Matija Bećković kaže da je Emir Kusturica usavršio disciplinu višeboja u umetnosti, a on za sebe – da čovek bez pobune nije čovek. Iz te pobune rodio se njegov film kao verovatno najveće čudo ovdašnje kinematografije, i sto drugih jada, sve u želji da se pokaže kako samo umetnost može učiniti, da smrt bude neproverena glasina. O, kako kaže, idealnim samoćama važnim za stvaranje filma, o magijskom realizmu, malom čoveku, odrastanju, ali i Andriću, Meši, Handkeu i drugim savremenicima u emisiji „Oko“, govorio je Emir Kusturica.
Odrednica „magijski realizam” najčešće se vezuje za Markesa, međutim vezuje se i za Kusturičine filmove. Markes je rekao da nikada nije napisao ništa što ne polazi od stvarnosti. Međutim u toj stvarnosti je mnogo fantastičnih elemenata. Kusturica je prokomentarisao sudare, odnosno dodire njegovog i Markesovog sveta.
„Markes je zapravo jedna ogromna inspiracija, ja sam napravio prva dva filma koji su bili poprilično realistični, ali se potpuno slažem sa Gabom da je u suštini, stvarnosni okvir uvijek onaj koji katapultira prepoznatljivu ideju, i da zapravo iz stvarnosnog okvira nastaju i realizam i magijski realizam, i da nikad nije ništa napisao što ga nije zapravo inspirisalo kao neki događaj iz života”, rekao je Emir Kusturica.
Prisetio se njihovih razgovora na Kubi gde je Gabrijela Garsiju Markesa jednom prilikom pitao: „O čemu se radi u ovom svijetu, kako bi mogao da svedeš sve naše aktivnosti, kosmičke aktivnosti, isijavanja, radijacije u jednom malom filozofskom okviru, šta bi to bilo? Dobio je odgovor: „Zlatno jaje”.
„To je jedan fenomen kojeg ja uvijek nosim u pamćenju. Kad bilo šta radim, sjetim se zapravo te ideje da treba nešto da proklija, i uzgred još ako može da bude zlatno, da nema dalje od toga”, kaže Kusturica.
Balkanska Amerika
Reditelj je objasnio kako, i u kom su smislu, slični narodi Južne Amerike i narodi Balkana.
„Isti izvor u stvari je evropejska kolonizatorska svijest koja je od praktično od Renesanse pa na ovamo obilježena dvostrukošću. Jedno je masovna ubistva, a i mi smo bili tretirani vrlo često tako, a s druge strane je ogromni uspjesi u civilizacijskim tačkama, dometima u literaturi i umjetnosti uopšte, u kulturi, u širem ili prvom krugu civilizacije.
Tako da je u stvari sudbina, iako su bili drugačiji kolonizatori, Austrougarska nikad nije dospjela do Latinske Amerike, ali zato jesu puritanci anglosaksonski koji su tamo napravili čuda. I produžetak plemenskog života u Latinskoj Americi, u Kolumbiji, recimo u onim brdima, je zapravo obezbijedio Markesu kao studentu dramaturgije u Rimu, da donese svoju korpu iz koje može da povadi sve one čarolije koje je kasnije povadio”, objasnio je Kusturica.
Red, rad i disciplina?
O brojnim Latinoamerikancima Kusturica je napravio filmove – o Maradoni, Mohiki, ali i o jednoj ženi koja živi na Mokroj Gori, i kaže da radnik nikada od gladi ne umire.
„To su narodi koji nisu imali dodir sa tom Veberovom konstrukcijom u kome hijerarhiju čine, ili moralnu karakteristiku čine rad, red, mir i disciplina. To je zapravo, rekao bih u katoličkoj reformaciji, zapravo jedna mistična ideja hrišćanstva prevedena na jezik vrlo konkretan i njihove crkve odnosno njihove bogomolje liče više na rekao bih prostor za pjevačka društva. Jer oni i boga vide individualno. A taj naš zajednički bog kod svih, uključujući čak i Kineze, je zapravo jedan, rekao bih, zajednički kod”, objašnjava reditelj.
