U Beogradu je na međunarodnoj konferenciji Crte pod naziovom “Imamo li izbora” gostovao Aleksandar Čerkasov, bivši predsednik Centra za ljudska prava Memorijal. Bivši, jer je ruski sud ovu organizaciju, nastalu za vreme Perestrojke, koja je štitila ljudska prava i njen ogranak koji se bavio dokumentaovanjem represija Sovjetskog Saveza, likvidirala uoči rata.
Vi ste bviši predsednik Centra za ljudska prava Memorijal, dobitnika Nobelove nagrade, istovoremeno stranog agenta i organizacije koju je likvidirao ruski sud. To sve zvuči pomalo nadrealno – istovremeno nobelovac, ljudska prava, strani agent i istvoremeno zabranjivanje?
Čerkasov: Što se tiče agenta, da! Evo vidite kakav sam ja agent – Bond, Džejms Bond! On verovatno ovako i izgleda. Naravno da je to šala, ali to je loša šala. Sve je ovo bilo jasno još kada je počelo. Sve je bilo jasno i na osnovu onih objašnjanja koje je davao Vladimir Putin. Znate kako da odredite da li Putin laže? Otvara usta. Posao mu je takav. Bivši posao. Tako je i sa ovim bilo. Prvo su o zakonu o stranim agentima govorili da je to samo da bi se znalo ko radi od kojih para. Mi želimo da znamo do čijih para se finansira organizija ako se bavi političkim aktivnostima. A izvinite, možda bismo prvo morali da znamo koje nevladine organizacije dobijaju novac od vlade, to jest koje se samo prave da su nevladine organizacije, a u stvari su suštinski samo marionete vlasti. Uloga nevladine organizacije je da ne zavisi od vlade. Jer joj je glavna uloga društvena kontrola vlasti. „Memorijal“ se na primer godinama bavio društvenom kontrolom u zonama sprovođenja kontraterorističkih operacija. Kontrolisao je državu koja ratuje i on ne može da zavisi od te države. Ali dajte da pogledamo na to iz ugla Vladimira Putina koji je navikao, kao radnik KGB-a, da se svi kupuju. I ako nekog nije kupio, to za njega znači da je tog nekog kupio neko drugi. Svi su agenti.
Putin je mnogo puta ponovio javno: „Ko devojci plati večeru, taj sa njom i pleše“. Takav je njegov pogled na svet. I njega i njegovih kolega. Ako Putin govori o nevladinim organizacijama sa stranim finasiranjem to treba shvatiti kao projekciju, rekao bi neki psihijatar, „to su vaše projekcije“. To vi želite da sve postrojite mirno i da im dajete novac da igraju kako vi svirate. Drugo, politička aktivnost kojom se ne treba baviti. Sa pojmom politička aktivnost kao i svim drugim pojmovima u Putinovo vreme desilo se nešto čudno. Šta je sada politčka delatnost? Mi smo to pitanje postavili Ustavnom sudu i on nam je odgovorio, a administracija predsedsednika je to iskoristila: „Pošto mi ne možemo da kažemo šta je to politička delatnost, onda je politička delatnost sve!“. To je bio odgovor. Eto vi se osmehujete ali postoji jedna organizacija koja je na Dalekom istoku spasavala ždralove i zato što je pisala nekakva pisma bila je proglašena za stranog agenta. To jest, ždralovi se moraju u tišini spašavati. U suštini je to bio način da vrbuje država, ili specijalne službe ako hoćete, sve oni koji su još ostali na terenu društvenog javnog života u Rusiji. I to je bilo jasno na samamom početku u 2012. kada se tek predlagalo uvođenje Zakona o agentima.
Da li je sada u Rusiji uopšte moguće da se bori sa sistemom ili je sve već otišlo u potpuni totalitarizam?
Čerkasov: Ide se ka totalitarizmu. No, kada ja gledam izveštaj organizacije OVD INFO ja vidim svakodnevne, pojedinačne pobede. Nekom je na nekom sudu uspelo da izbegne kaznu. Neko je oslobođen iz zatvora.
N1: Čini se da je to iskorak pojedinačnih ljudi u sistemu, a ne samog sistema.
