„Očima punim ljubavi posmatra svoj lik u vodi, mami ga, zove, pruža ruke ka njemu. Naginje se nad ogledalo vode da poljubi svoj lik, ali ljubi samo studenu, bistru izvorsku vodu. Narcis je sve zaboravio; on ne odlazi sa izvora; ne odvajajući se od njega, divi se samom sebi, svojoj lepoti.“
„Legende i mitovi stare Grčke“
N. A. Kun
Ne razumem. Šta hoće od mene? Koliko god da se daješ, nije dosta!?
Bahatost, obična bahatost sebičnih i samoživih koji dalje od svog nosa ne vide.
Čudno je vreme, uspeh se najteže prašta. Prosečni su gladnih svega, laktaju se i otimaju. I sve ih je više… A onda, po onoj narodnoj, kad dva loša, zaista ubiju Miloša.
Trudim se, ali ne mogu da ih razumem. Ne znam da razmišljam kao zavidni, to mi je najveća greška. Ja sam čovek „operisan“ od ljubomore i izgleda rođen u pogrešno vreme.
Uostalom, šta tom čoveku daje za pravo da mi se tako obraća? To što je koju godinu ranije došao u korporaciju? Što su mu njemu slični rekli da je veliki menadžer?
Kojim putem i kakvim kanalima si, druže, stigao tu gde si? To sam i ja mogao, ali nisam, nisam jer nikad na to ne bih pristao. Nikad.
Jedino u šta verujem i u šta se uzdam je mojih deset prstiju. Pa kako mi bude. Neka me izbace, neka mi daju otkaz. Nek jednom završe sa mnom.
To je zapravo najlakše. Ali tu dolazimo do suštine. Imaju li boljeg? Mogu li naći magarca koji će tegliti i rintati kao ja? Teško. Naravno da ga nema. To oni dobro znaju, ali neće da priznaju. Zavist je hronična bolest, gospodo!
Da hoću, da sam takav čovek, imao bih poduži spisak primera dobrog šta sam uradio i rešenja koja bi retko ko imao. Ali neću, ne mora da se zna i da se o tome priča.
Uostalom, zašto bi se pričalo? I svestan sam da grešim što tako radim, ali neka. Sve sam ih navikao da se na mene oslanjaju, i da ja to ne ističem. Od prvog dana… Znam koliko vredim, ćutim i radim…
Ma ja sam budala, obična budala koja je kompaniji dala sve. Budala na čija vrata je svako, u svakom momentu, mogao da zakuca i ona bi mu bila otvorena. I? Kako prolazim? Na koji način mi se vraća?
Kako mi se samo taj tip obraća? Veliki šef!? Pred svima? Taj ton, taj glas… Isprsio se, uličarski podigao prst. Nizak i poguren, retke kose. Kitnjast. Običan paun. I glas mu je kao u pauna, krešti.
Istina je zapravo jedna – on ne može da podnese koliko me ljudi voli i ceni.
Običan svet, kolege koje, nažalost, nisu tako glasne. Svestan sam te podrške, ali je ne ističem, ćutim i gledam svoja posla.
I šta znači ta licemerna poštapalica o „dobronamernoj kritici“… Pogledaj bolje u svoje dvorište, a mene pusti da radim kako treba. Ja imam savest i moral, mali čoveče. Budi pošten prema sebi i priznaj.
Da smo na nekom drugom delu planete, gde se rad ceni, ovakvi kao ja imali bi drugačiji tretman.
Eh, da smo tamo gde se kvalitet ceni. I cela ta njegova vakela i bukvica, izdeklamovana tako teatralno, pred svima. Čemu? Da mi ukaže gde mi je mesto? Da me ućutka i satera u ćošak? E, neće moći!
Šta treba? Da se uvredim i odem? E taj film nećete gledati, gospodo! Nastaviću da radim i dajem sve najbolje od sebe, kao i do sad. Takav sam čovek, tako vaspitan. A vi? Samo nastavite svoju prljavu igru.
Osetljiv na uvažavanje i dramatično teatralan, narcis je lišen stvarnog uvida u svoje sposobnosti i veštine.
Iskrivljena samoprocena uzrok je arogantne potrebe za stalnim divljenjem i isticanjem vanrednog značaja.
Svaki vid narcisu neprihvatljive komunikacije doživljen je lično i kao dokaz nepoštovanja.
Suština razgovora, a posebno mogućnost da se kroz njega preispita, zanemarena je, jer narcis pažnju uglavnom usmerava na ton i boju glasa, na govor tela ili vrstu odabranih reči, s obzirom na to da kroz njih osetljivo traga za odgovorom na večito pitanje: da li sam dovoljno poštovan?
Prag tolerancije na nezadovoljenu potrebu za divljenjem je nizak, pa je i razlog ili ishitrenih afektivnih reakcija punih sarkazma, ironije i cinizma, ili narcisoidnog povlačenja.
***
Umoran sam. Sve ređe pronalazim način i mesto gde mogu da se sakrijem i umirim. A to mesto bi valjda trebalo da bude porodica?
