Jezikom brojki, od premijere, ispostaviće se, antologijske predstave „Mrešćenje šarana” Aleksandra Popovića, u režiji Dejana Mijača, 8. oktobra 1984, u Zvezdara teatru izvedene su 94 premijere, od čega je 80 po delima domaćih pisaca, a 53 su bile praizvedbe. Ukupno je odigrano 7.896 predstava, koje je videlo blizu 1,8 miliona gledalaca (1.772.642). Na gostovanjima u zemlji i inostranstvu odigrana je 1.461 predstava, a Zvezdarine predstave osvojile su 258 nagrada na 33 festivala.
Intervju s čuvenim piscem i akademikom upriličen je u susret jubileju i premijeri.
A iznova se pokazalo da nema te situacije u kojoj razgovor s njim, čak i o izrazito teškim stvarima, nije skopčan i sa smehom. Veli, dok još neobavezno razmenjujemo poneku reč na početku, da je podnaslov novog komada – Prepisivanje života. Komentarišemo da se valja obezbediti ako ga stvarnost optuži zbog autorskih prava… Prisećamo se njegove davnašnje izjave da mu je TV dnevnik najveći neprijatelj, jer kad čovek pomisli da apsurdnije ne može od onog što je smislio, eto ga Dnevnik da pokaže kako može i luđe. Pominjemo kako je svojevremeno predstava „Lari Tompson…“ (u njujorškoj postavi) igrana u Ujedinjenim nacijama, a glavni glumac zbog saobraćajne gužve zaista kasnio, kao što je u komadu napisano, te je zbilja počela sa odlaganjem… „Šta ćeš, nikad čovek ne zna šta je napisao.“
S kojim utiskom, osećanjem razmišljate o jubileju – 40 godina Zvezdara teatra?
Ima više vrsta sećanja i osećajnosti. Prva bi mogla da se nazove: Da li je to moguće. Kad smo se okupili i počeli da stvaramo novo pozorište, koje je odmah prohodalo vrlo uspešnim koracima, mi smo bili u našim, ljudskim, najboljim godinama. Danas je Zvezdara u najlepšim godinama mereći vreme čovekovim očima, ali smo zato mi četrdeset godina stariji i hodamo sve teže. Za razliku od pozorišta koje s godinama dobija lepotu i dostojanstvo, čovek se, iz kalendara u kalendar, sve više urušava, i zato pozorište traje dve i po hiljade godina, a čovek živi tren. Samo ime teatra počiva na dvojakom identitetu. Prvi je formalan jer proističe iz lokacije, imena opštine na kojoj se nalazi, Zvezdara, a drugi, i bitniji, jer su za četrdeset godina kroz ovo pozorište prošla najznačajnija glumačka imena, zvezda do zvezde. I zato velika scena Zvezdara teatra nosi ime Danila Bate Stojkovića, zvezde nad zvezdama. Nije čudo da se u predstavi koju spremam čuje Arsenova pesma „O, mladosti“.
Možemo li za četiri decenije izdvojiti četiri stvari koje su ključne ili među ključnima?
Od ustanove, koja se zvala Kulturno-prosvetna zajednica, i bila smeštena u malo uređenijoj baraci, nastalo je jedno od značajnijih pozorišta ovih prostora. To je ta, rekao bih, fizička transformacija. Drugo, Zvezdara je razvila svoj život nastajući tamo gde je Atelje 212 stao, odnosno odakle je krenuo nekim drugim putem. Ja sam dolaskom u Zvezdaru dovodio mnoge glumce uglavnom iz Ateljea 212. Mi smo, žargonski govoreći, nastavili sjajni period Ateljea sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, koji počiva na domaćoj drami i velikim glumačkim imenima. Treća 
stvar je činjenica da je tokom proteklih četrdeset godina ovo pozorište, posmatrano iz ugla posećenosti, imalo 97 procenata prodatih karata. Podvlačim to prodatih karata jer, četvrto, Zvezdara opstaje sa više od 70 odsto sopstvenih prihoda, novca sa blagajne. Nemamo stalni glumački ansambl, nemamo reditelje, nemamo dovoljno ljudi u tehnici, a imamo tri scene: veliku, drugu nešto manju i treću na gostovanjima širom Srbije, regiona i sveta. Sve to opslužuje 18 stalno zaposlenih i 130 spoljnih saradnika. Zvezdara je jedno uspešno preduzeće, fabrika za proizvodnju emocija. I ako za trenutak zanemarimo pojam težnje ka umetnosti, Zvezdara je egzistencija za više od 150 ljudi. Tako da je proteklih 40 godina, kao i ove, najveća briga bila da radimo dobro, jer od tog našeg posla živi mnogo ljudi. A o umetnosti možemo da pričamo kad smo dobro raspoloženi. Do umetnosti je dug, težak i lep put, naravno, kad se to čudo dogodi.