Čerkasov: Imamo s čim da poredimo. I moram da kažem da je nažalost sada sve to daleko ozbiljnije i gore nego za vreme klasičnog sovjetskog vremena Breženjeva ili Andropova. Nivo represije je nekoliko puta, možda deset puta, veći nego 60-ih i 70-ih i 80-ih godina. Tada je bilo godina kada u celom Sovjetskom Savezu zatvore dva čoveka na osnovu člana o antisovjetskoj agitaciji i propagandi. Prosečno ne više od 200. Sada je stepen i razmer represije mnogo veći. Mi trenutno u našim spiskovima Memoraijala ima politčkih zatvorenika koliko ih je bilo celih 80-ih. To je mnogo. To već nije ono o čemu je govorio Jurij Andropov da je to potrebno zarad očuvanja osnova državnog ustrojstva. Sada to više nije metod očuvanja držanog ustrojstva već je to metod socijalnog inženjeringa. Rat i represije menjaju Rusiju.
Jedino su za vreme Staljina, još jedan socijalni inženjer, tamničili sve koji im zapadnu. Možda oni žele da na taj način uguše svaku nezavisnu delatnost u Rusiji. No sa druge strane, ako je nivo represije nekoliko puta viši nego u Sovjetskom savezu, onda je, znači, i nivo društvene aktivnosti veći. Rusija ne ćuti. Rusija nije umrla od toga što sam ja iz nje otišao. To je vrlo raširena imigrantska aberacija, ako mene u Rusiji nema, možda nema ni Rusije? Ne. Tako su ostali moji prijatelji i ti koji pomažu izbeglicama, uključujući i izbeglice iz Ukrajine, i oni koji pomažu politčkim zatvorenicima i oni koji na primer uče decu, leče decu i kod njih u školi ili bolnici nema ratne simbolike. Smatrati da su svi dobri ljudi otišli samo zato što sam ja otišao bilo bi glupo, tupo i ne bi bilo lepo.
U Gruziji su nedavno uveli taj isti zakon o stranim agentima o kome smo govorili sa istim objašnjenjima koja su davana 2012. i 2013. godine u Rusiji. Šta mogu od toga da očekuju Gruzijci i Gruzija?
Čerkasov: Gruzijci i Gruzija mogu pažljivo da pogledaju preko Kavkaskog grebena da vide šta se desilo za 12 godine sa druge strane planine Kavkaz i da razmisle da li je to ono što žele za sebe. Jer mnogi loši momci su rešili da se uče od momka Vove. Razni režimi u Aziji. Loš primer je zarazan. Da li Gruzija to želi kod sebe je pitanje. Teško da sam ja taj koji treba da daje savete Gruzijskom narodu. Ali svaki izbor treba praviti otvorenih očiju.
Kako jedna država dođe u stanje kada više nema izbor?
Čerkasov: Kako smo krenuli na taj put – put katastorfe kojoj smo sada svedoci? Davno. Ne za vreme Putina. Pre njega. Nešto smo propustili još 1991. odmah nakon neuspeha Avgustovskog puča. Tada je trebalo organizovati izbore. Ali izbori 1991. nisu održani i kao rezultat dobili smo naš mali građanski rat jeseni 1993. Oko 170 ljudi ubijeno je u centru Moskve. Spaljeni parlament i iskustvo da je moguće upotrebiti vojsku u gradu – jako loše iskustvo. Dva meseca nakon malog građanskog rata organizovani su izbori na kojima su pobedili ne oni koje koje su očekivali zagovornici demokratije Borisa Jeljcina, već komunisti i nacionale patriote, odnosno partija Vladimira Žirinovskog. I nakon toga, politički tehnolozi Kremlja pomislili su da nekako moraju da se pobrinu za dolazeći reizbor Jeljcina. E, oni su rešili da je potrebno da se okrenu tom Patriotskom i komunističkom elektoratu – onima koji osećaju nostalgiju za Sovjetski Savezom. Treba uraditi nešto nacionalno i patriotski, evo na primer vratiti u okrilje provinciju koja se otcepljuje – opa, evo nama Čečenije, daj da je vratimo.
