Teško slomljeno telo, ispalo iz aviona, pronađeno je na jednom londonskom parkingu 2001. godine. Radnik, na putu do posla, naišao je na telo muškarca koji je umro na najbrutalniji i najtraumatičniji način. Njegovo polomljeno telo u crnoj majici i farmerkama ležalo je na asfaltu parkinga jednog supermarketa u Ričmondu. Telo je otkriveno nešto pre sedam ujutru, a oblast je ubrzo postala zaštićena kao moguće “mesto ubistva“.
Međutim, kada je glavna inspektorka Su Hil došla na mesto zločina, odmah je znala šta se dogodilo. Ričmond se nalazimo na nekoliko kilometara od aerodroma “Hitrou” i nalazi se tačno ispod dela u kome avioni “spuštaju svoje točkove” pre sletanja. Čovek koga su našli na parkingu je ispao iz tog dela aviona.
Inspektorka i njen tim su ubrzo identifikovali i o kom letu se radi: Britanski Boing 777 koji je poleteo prethodno veče iz Bahreina. Pretpostavlja se da je muškarac pokušao da se uvuče u procep iznad guma, u nadi da će nekako uspeti da preživi let držeći se u tom prostoru. Prostori za točove aviona, međutim, nisu pod pritiskom i tu ima vrlo malo kiseonika, a na visini na kojoj leti avion temperature idu i do -50 stepeni Celzijusa. Čovek je sigurno bio u nesvesti, a vrlo verovatno i mrtav, kada je ispao iz aviona i pao na tlo brzinom od oko 190 kilometara na čas.
“Sedala sam na parkingu i razmišljala ’ovo je nečiji sin’”
Preminuli čovek nije imao lično kartu, a u džepu je imao samo papirić na kome su bili napisani brojevi. Telo mu je bilo slomljeno do granice neprepoznatljivosti.
„Bilo je užasavajuće. Sedala sam na parkingu i razmišljala ’ovo je nečiji sin’. Koliko užasan način da neko skonča“, rekla je Hil tada, piše “Gardijan“.
Narednih nekoliko nedelja, Hil i njen tim uspeli su da sakupe dovoljno informacija i dođu do identiteta čoveka, zahvaljujući razgovorima sa avio-kompanijom ’’Britip Ervejs’ i međunarodnom policijom, ali i intervencijama lidera zajednice i naporima porodice preminulog čoveka, za koga se ispostavilo da je iz malog i siromašnog sela u dolini Svat u severnom Pakistanu.
Zvao se Muhamed Ajaz i imao je 21 godinu, bio je drugi od šestoro braće i četiri sestre u porodici farmera u selu Dadahara.
Novinar Gardiajana Rori Mekarti je nakon identifikovanja otputovao da se sastane sa njegovom porodicom.
“Bio je jak muškarac, veoma hrabar i dobar radnik. Samo je želeo da zaradi novac za njegovu porodicu. Moj sin je bio jak kao četvorica, a umro je u potrazi za parčetom hleba”, rekao je tada Gul Dejer, otac preminulog mladića.
“Zdravo, moje ime je Kalil Ulah”
Priča je, međutim, dobila nastavak u februaru ove godine, kada je novinarka Gardijana Ester Adli, koja je pisala prvi članak, dobila mejl sa nepoznate adrese.
“Zdravo, moje ime je Kalil Ulah. Moj mlađi brat je bio Muhamed Ajaz, o kome ste pisali kada je pao iz aviona i poginuo. Živim i studiram u Engleskoj i voleo bih da vas upoznam i zahvalim se na lepim rečima o njegovom životu, a želeo bih da vidim mesto gde je pao. Radujem se vašem odgovoru. Hvala i pozdrav, Kalil”.
Kalil je bio u Dadahari kada je novinarska ekipa došla 2001. godine, ali ni Rori ni on se ne sećaju da su se upoznali. Kalil je tad bio beba od samo godinu dana. On sada ima 24 godine i diplomirao je na univerzitetu u Islambadu, gde je završio za fizioterapeuta. Nakon toga, aplicirao je za master studije na unverzitetu Portmaut, a potom i za vizu.
Ester je pozvala Kalila i dogovorila sastanak, ali je pozvala i inspektorku Hil, koja je u penziji. Kada je objasnila o čemu je reč, ona je odmah odgovorila potvrdno, iako je bila u Australiji u poseti porodici.
„Čudno je, pričala sam sa svojom unukom iz Australije o njemu i rekla joj kako mi taj mladić stalno prolazi kroz glavu. Radila sam mnogo slučajeva, ali uvek se vraćam na njega i mislim o tome kako su danas članovi njegove porodice. Nisam spiritualna, ali samo par dana nakon toga sam dobila poruku od vas. To je veoma čudno“, rekla je tada Hil.
Kalil je imao samo jednu godinu kada mu je preminuo brat, i, iako nema sećanja o svom bratu, njegova pogibija usadila je veliku bol njemu i njegovoj porodici.
“Mnogo me je voleo. Mama i sestra su mi pričale o tome kako me je stalno uzimao u ruke i ljubio. Dok sam odrastao uvek sam želeo da je i sada tu”, ozareno je ispričao Kalil.
