Crveno meso zapravo nije crveno. To je prva lekcija koja se nauči u biološkoj laboratoriji Univerziteta Tor Vergata, piše Politiko.
“Crvena boja mesa dolazi od krvi, a ovde nema krvi”, kaže Čezare Garđoli, vanredni profesor biotehnologije, pokazujući video-snimak belih, providnih rezanaca koji izgledaju kao špageti, a zapravo su “meso” koje je izašlo iz 3D štampača, prenosi Politiko.
Garđoli je počeo da proizvodi takvo “meso” 2021. godine i objašnjava da je to njihov prvi prototip. Kako kaže, od tada pokušava da poveća vizuelnu privlačnost “mesa”, oblikujući ga u pljeskavicu i unoseći mrvice gvožđa i prstohvate ekstrakta cvekle za boju.
Međutim, ukoliko Garđoli želi da ljudi jedu njegov proizvod, dodavanje ružičaste boje neće biti dovoljno. Uzgajana u posudi od životinjskih ćelija, ova govedina je podelila struku do te mere da čak nema ni usaglašen naziv. Zagovornici ovo “meso” nazivaju “ćelijskim”, “kultivisanim” ili “ne-ubijanim”, dok, sa druge strane, oni koji ga osporavaju nazivaju ga “sintetičko”, “lažno” ili čak “frankenštajn”. Doslovno govoreći, to mesto je uzgojeno u laboratoriji.
Ovo mesto je klimatski prihvatljiva zamena za životinjsko meso, a postoji čak ceo jelovnik sačinjen od “alternativnih proteina”. Oni koji je proizvode, novu hranu smatraju rešenjem za problem gladi u svetu jer potražnja za mesom nastavlja da raste. Međutim, uz poljoprivrednu politiku u lošem stanju, meso uzgojeno u laboratoriji naišlo je na veliko protivljenje.
“Zaboravite GMO, ukrajinsko žito ili pohlepne multinacionalne kompanije. Ovo je jedno od najžešćih žarišta u bitki za to kako Evropa proizvodi svoju hranu”, piše briselski portal.
U noti koju su Savetu Evropske unije podnele vlade Italije, Austrije i Francuske, a koju je potpisalo još devet drugih zemalja, piše da ovakve prakse predstavljaju pretnju po ispravne metode proizvodnje hrane koje su u samom srcu evropskog modela poljoprivrede.
Program subvencija, poznat u Briselu kao ZPP (Zajednička poljoprivredna politika) daje 45 milijardi evra godišnje za podršku poljoprivrednicima, što sveukupno čini trećinu budžeta bloka. Zvanično posvećen zaštiti prihoda poljoprivrednika, program je pokrenuo industrijalizaciju stočarstva u Evropi, a tokom prethodnih decenija doveo je i do prekomerne proizvodnje mleka i govedine. ZPP, kao takav, leži u srcu evropskog projekta kao svojevrsni spomenik integraciji i ruralnoj stabilnosti.
Alt-proteini, kao što su meso i pića na biljnoj bazi, već uklanjaju delove te strukture jer smanjuju prodaju životinjskog mesa i mlečnih proizvoda. Ukoliko bi meso uzgajano u laboratoriji nastavilo da se širi ovim tempom, ZPP bi mogao da dođe do prekretnice – upozoravaju veliki sindikati poljoprivrednika. Moralo bi ili da podeblja svoj budžet (politički neizvodljivo) ili da gleda kako stočne farme prestaju da budu finansijski održive, radikalno transformišući zaleđe Evrope (politički nepopularno). Razbijte ZPP i možda ćete jednostavno slomiti Evropsku uniju, tvrde sindikati.
Evropska “kasica prasica”
Priča o ZPP počinje sa Sikom Manšoltom. Manšolt je bio holandski farmer koji je tokom Drugog svetskog rata bio zadužen za distribuciju hrane podzemnim operativcima. Nakon rata, u trenutku kada je evropska poljoprivreda bila u rasulu, imenovan je za ministra poljoprivede u Holandiji.
Sa veštim planiranjem i kontrolom cena, sprečio je katastrofu. Deceniju kasnije, Manšolt će svoje znanje odneti u Brisel, gde je postao prvi poverenik za poljoprivredu u novostvorenoj Evropskoj zajednici i uveo ZPP 1962. godine. Program je postavio fiksne cene za poljoprivrednu robu, uveo carine na uvoz i garantovao državnu intervenciju u klimavo tržište.