Dodaje da je jedno od najvećih uzbuđenja doživeo kao mlad, kada je u fudbalu Argentina pobedila Englesku i kada je urlao od sreće i kako kaže „skakao k`o Damjanov Zelenko“: „Ti golovi koje on dao, to je bilo neko istorijsko poravnavanje u trenutku kad velika socijalna svetska arena postaje važnija u onom dijelu kako se zabavljamo ili kako igramo fudbal, nego kako osvajamo druge teritorije. Taj trenutak je uistinu obilježio prvi dio mog života“, ispričao je Emir Kusturica za Oko.
Govorio je i o tome kako je upoznao Maradonu, i shvatio da je reč o vrlo kompleksnoj ličnosti, čoveku koji je dotakao nebo u sportu, ali, kaže Kusturica, nije zaboravio ulicu iz koje je potekao: „I to mi je bilo neko naravoučenije. Da zapravo sirotinja iz koje ja nisam bio lično sirotinja, ali sam naučio da živim s njima. I tu se negde miksaju ideja pravdoljublja i zakonitosti koje donosi život, a ne pisani zakon”.
Senilnost, žal za prošlošću i vitamin D
U jednom intervju Kusturica je rekao da se najčešće poistovećuje sa Če Gevarom. Uporedio je istorijski važnu ličnost sa pomenutom ženom sa Mokre Gore – „malim čovekom“: „Mislim da je ova žena na Mokroj Gori u mnogo boljem položaju, jer ona na svojih dva hektara možda drži i svinju i kravu, ima svakako kravu, ima ovce, i može da preživi. U Latinskoj Americi je to mnogo kompleksnije, zavisno od teritorije”.
Ispričao je da je film Život je čudo, kao deo priče o Radmili koja živi sama, prikazao na Kubi, baš Markesu. „Ti si ovo snimao u Kolumbiji”, rekao mu je Nobelovac, a Emir Kusturica odgovorio: „Ne, ja sam ovo snimao u Srbiji u kojoj nema toliko sunca, ali pošto ja ne znam da snimam bez sunca, padam u depresiju, vitamin D je osnova svih mojih filmova”.
Emir Kusturica je prokomentarisao i situacije u kojima se desi da se ne seća tačno šta je na kojoj strani napisano, i da je neretko mislio da je to pitanje senilnosti.
„Ali nije, to je mnoštvo motiva koji se vrte i tada je izrečena divna rečenica. Ja sam tad imao, recimo, 45 godina, a on je imao već skoro kao ja sada, i rekao mi je, sve bi dao, i Nobelovu nagradu, i kuću u Rimu, i sve živo, samo da dobije jedno, a kažem – Šta? – Da imam tvoje godine, rekao je. Tako da je ta žal za prošloću, i kao neka romantična verzija je zapravo vrlo vidljiva i u njegovoj literaturi”, priča Emir Kusturica.
Emir Kusturica tvrdi da se ne može se sa svetom komunicirati ozbiljno
Kao češkom studentu, u kulturološkom smislu, prostor Srednje Evrope mu je vrlo zanimljiv. Kao glavnu odrednicu primenjivu na taj prostor, Kusturica navodi – ironiju.
„Mi smo narod pripovjedanja, mi smo uz ognjišta slušali velike priče, mi smo uopšte jedan govorljiv narod. Međutim, ono što je, ja mislim, karakteristika za koju treba da se potrudimo, da je dekodiramo, je zapravo kako mi strogost i prelomne momente naše istorije, koji su bili tako česti, tako krvavi i tako užasni, ja sam s njom došao u Prag.
I kad sam tamo vidio da Bogumil Hrabal vidi Čehe u jednom, rekao bi, smješnom kontekstu, ja sam shvatio da se sa svijetom ne može komunicirati tako što će se biti ozbiljan, kao što je bila ozbiljna istorija mog naroda, nego da situacije i sekvence iz života koje se prenose u film, moraju da dobiju svoju, rekao bih, distancu. Jer samo sa ironičnom distancom čovjek obezbeđuje, rekao bih, u najvećem dijelu filmova i romana, kao što recimo imamo kod Andrića, imamo ironije sijaset, dominira njegova slika ozbiljnog i namrgođenog čovjeka, a u stvari nije”, objasno je Emir Kusturica.
Kaže, njegova saznanja u Pragu vodila su ga ka tome da svaki događaj blago revidira ironijom.
Emir Kusturica: Andrićevska drama i dva carstva
Kusturica je govorio i o tome koja mu je Andrićeva legenda kao umetniku najbliža.