I počeli su već tada decembra 1993. sa prilično nepromišljenim postupcima koji su doveli kroz godinu dana do Prvog čečenskog rata. Istovremeno je došlo do preokretana propagande “od svetle budućnosti” ka “Slavnoj prošlosti”. Upravo to, Prvi čečenski rat i okretanje propagande, upravo to je pripremilo da je 1999. godine Rusija glasala za Putinov pravac, za Putinov rat, za predsednika Vladimira Putina. Dakle, vidite, mi smo imali prilično veliko okno mogućnosti koje nismo iskoristili. Rešenje 1993. koje je doneo tim Borisa Jeljcina da je potrebno da se okrenu nacionalno patriotskom elektoratiu bila velika greška. Jer je bilo zasnovano na rezultatima falsifikovanih izbora. Izbori 1993. su bili falsifikvani i to prilično. Ali tada 1993 niko, čak niko u Krmlju nije znao da se oni rukovode rezultatima falsifikovanih izbora. Ispada da je taj zaokret Rusije na stranu rata, na stranu Putina, na stranu Zakona o agentima se desio jer su se ljudi rukovodili netačnom informacijom. A zašto? Jer na izborima nije bilo posmatrača.
A gde vi vidite budućnost Rusije?
Čerkasov: Razmatranjem budućnosti bavi se masa ljudi. Ja ne mogu da im budem konkurencija – onima koji govore o „prekrasnoj Rusiji budućnosti“ , tim pre kada vidim šta rade sa prošlošću, kako pokušavaju da tu prošlost iskoriste u borbi za budućnost. Ja ne verujem ni u predviđanja. Koliko ja pamtim, retko ko je uspeo išta da predvidi. Evo, na primer, Andrej Saharov, on je maštao o konvergenciji, približavanju Zapada i Istoka gde se uzme najbolje od sojvetskog ustrojstva i najbolje od zapadnog, evropskog, američkog i to će se nekako objediniti i buće dobro. Zet Saharova i njegov pomoćnik, pametan čovek, u predgovoru sabranim delima Saharova napisao je: predviđanje se ustvari ispunilo sa ali jednim malim „ALI“. Uzeto je najgore sa Zapada i najgore sa Istoka. I eto vidite šta sada imamo u Rusiji. I ne samo u Rusiji.
Pre 40 godina, 1984, u godini Orvela, što sam mogao ja tada da kažem o budućnosti Rusije, ja mladić koji živi u Rusiji u Sovjetskom Savezu? Ali i tada su bili ljudi u Svojetskom Savazu koji su se suprotstvaljali ne znajući šta ih dalje čeka. Neko je poginuo suprotstavljajući se. Anatolij Marčenko. Ili Vasilij Stus. Neko je tada sedeo u tamnicama Mordavije, Pskovskim kazamatima. Na šta su oni računali tada? Verovatno nisu računali na to da nas sutra čeka pobeda. Rukvodili su se nečim drugim, ne planom sutrašnje podede, ne time da nas sutra čeka prekrasna budućnost i „evo je na stolu, izvolite i poslužite se“. Oni su polazili od onoga od čega je polazio i moj i učitelj mnogih, Sergej Kovaljov: Radi ono što je ispravno, a biće šta bude. Dakle, budućnosti nema, osim one koju stvaramo sada i ovde.
U Gruziji ste bili u o okviru svog rada kontrole poštovanja ljudskih prava u uslovima konflikta u 2008. kada je bio rat u avgustu iste godine. Mene, na primer, zbunjuje jedno pitanje. 2008. godina nije bila baš tako davno, za vreme jednog svesnog života. I kako sada takav uticaj Moskve može da bude u Gruziji u kojoj 20 odsto teritorije nije pod kontolrom Tbilisija već faktičke Moskve. Kako je moguće zaboraviti takve događaje za tako kratko vreme? Kakav je to mehanizam?
Čerkasov: Znate, neki nisu zaboravili. Moj, slobodan sam da ga nazovem tako, drug, poznavali smo se još u Moskvi, mladi gruzijski novinar koji je radio i to odlično je radio kao fotoreporter u Moskvi i mogao je da nastavi da radi tamo. Umesto toga je otišao sa početkom ratu Gruziju, gde radi kao taksista, gaji vinograd, on piše. I ja delim veliki deo njegovih iskaza. On piše kritički i on govori upravo o tome o čemu vi sada pitate. I koje je pravo lice Gruzije? Oni koji pokušavaju da ubace Zakon o stranim agentima, oni koji pokušavaju da otkinu Gruziju od Evrope ili taj Zurab koji po meni i jeste prava Gruzija.
Izvor: N1 Beograd
Foto: YouTube printscreen
