Ova zemlja je danas ogrezla u niske strasti, okovana je kriminalom, i u zagrljaju je mafije. Onako kako smo mi nekada zamišljali Italijane. Sada je kod nas tako, a u Italiji je kao u banji, poručuje Goran Marković.
Jedan od najvećih srpskih umetnika i intelektualaca Goran Marković već neko vreme živi u Trstu, popularnom italijanskom gradu na Jadranskom moru. Selidba reditelja „Nacionalne klase“, „Variole vere“, „Specijalnog vaspitanja“, „Tajvanske kanaste“ i mnogih drugih velikih i važnih filmova, ne znači da Marković ne prati dešavanja u našoj zemlji. Naprotiv, on je čovek koji neprestano reaguje na sve anomalije u našem društvu i ne deluje kao neko ko će od toga odustati. Možemo slobodno reći da je on angažovani intelektualac u pravom smislu reči, zbog čega snosi i određene posledice.
– Posle progona koji sam doživeo od vlasti u Srbiji, poželeo sam predah. I mesto na kome me niko neće poznavati, niti pominjati. Trst je miran grad koji uživa u svojoj lepoti i civilizacijskim tekovinama i ima tradiciju kulturnog centra Srba. U njemu su živeli Dositej Obradović i Ivo Andrić, postoji prekrasna srpska pravoslavna crkva Svetog Spiridona, a mnoge palate su podigli naši ljudi. Na stranu što je tu život za nijansu jeftiniji nego u Beogradu – kaže Goran Marković u intervjuu za Nova.
Kako vam deluje današnja Srbija kada je gledate sa strane?
– Drugačije. Ogrezla u niske strasti, okovana kriminalom, u zagrljaju mafije. Onako kako smo mi nekada zamišljali Italijane. Sada je kod nas tako, a u Italiji je kao u banji.
Rekli ste da ste se faktički pomirili s tim da ne možete da snimate filmove pod ovom vlašću. Projekat “Doktor D.” je odbio Filmski centar Srbije…
– Da vas ispravim – nije odbijen. Odobrila ga je stručna komisija, u kojoj su sedela dva dekana umetničkih fakulteta, i dodeljena su mu finansijska sredstva. A onda je ta odluka, na sednici Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, na čelu s Jelenom Trivan i mojim kolegom Miroslavom Lekićem, bez obrazloženja, ukinuta. Tih dana mi je, takođe bez obrazloženja, „oduzeta“ i nacionalna penzija (za tu novčanu nadoknadu, kao vid dodatka regularnoj penziji, Markovića su prošle godine predložili Udruženje Filmskih umetnika Srbije i Udruženje Dramskih umetnika Srbije, ali odbila ga je Komisija za utvrđivanje ispunjenosti uslova za dodelu priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, prim. aut.). U stvari, ministarka kulture Maja Gojković je kratko prokomentarisala: „Ne može neko ko pljuje predsednika da dobije tu penziju.“ Slažem se sa njom. Ako je ona ta koja određuje ko može, a ko ne može da ima tu penziju, onda mi i ne treba taj prljavi novac.
Opozicija je u previranju zbog izlaska na predstojeće lokalne izbore. Kako vam sve to deluje i koji je vaš stav?
– Izaći ću na izbore i glasati za Zeleno-levi front. Ako vlast opet bude krala, kao na prethodnim izborima, ja tu ne mogu ništa. Radi se o lopovskoj bandi, koja može da učini bilo šta. Mene zanima samo jedna stvar: kako se osećaju ti bednici koji za sitne pare učestvuju u prevari? Da li im ikad pada na pamet da drugim ljudima kradu budućnost i nadu da će najzad doživeti slobodu? Da li su svesni da su se time učlanili u veliku ekipu secikesa, lopurdi i džeparoša. Kako im je kada se noću, kradomice vrate u svoje gradove posle krađe tuđih života?
Pre nekoliko godina na društvenim mrežama mogla je da se pročita objava: “Moj otac je ubeđen da reditelj Goran Marković želi i ima načina da ubije Vučića. To vam je u jednoj rečenici sublimacija propagande.“ Slažete se s konstatacijom iz druge rečenice?
– Nemam komentara na takvu glupost. Ja ne dozvoljavam da se ubije komarac, koji me u spavaćoj sobi proganja cele noći, a ne neki čovek. Uostalom, Vučić je u moralnom pogledu, kao mafijaški vođa, odavno mrtav. Pojava koja lupeta gluposti po svim televizijama je, u stvari, samo njegova ljuštura. On više ne postoji.
Pisac Srđan Valjarević je nedavno rekao da se ovde ništa nije primilo u poslednjih 30 godina osim nacionalističke politike Slobodana Miloševića. Da li je to prejak stav?
– Šta još može biti prejako u paklu u kojem živimo?
Čime se bavite trenutno, pišete li nešto novo?
– Da, uskoro bi trebalo da izađe moja nova knjiga pod nazivom „Zavod“.
Kako ste zadovoljni odjekom na vaš poslednji roman “Doktor D.”?
– „Doktor D.“ je preživeo pogrom, to je najvažnije. Za to najveće zasluge ima Dejan Mihailović, urednik u „Laguni“ i moj spisateljski „otac“.
Dugo niste radili u pozorištu. Zašto?
– Dobro pitanje. U pozorište sam se vraćao uvek kada mi je bilo najteže. Pozorište je moj drugi dom. Vratiću se kad-tad.
Kako vam deluje savremeni srpski film. Imate li favorite?
– Pojave se tu i tamo veoma dobri filmovi. Moj omiljeni mladi reditelj je Marko Đorđević.
Prisustvovali ste gostovanju vašeg prijatelja i kolege Rajka Grlića nedavno u KC Grad, i sedeli ste u prvom redu. Grlić je tada rekao da je film, ako je dobar, najbolji dokument jednog vremena.
– Moje je mišljenje slično Rajkovom. Ako film ostane kao zapis o dobu koje je prohujalo i ukoliko sledeće generacije, koje će živeti ovde, shvate kako su se osećali i šta su mislili njihovi preci, onda film prelazi granicu zabave i postaje svedočanstvo o vremenu koga više nema.
Izvor: Nova
Foto: YouTube printscreen