Bio je to prelomni trenutak, budžet Evropske komisije se naglo povećao — ZPP je tada činio tri četvrtine sve potrošnje. Jerun Kandel, vanredni profesor prehrambene i poljoprivredne politike na Univerzitetu Vageningen, tvrdi da treba da zanemarimo ugalj i čelik jer, kako kaže, “evropski projekat je počeo sa poljoprivredom”.
Ipak, do 1980-ih godina, Manšoltov sistem je stvorio nove probleme: prekomernu proizvodnju, agrohemijsko rasipanje, opadanje biodiverziteta, eroziju tla. Prva reforma ZPP-a 1984. godine pogodila je poljoprivrednike ograničenjima proizvodnje, zatim su ukinute fiksne cene, nametnute ekološke obaveze kao i veću podršku manjim farmama. Niko se nije usudio da dodirne stoku.
Poljoprivredni sektor se prilagodio, ali temperatura na Zemlji je nastavila da raste. Do 2006. godine, stočarstvo je, prema Ujedinjenim nacijama, bilo odgovorno za 18 procenata globalnih emisija gasova staklene bašte, više od celokupnog transporta zajedno. Bez obzira na to, više od 80 procenata subvencija ZPP-a podržavalo je poljoprivredu životinja, koja je činila samo 65 procenata evropskih proteina i 35 procenata kalorija.
Kriza je konačno stigla 2019. godine. Uspon zelenih stranaka podstakao je predsednicu Komisije Ursulu fon der Lajen da pokrene Evropski zeleni dogovor, radikalni plan za dekarbonizaciju bloka. U okviru te sveobuhvatne agende, takozvana strategija “od farme do vilice” postavlja hrabre ciljeve: suzbijanje zagađenja fabričkih farmi, prepolovljenje antimikrobnih sredstava za stoku, smanjenje prekomerne potrošnje mesa i promovisanje biljne ishrane.
Poljoprivrednici su bili besni. Širom kontinenta, seosko stanovništvo je blokiralo gradove i autoputeve, postavljajući novu normalu za nezadovoljstvo u poljoprivredi koje je uvuklo hranu, a posebno meso uzgojeno u laboratoriji, u kulturni rat širom bloka.
“Nemojmo ovo meso zvati hranom”
Najvatreniji vojnik u tom ratu je Etore Prandini. Kao predsednik Koldiretija, najvećeg sindikata poljoprivrednika u Italiji i trećeg po veličini u Evropi, Prandini je poljoprivredni aristokrata.
“Nemojmo to čak ni zvati hranom”, uzvikivao je na jednom događaju. Meso uzgojeno u laboratoriji je “kontradikcija”, tvrdio je, dok je krem italijanskog društva – guverneri, kardinali, viši članovi žandarmerije – obitavao među uzorcima salame.
Garđoli je opisao Prandinija kao verovatno najuticajnijeg kritičara nove hrane.
“Sve je nastalo iz ovog letaka od strane Koldiretija”, rekao je Garđoli, čitajući ga u svojoj laboratoriji u Rimu.
Objavljen u novembru 2021. godine, prvi “Dosije istine” nosi naziv “Pet laži Frankenštajnovog mesa”.
“Sve što je ovde napisano je skoro potpuno pogrešno. I iz ovoga je proizašao nacrt zakona”, kaže Garđoli.
Akademik aludira na zakon koji je donet od strane desničarske vlade premijerke Đorđe Meloni, a koji je postao prvi u svetu koji zabranjuje proizvodnju i prodaju mesa uzgojenog u laboratoriji – sa drakonskom kaznom od 150000 evra za sve prekršioce. Sam zakon je donet uprkos činjenici da meso uzgojeno u laboratoriji još nije čak ni odobreno za potrošnju u Evropi. Naučnici i opozicioni političari osudili su potez Italije kao „bizarno“.
Briselski efekat
Kontroverza oko mesa uzgojenog u laboratoriji nije se zadržala samo unutar granica Italije. Robert Džons, predsednik Ćelijske poljoprivrede Evropa, izjavio je da su zagovornici zakona za zabranu vodili borbu i u inostranstvu.
“Prandini je putovao po Evropi pokušavajući da ubedi i druge zemlje članice da usvoje zabrane”, rekao je Džons.
Mađarska i Rumunija su blizu uvođenja sličnih mera, iako se čini da bi italijanski embargo mogao da prekrši pravila jedinstvenog tržišta EU.