Jubilej se obeležava i premijerom, praizvedbom vašeg novog komada „Udovica živog čoveka”. Šta je bio osnovni poriv, motiv za nastanak tog komada?
Priča ove moje tamne komedije nalik je na moje drame i filmove za koje sam pisao scenarije, a neke i režirao. Sadržaj se skriva u samom naslovu: „Udovica živog čoveka”. To zvuči pomalo apsurdno, neko bi s pravom mogao pitati – da li je moguće? Jeste. Moguće je ako nekog sahranite dok je živ, a učinite to jer vam je naneo veliki bol. Verujem da će se mnoge žene, gledajući ovu predstavu, prepoznati i pomisliti „ovo je kao u mom životu“. Zapravo, reč je o mom stalnom rukopisu koji je mešavina ozbiljne drame i ozbiljne komedije. Komično u mojim dramama, između ostalog, čini da se crnilo, muka i gorčina lakše podnesu i sagledaju. I kad već pomenuh ono što sam ranije pisao. Od „Maratonaca“ pa do danas, do „Udovice“, pišem o nasilju svih vrsta. I o pojedincu u tom užasu. Tako je i u ovoj drami. Priča o porodičnom nasilju, a zapravo je i o društvenom.
Jer kad država ne radi posao kako treba i institucije ne funkcionišu – a još je gore ako postoje samo kao makete – onda se dešava da ljudi uzmu pravdu u svoje ruke. To se, biranim rečima, zove običajno pravo. I zato imamo svaki dan ili bar jednom nedeljno ubistvo, uglavnom žena koje su tražile pomoć, ali službe nisu reagovale. A to se zove – kao što u drami imenujem – samookupacija, što je još gore nego okupacija. Ako nasilnici mogu da rade šta hoće – to je okupacija. I mene, privatno, užasava činjenica da se junaci, heroji, patriote iživljavaju nad sudbinama slabijih živih bića. Zato me ne potresa ubistvo zlostavljača. Kad, na primer, žena ubije zlikovca ili kad ranjeni bik baci toreadora rogovima preko ograde ili kad se narko-dileri poubijaju… čovek mora da ima male životne radosti.
Nije li upravo okupacija o kojoj govorite i aktuelna i dominantna u našem društvenom, političkom kontekstu?
Jeste. Ali okupacija – život po principu sile – aktuelna je manje ili više u celom svetu. Mi smo samo mali refleks sveopšteg trenda da jači tlači. Sada i legalno i legitimno. Imate globalnu primenu sile koja je sve razornija. Princip je jednostavan: ko je jači, ima pravo da radi šta hoće. Danas imamo ta dva strašna rata koja idu prema eskalaciji, prete da se pretvore u globalnu svetsku katastrofu. Princip nasilja u raznim domenima i na raznim nivoima društva, od najviših pa nadalje, postao je princip življenja. Ja sam trenutno, najblaže rečeno, uznemiren činjenicom da ono što nam se događa suštinski podseća na 1914. i 1939, kad počinju dva svetska rata. Plaši me ponavljanje strašne istorije, stradanje iz prošlog veka koje je uvek počinjalo tamo negde i neće nikad doći kod nas.
U kom smislu?
Svaki rat počinje ubistvom jednog čoveka. On ima ime. A kad pređe sa jednog na hiljade i milione stradalih, onda više nema pominjanja imena ljudi, samo su brojevi. Svakodnevno o ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku čujemo samo brojeve nastradalih. Danas ovoliko, sutra onoliko… I niko ne reaguje. A UN ne postoje. Evo, sad je zasedanje i ovi veliki i moćni slušaju šta se tamo priča i čude se zašto su se tamo okupili neki ljudi i nešto razgovaraju kad od tih razgovora neće biti ništa.
