Aleksandar Aca Nikolić, verovatno najveći um svetkse košarke (koliko god to pretenciozno zvučalo) rođen je pre tačno sto godina. Šta su nam o Profinom značaju i uticaju rekli njegovi “učenici” Željko Obradović, Božidar Maljković, Bogdan Tanjević, Bata Đorđević…
Aleksandar Aca Nikolić, legendarni košarkaški trener, kao da je krio jednu tajnu o sebi, često dobro skrivenu od novinara, navijača, ponajviše od igrača sa kojima je radio. Profesor je, što su mnogi od njih naknadno shvatili, zaista imao dušu.
Košarkaška istorija Srbije i Jugoslavije specifični je koloplet u kome su se očitavale, često tektonske, društvene promene i anegdote nikle iz specifičnog duha koji je često navodio na uverenje da smo zapravo veći nego što jesmo. A sve priče u konačnici vode do čuvenog Profesora.
Jedna od tih anegdota kaže da dok se spremala za Svetsko u prvenstvo u Manili 1978. reprezentacija Jugoslavije – nekada nije potrebno navoditi da je reč o košarkaškoj, jer jedino je ona bila “The reprezentacija”, baš kao što kada se kaže Profesor nije potrebno navoditi na koga se misli – e sad, pošto se išlo na drugi kraj sveta, Profesor je “izračunao” da je adaptaciju na novu vremensku zonu najbolje prevazići tako što će se treninzi tokom priprema u Jugoslaviji održavati u nestandardnim terminima, pa i noću. I kako je to kod njega znalo da bude, treniralo se mnogo. Kažu da je na jednom treningu, već pomalo iznemogao Željko Jerkov klekao pred selektora i najiskrenije, toliko da je i Profesor u njegovim očima video koliko je to iskreno, upitao: “Čika Aco, imate li dušu?”
Najveći um svetske košarke – koliko god to pretenciozno zvučalo, malo je onih koji bi se usudili da oponiraju – a svakako tvorac onoga što će se nazvati najboljom neameričkom školom košarke, koja kao što smo videli u Parizu i danas može jedina da izađe na crtu najboljim košarkašima NBA lige – zove se Aleksandar Aca Nikolić, sa nadimkom Profesor, što je on zapravo i bio, kao profesor na DIF-u, zbog čega će 29. oktobra baš na tom fakultetu u 13 časova da se obeleži specifičan jubilej: 100 godina od rođenja Profesora.
Aca Nikolić je rođen 28. oktobra 1924. godine. Iako je nedavno obeleženo 100 godina od dolaska prve košarkaške lopte u Beograd, možda je čak ovo i pravi vek srpske/jugoslovenske košarke, jer da nije bilo njega, pitanje da li bi je u ovom obliku bilo. Pre svega kada je reč o struci.
Kada se govori o uticaju koji je Profesor imao na košarku, jedan je nivo da se navode ekipe i selekcije koje je vodio, trofeji koje je osvajao: svetski prvak sa reprezentacijom, brojne medalje na evropskim prvenstvima, tri puta šampion Evrope sa Injisom iz Varezea… Ali to je sve, koliko god zvučalo suludo, sekundarno.
Najveći njegov doprinos je u kreaciji nečega što se naziva jugoslovenskom školom košarke, i u direktnom radu sa trenerima iz narednih generacija koji će formirati naš košarkaški panteon, poput Bogdana Tanjevića, Božidara Maljkovića, Željka Obradovića (koji zajedno imaju 14 titula prvaka Evrope) i sa kojima smo na ovaj specifični jubilej razgovarali o sećanjima na Profesora. Način na koji svi o njemu govore danas najveći treneri ove igre, posle toliko decenija, verovatno je i najveći spomenik i priznanje koje mu se može odati.
Svako se Profesora seća na svoj način, sa svojim iskustvima, jedino je prva rečenica kojom su počinjali priču svima bila ista: “Za Profesora uvek…”
Profa kao igrač
ACINA TITULA ZA KOJU NIKO NE ZNA
Priču o Aci Nikoliću, međutim, počinjemo sa jednom drugom, nešto starijom trenerskom legendom, Bratislavom Batom Đorđevićem, legendom Radničkog i Zvezde – mlađim fanovima možda je poznatiji kao otac Saše Đorđevića, nekada najboljeg plejmejkera Evrope, a danas još uvek najtrofejnijeg selektora nezavisne Srbije. Možda slučajno, možda simbolično, sa Batom Đorđevićem razgovarali smo na Tašmajdanu, tamo gde je – što mnogi ne znaju – zapravo sve počelo.
