome što moraš da izabereš stranu.
Film je prikazivan na brojnim festivalima, a mene su uglavnom pitali kako se osećam kao Srpkinja kada igram Hrvaticu i slično. Morala sam dobro da se koncentrišem i odgovaram, da to bude tačno, jasno i u skladu sa ozbiljnošću u kojoj se naša zemlja tada nalazila.
Je li vama bilo teško da izaberete stranu?
Nije mi bilo teško. Ja sam rođena i rasla u Jugoslaviji i bila sam Jugoslovenka dok je postojala Jugoslavija. Ovde imam bliske prijatelje koji su Hrvati, muslimani… Ja sam Srpkinja i nije mi bilo teško da se tako izjasnim. Meni je samo žao što smo do tog izjašnjavanja došli na tako krvav način.
Izvor: NIN