Valjda je porodica mesto gde bi se moj umor mogao razumeti? Valjda bi najbliži trebalo da prepoznaju koliki pritisak trpim. Da me puste i ne diraju. Ali…
Zapravo se obrnuto dešava. Ta žena stalno priča o tome kako je ona umorna.
Ispade umornija od mene.
Ja je volim, zato je i razumem i zaista se trudim da joj oko kuće i deteta pomognem. Kad god stignem.
Prošli vikend iznenada poče da viče kako bih mogao nešto da uradim, „makar da usisam“.
U redu, usisao sam!
Reč nisam prigovorio.
Da ne nabrajam koliko puta je bilo „odvezi, dovezi“.
Stvarno ne brojim. Ali ne vredi, nikad dovoljno.
U pravu je jedan moj poznanik što mi skoro reče: pa, imam jednu ženu i jedno dete, koliko treba da imam žena da bi se jedno dete odgajilo?
Nije tako bilo ranije.
Kad se samo setim svog detinjstva, majke…
Znam koliko me žene vole i kako me gledaju. Nisam slep.
Jasno mi je. Mogao bih otići sa kojom poželim, ali neću.
Neću da izdam porodicu, da izdam njih dvoje.
Bio bih sebičan da to učinim, iako često pomislim da mi je stvarno dosta. Da sve ima svoju granicu. Da je imala dovoljno vremena da me razume…
Pre nekog vremena, pukao sam, nisam mogao više.
Da ne poveruješ da je moguće da čovek kao ja, ovakav muškarac, zaplače. Ali dogorelo je do nokata. I kamen pukne. Međutim, ništa!?
Te suze ništa nisu promenile.
Da li se neko zamislio kako je ovom čoveku kad je on dozvolio sebi da zaplače? Ne!
Kao da se ništa nije desilo. Samo zagrljaj i razumem te!?
I naravno, čuveno njeno pitanje: kako mogu da pomognem?
Valjda kad nekog voliš onda znaš i kako da mu pomogneš? Valjda se malo baviš čovekom kraj koga živiš?
Ako sve moram da nacrtam, onda mi ništa i ne treba. Onda mogu i sam.
Najlakše je ljubav banalizovati. Da napišem na salveti spisak želja? Valjda imaš oči, vidiš kako mi je i kako živim?
A nije tako uvek bilo. Prvih godina. Zvezde sa neba sam skidao za nju i zaista bio spreman na sve. Kako je samo uživala… To se videlo.
Nema čoveka koji ju je sreo u to vreme a da nije primetio promenu i nije je upitao „Šta se sa tobom dešava? Procvetala si…“.
Takav smo bili par. I strast, velika i silna. Ja sam rano osvestio da je ona žena za mene. I ne kajem se. Opet bih je odabrao. E sad, kad je to sve kod nje prestalo? Kad se ohladila i postala ovakva? To ne znam.
Verovatno kad je rodila dete. Ona je inače puna raznih strahova. Uvek je bila strašljiva.
Danas posebno preteruje, oko deteta. Za sve se brine i samo u njega gleda.
Ja joj kažem: „Prizvaćeš nešto, ženo, pusti. Ajmo ti i ja negde da otputujemo, dete možemo ostaviti kod tvojih ili mojih…“
Ne vredi, stalno je nešto plaši i brine. Ponekad pomislim da se ona udala za mene samo da bi se osećala sigurno, da bi se kraj čoveka kao što sam ja oslobodila svojih strahova.
Ja sam stvarno čovek koji se života ne boji, koji ne kuka, već rešava probleme. Ako me je zbog toga odabrala, a jeste, onda ne razumem kako se ne oseća zaštićeno i voljeno.
Stvarno se trudim da brinem o njoj, da vodim računa o njenim potrebama. Da prvi primetim ako joj nešto fali, da joj se nađem. Takav sam… Uostalom to sam iz porodice poneo.
Ja sam starije dete. Roditelji me nikad nisu opominjali, ispunjavao sam svoje obaveze.
Uvek odličan, uvek na sport, još u osnovnoj školi, sva takmičenja opštinska i gradska… Nikad kašnjenje, nikad četvorka! Škola mi je jednostavno „išla od ruke“. Valjda sam takav? Lako mi je išlo…
Mene moji nikad nisu pritiskali. Zaista. Sećam se, svaki put kad bi se majka vratila sa roditeljskog svima bi pričala kako sam najbolji i kako je nikad ne sekiram. Stvarno je tako bilo.
Ali ne samo škola, majci sam oko brata uvek pomagao. Mlađi brat, četiri godine, sve pamtim. On je rastao kao da je bio moje dete. Do te mere se majka mogla osloniti na mene.
Znam, ljudi često pričaju da im je nešto u detinjstvu nedostajalo, meni zbilja nije ništa. Svako jutro majka me isprati do škole, napravi sendvič, kući kad se vratim ručak, domaći… Nikad nisam zamerio majci što me je, možda prerano, osamostalila. Naprotiv.