Svi su mu govorili i koliko liči na brata, što je činilo njegove roditelje nervoznim, jer je Muhamed bio tvrdoglav i snažan, pun ambicija u siromašnoj porodici. Muhamed je sve vreme pričao o dolasku u Veliku Britaniju i planu da dovede porodicu tamo. U selima poput njegovog, objasnio je Kalil, više se poštuju porodice koje imaju rođake u inostranstvu i gledaju se na drugačiji način.
“Moj brat je želeo da rizikuje. Želeo je da, uprkos očevim rečima da ’treba da sačeka’, bolji život ima u svojim najbolji godinama, kada je još uvek mlad. Želeo je da postigne nešto veliko, kako bi pomogao našim roditeljima”, priča Kalil.
Porodica je pozajmila mnogo novca kako bi Muhamed dobio britansku vizu, ali ona nikad nije došla, pa su oni platili da mu nađu posao u Dubaiju, kao desetine hiljada Pakistanaca pre njega.
To, međutim, nije bio veliki “korak napred” kakvom se nadao. Plata je bila mala, oko 21 dolar mesečno, što nije bilo dovoljno ni da jede, a kamoli da šalje novac porodici. Tada je otišao u Bahrein kod svog starijeg brata, gde je i smislio plan o dolasku u Veliku Britaniju.
Niko, pa ni njegov stariji brat, nije znao šta Muhamed planira da uradi. Tek kada je video vesti o muškarcu koji je poginuo na letu iz Bahreina, Gul Bahar, stariji brat, je shvatio šta se desilo. Tada je otišao u Dadaharu da bi mogao da preda sliku svog brata lokalnim vlastima. Ključna pomoć u identifikovanju je bio i jedan Pakistanac iz Britanije, koji je povezao porodicu sa pakistanskom zajednicom u Notingemu, koja je potom, u njihovo ime, stupila u vezu sa zvaničnicima i ambasadom.
Tri nedelje nakon njegove smrti, Muhamedovo telo je prebačeno u Islambad. Njegova smrt je bila ogroman gubitak za celu porodicu, ali ona nije odvratila ostalu braću i sestre. Jedno po jedno, pronalazili su poslove i počinjali da zarađuju dovoljno da mogu da pomažu porodicu. Ovo je pomoglo da razviju poljoprivredu i poboljšaju svoje finansijsko stanje, kao što je slučaj u mnogim pakistanskim porodicama.
Najstariji brat postao je policajac, treći brat se priključio vojsci, a jedan se preselio u Ameriku gde vozi taksi, a tamo se preselila i sestra sa mužem. Ostale sestre su se udale i žive u Pakistanu.
Što se najmlađih tiče, njima je školovanje bilo omogućeno. Kalilova sestra, šest godina starija od njega, završila je srednju školu, a brat je završio botaniku i preselio se Bahrein.
„Moj otac je uvek želeo da nas školuje i ljutio se kad ne bih otišao u školu ili u crkvu da čitam Kuran“, objasnio je Kalil.
Sve bolje finansijsko stanje obezbedilo je Kalilu da može da završi školu i postane fizioterapeut. Kalil je naučio engleski jezik tokom studija i po prvi put uspeo da pročita šta piše na papirima koje je njegova porodica pažljivo čuvala u koverti, kopiju članka o njegovom bratu.
„Nismo želeli da voda uništi novine, pa smo ih držali na sigurnom mestu umotane u plastiku. Ne možete ni da shvatite šta nam on predstavlja. Čitao sam ga na stotite puta, i sad ga svakog meseca čitam i zamišljam svog brata“, ispričao je Kalid.
“Dan kada je sleteo u London, je jedan od najtužnijih u njegovom životu”
Kako Kalik kaže, trenutak kada je sleteo na aerodrom Hitrou, na koji se pre 23 godine uputio i Muhamed, je jedan od najtužnijih u njegovom životu.
„Mislio sam na njega, i o tome kako bih voleo da smo zajedno doputovali ovde. Kada sam se iskrcao iz aviona stajao sam par minuta i gledao oko sebe. To je jedan najtužnijih trenutak u mom životu“.
Kalilu je ostala još jedna godina master studija i planira ili da se prijavi za posao u Velikoj Britaniji ili da pokušada prati put svoje braće i sestre i ode u Sjedinjene Američke Države. Ipak, njemu se dopada kišno vreme u Velikoj Britaniji i kako se ljudi ophode jedni prema drugima.
„Ljudi se poštuju, ovde nema rasizma, kad god odem u restoran svi se lepo pozdrave. Srećan sam ovde. Kao u filmovima, neke priče imaju tužan kraj, ali u našoj priči, verujem da je ovo naš srećan završetak. Postigao sa to što je on želeo, ali i to što smo ja i moja porodica želeli“.
Kalil je na kraju upoznao i inspektorku Hil, koja se vratila sa putovanja taman na vreme da mu ispriča kako je njegov brat poginuo. Odmah mu je objasnila kako on nije osetio bol i kako je pre pada već preminuo.
„Ta činjenica da nas je Kalil pronašao i da je došao ovde da se upoznamo, to je ono što je posebno. Sećam se koliko smo se trudili da prenesemo telo njegovog brata kući i verujem da je bilo vredno. Zvala sam i zvala, moleći da prenesu njegovo telo“; ispričala je Hil tada.
„Njegovo telo je sahranjeno na mestu gde se sada nalazi voćnjak breskvi, pa sada, kad god idemo da uberemo voće, pomolimo se za njegovu dušu. Stigao je kući i siguran je“, zaključuje Kalil.
Izvor: NIN
Foto: YouTube printscreen