Svojevremeno ste mi u jednom razgovoru rekli da Srbija ima pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zima, rat. I od tada s vremena na vreme otvorimo pitanje u kom smo godišnjem dobu. Dakle?
Mi sad trenutno živimo u očekivanju trećeg svetskog mira. Ako ikako može pre trećeg svetskog rata. Jer ako do njega, ne daj bože, dođe, to je kraj civilizacije. Zato što se – znamo to iz istorije, praksa je pokazala – u svakom ratu upotrebi kompletno oružje koje zemlje imaju. Sad desetak zemalja ima atomsko oružje. Ima ga toliko da planeta može biti uništena više puta. Mi smo na korak od ambisa, i niko ništa. U situaciji smo kao u „Andergraundu“ – uš’o majmun u tenak! Viče samo jedan čovek – „ljudi, biće katastrofa“, a ljudi igraju i pevaju. Dok ih tenak ne pobije.
Kako gledate na domaću političku scenu?
Već više od 10 godina isto. Imamo jednu partiju koja vlada i koja je organizovana kao vojna formacija. Na čelu te partije je general i kao u vojsci naređuje „mirno“ i „voljno“, to su dve osnovne naredbe. Potčinjeni bezuslovno i bespogovorno moraju da se ponašaju u skladu s naredbom. I to je dovedeno skoro do savršenstva. Suprotstavljeni toj dobro organizovanoj partiji su ljudi iz deset, petnaest udruženja i stranaka koje podsećaju na razred u srednjoj školi koji vređa nastavnika, a ovaj ih onda za kaznu obori na popravni. Hoću da kažem… Na početku devedesetih je isto bilo desetak važnijih opozicionih stranaka koje su se na kraju svele na dve uticajne, na DS i DSS. I na dva čoveka: Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. I kada je trebalo da se izađe na megdan Miloševiću, odlučeno je da to bude Koštunica. Zoran je bio ocrnjen. Nepravedno i netačno, ali ocrnjen.
Dakle, narod hoće jednog moćnog čoveka, od Karađorđa do Vučića. Jesu kroz istoriju mnoge vođe stradavale, no da ne otvaramo tu temu, ali mora da se pojavi ličnost u koju se narod zaljubi. Kolektivno rukovodstvo je dobro samo za kućni savet, a i to je pitanje. U svakom slučaju, ozbiljni ljudi iz opozicije treba da stanu iza jednog čoveka, jednog imena, ima tu pametnih ljudi, treba da imaju plan, program, strategiju… Ako pred izbore pedeset odsto opozicije biračkom telu kaže „nemojte da izađete na izbore“, a pedeset odsto kaže „ma, ipak izađite“, ta utakmica je unapred izgubljena i nije kriv klizav teren posle kiše ili eventualno pijani sudija.
Među najaktuelnijim temama su vraćanje služenja vojnog roka i izrazito zabrinjavajući porast nasilja, čak i u školama.
Imam godina koliko imam, nisam ih ovolike tražio, al’ tu su… Treba pitati mlađe. Što se mene tiče, vojni rok nije trebalo ni da se ukida. Kao mlad imao sam mogućnosti da se oslobodim vojske iz ozbiljnih zdravstvenih razloga. Jedan pametan čovek mi je rekao „idi, pa ako treba, povući ćeš se“. Ostao sam ceo vojni rok, godinu dana, i to je period u kome sam upoznao drugu stranu našeg života, upoznao ljude različitih načina življenja, mišljenja, pravila…
A nasilje u osnovnim školama je duboko složeno pitanje. Između ostalog, posledica je jedne vrste psihoze i neuroze zbog onoga kroz šta prolaze te generacije, pri čemu se te psihoze i neuroze smatraju normalnim. Imam četvoro unuka u osnovnoj školi. Slušam i gledam šta se događa. Jedan od ozbiljnih uzročnika nasilja je posledica nasilja na društvenim mrežama, telefonima, raznim ekranima koji su toj deci strahovito bitni. Gledam šta oni gledaju, užasavam se načinom komunikacije u kojoj je, recimo, pretnja ko dobar dan. Mogli bismo danima da pričamo o tome koliko je porodica generalno u krizi. Vrednosni sistem u kolapsu. Imamo primere nasilja u školama koji su inicirani lošim odnosima u porodici. Ima uzročnosti i u društvenim prilikama. Promoviše se nasilje na svim nivoima, u svim oblicima. Pogledajte naslovne strane novina. Tamna strana života je na prvom mestu. Empatija je nepoznata reč i ako je slučajno ima, vrlo često je cinična. Zlo se, nažalost, više razume i poštuje.