„Ima ona legenda onoj, Arapkinji ugrađenoj u most, i kako često mlijeko curi poslije njene smrti. Postoje mnoštvo motiva, ima onaj kockar koji ugleda Boga i nikad više se tu ne pojavi nakon što kocka sam sa sobom. Ima mnoštvo motiva koji su, kako bih rekao, iznjedrili Andrićevsku dramu. Andrićevska drama nastaje na teritoriji gdje su se smjenile dva carstva, Otomansko i Austrijsko i ostavili te gradove na pola puta, nisu Otomanska, Turska, nisu Austro-Ugarska. I ja sam tim gradom htio nekako da napravim sintezu”, kaže Emir Kusturica, i dodaje da na Andrića gleda kao na „pravo siroče Austro-Ugarske i Otomanske imperije”.
Gost emisije Oko govorio je i o „unutrašnjem čoveku“ i fatalnim sudbinama kojima se bavio Meša Selimović.
„Ima nešto što sam ja preuzeo od Meše Selimovića, to je ideja da zapravo jedan čitav svijet koji se stvori ispred kamere, a ovamo u literaturi, čovek ne smije da sudi svojim likovima, ne smije da im presuđuje. Nije on sudija opštinskog suda ili nekog višeg da presuđuje nekom da li valja ili ne valja. Jer obično je život ispunjen ljudima koji u sebi objedinjuju i sintetišu jednu potpuno nepredvidivu sliku. A umjetnikovo je, odnosno ono ko radi na tim likovima, je da ne dozvoli da se sunovrate u stereotip”, kaže Emir Kusturica.
Napominje da se u filmovima uglavnom bavio „marginom“, da je u svojim delima branio „i onog najcrnjeg i onog najboljeg“, i kako nije stigao do srednje klase sa svojih, kaže, 70 godina, što su mu mnogi zamerali.
Kako su „čudni putevi Gospodnji“
Piscu Peteru Handkeu, dobitniku Nobelove nagrade, posvetio je knjigu Vidiš li da ne vidim.
„Handke nije nacionalista pa da je on razumio srpski nacionalizam. On je jedan borac za čovečanstvo koji je jednostavno uočio da tu nešto ne štima oko tih sukoba, oko tih naroda i da interpretacija te ideje nije baš precizna. I šta se desilo?
To je ono što je zapravo najbolje i moglo da se desi. A to je da ono što ne očekuješ, ako se već boriš za neku stvar koja je prokazana, odjednom postaješ junak, ne dana, nego gotovo vijeka u tome što tvoja literatura, koja je hermetična, koja je izvan popularne beletristike, dobija Nobelovu nagradu. I onda on dođe kod mene u goste i djeca sva iz Mokre Gore, pokupuju u Užicu knjige i poredaju se njih dvijesto da im on potpisuje knjige. Dakle, čudni su putevi Gospodinji“.
Emir Kusturica kao „Kustojevski“ u Moskvi
Kusturica smatra da ko pobedi u kulturi u 21. veku – taj će biti pravi hegemon i pravi pobednik
„Utoliko, mislim da je važno da se u Andrićgradu Vladimir Kecmanović meri sa Prilepinom, da se Jakina Guzelj meri sa Juhuom, jednostavno to postaje kultno mjesto, a znate zbog čega? Upravo zbog onoga zašto smo optuživani da jesmo, a mi nismo, to je postala jedna internacionalna tačka, i to je jedina nagrada u Srbiji koja se ne dodeljuje samo za pisce koje pišu na srpskom, nego i na bilo kojem stranom jeziku”, rekao je Emir Kusturica.
Kusturica radi na filmovima prema motivima dela Dostojevskog, Tolstoja i Gogolja.
„To su vasionski brodovi… Ta trojica, a možda za mene ponajviše Dostojevski, čine jedan trougao unutar kojeg može da se ne samo odbrani da se uspostavi i nova kultura. Dotle to ide, da mi je jedan Rus predložio da firma koju treba da otvorim u Moskvi, da se zove Kustojevski”, rekao je, u emisiji Oko, Emir Kusturica.
Govoreći o mladim piscima, kaže da ne trebada budu bojažljivi u smislu biranja tema iz prošlosti: „Mislim da naši književnici mladi treba da, kako bih rekao, imali zaoru u tu nedavnu prošlost da bi obezbedili djeci da ne zaborave ko su šta su i odakle su”.
Izvor: RTS
Foto: YouTube printscreen