Košarka u Beogradu je suštinski počela da se razvija za vreme nemačke okupacije, kada su se okupila četvorica “očeva srpske košarke”: Nebojša Popović, Aca Nikolić, Radomir Šaper i Bora Stanković, na Tašmajdanu od 1942. do 1944. godine. Jedna od intrigantnih fusnota istorije je da su nemački okupatori forsirali veliki rukomet, pa je košarka bila svojevrsni zaklon gde je moglo da se bude ispod radara, a opet je davala mogućnost da se mladi sačuvaju od odlaska u rat.
Očevi osnivači košarke imali su burne početke: Gestapo je tokom rata uhapsio Nebojšu Popovića, koji je posle mesec dana uspeo da izađe iz zatvora. Pričaju da je sa povređenom nogom kao dobrovoljac išao da se prijavi za Sremski front. Radomir Šaper se takođe prijavio za Sremski front. Jednom prilikom, kažu, vozio se u kamionu kom je pukla guma. Obišao ih je drugi kamion koji je naleteo na minu. U tom kamionu niko nije preživeo.
Posle rata i oslobođenja, očevi košarke su, svako na svoj način, bili u koliziji sa novonastalom vladajućom ideologijom. Veliki Bora Stanković bio je sin poznatog advokata koji je bio uz Dražu Mihailovića na Svetosavskom zasedanju u selu Ba. Bora Stanković je zajedno sa ocem uhapšen kao narodni neprijatelj. Mladi Bora je pušten iz zatvora, oca više nikada nije video. Kako mi je jednom Bora Stanković rekao: “Da nije bilo rata, ne bi bilo jugoslovenske škole košarke.”
Sva četvorica su utkana u istoriju ove igre kao vizionari, iako su se svi osim Šapera bavili i trenerskim poslom, zapravo su izdelili svoje resore: Bora Stanković je izgradio karijeru u FIBA (i globalizovao igru), Raša Šaper je bio nosilac modernizacije u pravilima i tehničkim aspektima igre, a Aca Nikolić je postao sinonim za struku.
Bata Đorđević ima u svojoj biblioteci dve knjige o Aci Nikoliću za koje je pomogao da se objave još devedesetih (Profesor je preminuo 2000. godine), još od tada treneri osećaju potrebu da se oduže i da drže u životu Profesorovo nasleđe.
Posle rata, četvorica očeva osnivača su se ponovo sakupili, ovog puta u Crvenoj zvezdi koja je formirana posle Sremskog fronta. Košarka je bila i ispod radara novih vlasti, pa je za “građansku omladinu” ponovo poslužila kao zaklon.
Na Kalemegdan je Aca Nikolić došao u uniformi, nekome je mogao da zaliči na nižeg oficira JNA. Kako su na terenima na Kalemegdanu gde se igrao tenis bili ruski vojnici, trebalo ih je ubediti da jednu prostoriju daju košarkašima, pa se ubeđivanju pribeglo što rakijom što cigaretama, ali se na kraju uspelo. Imali su razne peripetije što sa vlastima, što sa nerazumevanjem “nove” igre.
Kada su ga jednom pitali o košarkaškim počecima, kao igrača, odmahnuo je rukom i rekao: Pitajte Nebojšu, završio čovek dva fakulteta, igrao je, bio trener… i do kraja bio neprevaziđeni organizator. To pronalazimo u jednoj od Batinih knjiga („Profesor: Skice za portret Aleksandra Nikolića“, koju potpisuje Slava Stojković),
U knjizi “Per aspera ad astra, kazivanja Aleksandra Nikolića”, koju potpisuju Bojan Milovanović i kao redaktor Bata Đorđević, nalazimo i sećanja Nebojše Popovića na njihove prve košarkaške dane, kada su očevi osnivači stvarali košarku.
Od Nebojše Popovića saznajemo i sledeći zanimljiv podatak o Aci Nikoliću – on zapravo nije bio u JNA, već u KNOJ-u (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), što možda deluje “nije šija, nego…”, ali je zapravo u tom trenutku bilo bitno. Naime, imao je drugačiji status od ostalih igrača u Armiji i mogao je da pristupi Crvenoj zvezdi kada je formirana. I tu su se okupili očevi osnivači u Zvezdi, podno zidina Kalemegdana. Ispostaviće se međutim da je u slučaju Ace Nikolića zaista bilo “nije šija nego”, jer je uoči prvog prvenstva 1945. koje je igrano sa ekipama tadašnjih republika i ekipom Armije, stiglo naređenje da Aca pređe u tim JNA.
“On se branio da nije pripadnik JNA, međutim uniforma je uniforma…”, sećao se veliki Nebojša Popović.
E sad, tu dolazimo do posebne zanimljivosti:
“U finalu su se sastale Srbija i Jugoslavenska narodna armija i mi smo izgubili 18:21. Sećam se vrlo dobro da je poslednja četiri koša, koja su donela pobedu Armiji, postigao Aca Nikolić.