Neki kažu da je na delu pobeda loših đaka i loših momaka?
Loši momci dobijaju prostor i pozicije na vrhu piramide. Tu je problem, a uvek je bilo mangupa, najčešće bez tri razreda škole. Mnogi u okolini su ih cenili iz straha. Sećam se iz svog detinjstva jednog takvog koji je bio strah i trepet. Slao nas, recimo, po cigare. Upali šibicu pa kaže „da mi doneseš cigare dok se ne ugasi šibica“. Ti se živ slomiš da stigneš do trafike i nazad. Sve dok jednog dana nije došao jedan dečak koji je uznapredovao u svom bavljenju sportom i razbio ga od batina. Tako to ide, nasilnici završavaju nasilno.
Ima li toga i u „Udovici”?
Deo suštine priče mog komada je da nasilje završava nasiljem. To možda nije dobro pravno gledajući, ali je često neizbežno i jedino moguće.
Izuzetno je aktuelno i pitanje litijuma…
Za litijum sam saznao kad je sve ovo krenulo, nisam ni znao za to čudo. Moj stav je: ako postoji jedan odsto verovatnoće za zagađenja kakva gledamo u dokumentarnim filmovima o raznim mestima na planeti gde se rudarilo – to ne sme da se radi. Biti bogat i bolestan je tužno, bolje zdrav i normalan. Litijum jeste najaktuelnija tema i u vezi s tim je nedvosmisleno velika većina protiv. Moj jedini zdravorazumski rezon je – rasprava: ozbiljna, temeljna, naučna… U ovoj zemlji, ubeđen sam, ima ljudi koji će stručno i odgovorno reći šta da se radi. Višak emocija je dobar samo za kafanu, uz dobru muziku.
Ali relevantni ljudi govore da je niz stručnjaka na platnom spisku „Rio Tinta“, da vlast na razne načine sve radi da krene kopanje, eksploatacija litijuma… Kakve su šanse za ozbiljnu raspravu u takvom kontekstu?
Dovoljno je da dvadesetak ozbiljnih ljudi od autoriteta kaže „ne“, i neće biti. Šta je sve država pokušavala pa nije uspela. To je ujedinilo opoziciju. Doduše, kratko pa nestane. Ubeđen sam da će vlast, ako joj to bude uslov opstanka, odustati. Litijum je litijum, a vlast je vlast. Naći ćemo mi uskoro nešto novo pa ćemo da se podelimo i posvađamo kao ljudi. I pobijemo ako treba, jer je takav red.
Vidite li izlaz iz problema u kojima smo se obreli? Ili, kako vidite skoriju budućnost?
Reći ću nešto u šta ćemo se uveriti za 20 ili 50 godina. Nikad nećemo ući u EU. Kad ispunimo sve zahteve u tim klasterima – užasno glupa reč, asocira na klistir a suštinski i ima isto značenje: čišćenje – uključujući one posebne kao, na primer, da treba da hodamo unatraške, i mi naravno krenemo da hodamo unatraške, opet će biti: Kosovo. I to ovde neće proći. A jedan čovek, ako kod njega prođe, ne znači ništa. I to treba da znamo. A od odluke hoćemo li biti u EU ili ne zavisi naša budućnost. Ova priča o velikoj neutralnosti trajaće neko vreme, ali moraćemo da se opredelimo. Možda za dve ili 10 godina… ne znam. Godine 2006, kad sam bio u diplomatiji, u Lisabonu, bio sam na prijemu koji je bugarski ambasador pravio povodom prijema njegove zemlje u EU. Tada su mi rekli – Srbija će u EU do 2010. Moju suprugu je to obradovalo zbog silnih viza s kojima smo se mučili, tj. lakšeg putovanja. Od tada je prošlo skoro 20 godina i moja supruga to nije dočekala. Sa svim iskustvima koja imamo, zaboli me želudac od takvih obećanja. Ništa od toga, bojim se, ni za pedeset godina. Ja to neću dočekati, ali imam nadu da će moji praunuci.
Izvor: NIN / Tatjana Nježić
Foto: YouTube printscreen