U ljubavi narcis večito priželjkuje sebe dostojnu „idealnu ljubav“, zasnovanu više na fantazijama o partneru nego na njegovom realnim i prepoznatim osobenostima.
Večito gladan ljubavi, on je u odnosu hronično nezadovoljan, pa neretko nipodaštava partnera, koristi emotivnu ucenu i (paradoksalno) zauzima poziciju žrtve.
Ne zaljubljuje se u partnera, već u svoju sliku kraj njega, zato se partner i ne doživljava kao neko ko ima svoje potrebe, već kao neko ko isključivo služi da zadovolji njegove.
Za narcisa je ljubav davanje dozvole da on bude voljen. Sklon je manipulacijama i seksualizaciji odnosa, neretko i promiskuitetu koji nije zasnovan na hedonizmu, nego je sam sebi svrha.
***
A ja nisam bio štreber. Znao sam da izlazim, da u kraju igram fudbal, košarku.
Nažalost, dosta se drugara iz detinjstva rasulo. Svako na svoju stranu…
Danas se uglavnom družim sa ljudima sa posla. Oni me razumeju najbolje, razumeju stres i pritisak koji zajedno delimo.
Dobro, uvek u druženju sa ljudima iz istog posla ima zavisti i ljubomore. Ali najbolji lek za to je skromnost. Zato se ne obazirem.
Meni nikakvi statusni simboli ništa ne znače. Ne kupujem satove, automobile, ne pijem skupa vina… Okrenut sam poslu. Šta ima u materijalnom?
Sve to prođe. Čovek treba da radi i uči. Da se usavršava dok je živ. To je jedino bogatstvo. Sve drugo može da se kupi. A kad narod vidi koliko radiš i koliko se žrtvuješ, to se ne može sakriti. Dobro što si uradio ostaje upamćeno.
Čovek mora znati ko je kad se pogleda u ogledalo! Onaj ko hoće, ko nije zlonameran, on dobro prepozna i prizna.
Malo me brine zdravlje. Često osetim kako mi lupa srce. Nemam dah i loše spavam.
Jasno je, to je cena života koji živim i cena mog bezrezervnog davanja. Davanja svima. To ću morati da promenim. Sve ima svoj vek. Priznajem, imam i loših navika.
Ponekad popijem, petkom ili vikendom… Opustim se… Znam da to nije dobro. A ko ne bi to sebi dozvolio, da je na mom mestu? Da trpi ovoliki pritisak.
Trebalo bi najzad da počnem da vežbam. Polako me sustižu godine. Imam stomak. Pre neko veče pričam sa kumom, on kaže da mi se stomak ne vidi.
Pita me da li sam u krizi srednjih godina. Nisam hteo da ulazim u raspravu… Ja znam kilograme da nosim, zato se ne vide… Ali moram da krenem da vežbam, zbog sebe i zdravlja. Ne zbog izgleda, meni to ne znači. Samo nikako da ugrabim vreme.
Hoću i engleski da učim, da ga usavršim. Jezike je uvek dobro znati. Kad se samo setim kako sam nemački u školi dobro govorio.
Savršeno. Ne pamtim da sam ikad drugu ocenu sem petice dobio. Nemica me je obožavala. Ali ne vredi, kad čovek ne koristi jezik, počne da zaboravlja. Samo, setio bih se ja lako, morao bih malo da se posvetim.
Možda par meseci da živim u Nemačkoj i sve bi se vratilo. Ali gde naći vremena? Uostalom ne može čovek samo na sebe da misli. Ipak, imam ja i porodicu, trebam i njima.
Šta su škola i fakultet? Tek početak. Posle se tek vidi ono što ili imaš ili nemaš. Ono sa čim si se rodio i od čega si napravljen. Ta harizma. To pravi razliku između prosečnih i najboljih. Ja nikad nisam bežao da uzmem vruć krompir u ruke i nisam očekivao od drugih da me u tome podrže…
Jednostavno sam znao da mogu i puno radio. Meni radni dan počinje čim otvorim oči, zato sve i stižem, zato se ne plašim…
Danas se preko mrtvih gazi da bi se uspelo. Ko se bolje snađe. Ko iskoristi priliku. Ako svoju priliku ne ugrabiš, ne iskoristiš, začas tvoje vreme prođe.
Narcis se u društvu često ponaša na šarmantan i zavodljiv način, pa prepoznati uspeh, u smislu dobijene pažnje od strane drugih, kod njega stvara osećaj zadovoljstva i dokaz je lične posebnosti.
Obrnuto, nezadovoljstvo ostavljenim utiskom objašnjava se kao logična i očekivana zavist okoline. „Skroman i radan“, on se karikaturalno i napadno odriče statusnih simbola, te ih zajedljivo komentariše ukoliko ih na drugima primeti.
Zabrinut je za zdravlje, a fizički izgled mu je izuzetno važan. Lišen empatije, zna da bude okrutan, dok njegov defektni „unutrašnji moralni sudija“ neretko normalizuje i toleriše kriminalne obrasce života.
Izvor: Nedeljnik / Autor: Aleksandar Misojčić
Foto: YouTube printscreen