Deluje da i američki republikanci pomno prate šta se dešava u Evropi, pa su tako desničarske države Florida i Alabama već zabranile “hranu iz laboratorije”, a bivši predsednički kandidat Ron DeSantis je izjavio da se “Florida bori protiv plana globalne elite da primora svet da jede meso uzgojeno u petrijevoj jelo”, usput hvaleći italijansku premijerku Meloni.
U Evropi, kulminacija nezadovoljstva došla je tokom ovogodišnjih protesta poljoprivrednika, a mnogi i dalje nisu najsigurniji zašto su oni bili organizovani. Za neke, demonstracije su se protivile ukidanju subvencija za dizel. Za druge je to bila nelojalna konkurencija iz uvoza. Prekomerna birokratija i mere zaštite životne sredine ZPP-a bile su uobičajena meta. Tako je bilo i podizanje cena od strane velikih prehrambenih kompanija i maloprodajnih lanaca.
Dok su poljoprivrednici marširali ka Rimu, najčešća parola koja se mogla pročitati bila je: “Hrana se na rađa u laboratoriji”. I u Francuskoj su poljoprivrednici bili zabrinuti. Naime, tamošnji FNSEA, drugi najveći sindikat poljoprivrednika u Evropi, je predstavio Makronovoj vladi u januaru tajnu listu zahteva. Sledeće nedelje, premijer Gabrijel Atal je osudio alt-proteine.
“Biću vrlo jasan: ne, sintetičko meso ne odgovara našoj koncepciji francuske ishrane”.
Neizvesna budućnost za veštačko meso
Treba napomenuti da je za konvencionalne proizvođače mesa opasnost od mesa uzgojenog u laboratoriji još uvek daleko. Holandija, Danska i Nemačka prednjače u inovacijama u hrani, a čak su i njihove vodeće firme, poput holandske Mosa Meso, udaljeni tri do pet godina od snabdevanja restorana i pet do 10 godina od punjenja polica supermarketa, prema insajderima iz industrije. Istraživanje je skupo, a finansiranje rizičnog kapitala je prestalo od 2022.
Prva pljeskavica napravljena u laboratoriji koštala je oko 300.000 evra, platio ju je suosnivač Gugla Sergej Brin i pojeo na konferenciji za novinare u Londonu 2013. U svojoj rimskoj laboratoriji, Garđoli se počešao po bradi kada sam pitao koja je sada cena.
“Parče od 50 do 100 grama? Oko 2.000 evra”, procenio je njegov saradnik, postdoktorski istraživač Klaudija Fuoko, dok je Garđoli klimnuo glavom.
Dok je meso uzgojeno u laboratoriji verovatno jedini proizvod koji može tačno da replicira ukus, teksturu i sočnost konvencionalnog mesa, trenutno su banalniji vegetarijanske pljeskavice te koje grickaju profit od stoke. Meso i mleko biljnog porekla kontrolišu oko pet do 10 odsto tržišta EU, udeo koji stalno raste kako potrošnja mesa i mlečnih proizvoda opada u celom bloku.
Preciznost i fermentacija biomase takođe napreduju. Ova tehnologija koristi mikrobe koji, hranjeni šećerima u rezervoarima za proizvodnju piva industrijske veličine, umnožavaju i izbacuju proteinske molekule – sa delom vode, zemlje i energije koju koristi stoka. Ne može da proizvede meso samo po sebi, ali može da pravi masti i proteine da dopuni postojeće vegetarijanske pljeskavice.
Dakle, s obzirom da meso uzgojeno u laboratoriji nije čak ni alt-protein koji će najverovatnije bankrotirati stočare, šta nam to govori o evropskoj politici kada ih ono najviše brine, podstičući teorije zavere i polarizujući poljoprivrednu politiku?
Nije žilava, bela govedina koja se kuva u Garđiolijevoj rimskoj laboratoriji ono zbog čega bi farmeri trebalo da budu zabrinuti za svoju egzistenciju. Hrana proizvedena u laboratoriji ne može da ubije EU, ZPP ili industriju. Veći rizik za poljoprivrednike je da će njihov bes i politika koju proizvodi, ugušiti kreiranje politike usmerene na rešavanje problema koji ih muče. Tehnološki trendovi i preferencije potrošača mogu se zadržati samo tako dugo. Pitanje je šta farmeri — i EU — treba da urade da bi se prilagodili.
Izvor: NIN
Foto: YouTube printscreen