Kad god sam tražio neke podatke, ni u jednim novinama nisam našao ni sastav tima, a kamoli podatak da je on dao četiri koša, ali ja vam garantujem te činjenice.”
Inače kao igrača ga je ocenio da nije bio superzvezda, ali da je bio dobar igrač – bio je tipično krilo. Nedostajao mu je jedino šut sa poludistance.
Četiri osnivača, pet stubova
KAD JE PROFESOR OTIŠAO U AMERIKU
“Najvažnije reći za Profesora je to da je on bio samouk i da je ni iz čega stvorio nešto što ja ne bih nazvao jugoslovenskom školom kako je mnogi nazivaju, nego jugoslovenskom doktrinom košarke, što je mnogo širi pojam”, kaže mi Bata Đorđević.
On će, kao i mnogi, kada govori o košarkaškim počecima u Beogradu – a on je jedan od retkih živih svedoka vremena kada su oni bili i igrači, a kasnije treneri – reći da je na prvom mestu među stubovima naše košarke Nebojša Popović i da se njemu sve duguje.
On je, uostalom, i “gurnuo” Acu da bude trener, iako je prethodno on bio trener, igrač, kapiten… Na kraju su doživeli i da Aca bude trener Nebojši.
Bata Đorđević nije bio u prilici da radi sa Profesorom u savetničkoj ulozi – to je priča koju je nekoliko puta ispričao, kako je predsednik Zvezde dok je Bata bio trener hteo da angažuje Profu kao savetnika, ali o tome ništa nije rekao Bati. Iako tada nije došlo do saradnje, stvorilo je jedno veliko košarkaško prijateljstvo. I to ne znači da nije bio njegov đak – polagao je taktiku kod njega na DIF-u.
I dok smo pričali, Bata Đorđević, inače vedar i nasmejan, u jednom trenutku se malo uozbilji i kaže da ako ozbiljno govorimo o istoriji naše košarke, moramo reći da tu ima “pet stubova, a ne samo četiri”. Peti stub koji on ističe jeste Ranko Žeravica.
Sa pričom o Aci i Ranku zapravo počinje ona priča koja Profesora čini najvećim. Ranko je bio Acin učenik, međutim toliko originalan da je stvorio svoj “pravac”, toliko da se danas ugrubo može govoriti o Acinoj programski, matematički projektovanoj košarci i Žeravičinoj koja se mnogo više zasniva na improvizaciji, brzini i talentu igrača.
Kasnije su njih dvojica, svako na svoj način, uticali na druge trenere koji su osvajali trofeje i time stvorili svojevrsno porodično stablo srpskih i jugoslovenskih trenera koje se proteže i do danas.
Profesor je bio savetnik Boši Tanjeviću koji je sa Bosnom bio prvi naš osvajač Kupa šampiona (kasnije u reprezentaciji i Italiji), bio je savetnik Boži Maljkoviću koji se sa Jugoplastikom popeo na krov Evrope, a potom i čuvene 1992. Željku Obradoviću u čuvenom pohodu na titulu prvaka Evrope začinjenu trojkom Saše Đorđevića u poslednjoj sekundi.
“Ono što sam ja uvek radio, prvo sam radio za košarku, pa onda za klub ili reprezentaciju koja me plaća. I baš Profesor je nas sve zadužio. O njemu uvek govorim kao o prvom modernom treneru košarke u Evropi, jer je on prvi doneo nešto što je matematika, a ne samo naša intuicija, talenat… Pa ako hoćete i talenat u varanju, jer šta je finta ako nije to (smeh)”, kaže mi preko telefona Boša Tanjević.
“Mi smo tada bili progresivna država, pa su njega kao mladog čoveka poslali na školovanje u Ameriku gde je 1963. proveo šest meseci na raznim univerzitetima i upoznao razne velike trenere. I vrativši se doneo je nešto što je nama nedostajalo – pravila za određene situacije u radu sa igračima, za kreiranje taktika za konkretne utakmice. I to je jako prilagodio jugoslovenskom, pa potom i evropskom mentalitetu. I otvorio je put novoj modernijoj košarci.
Mi koji smo od košarke i više dobili od njega, stalno imamo potrebu, kao što smo i tada imali, da mu se na neki način odužimo”.
Mentor, a ne savetnik
“SVI SMO SE MI GREBALI…”
Boša Tanjević kaže da je on Profu zvao za mentora, a ne za savetnika. Terminologija je tu jako bitna.
“Svi smo se mi ogrebali o njega. On nam je otvorio put i doneo nam je ime, nama trenerima iz Jugoslavije, da smo posle bili traženi u bogatim zemljama gde se to plaćalo zlatom, za razliku od onoga što smo zarađivali u Jugoslaviji”, kaže Tanjević.
“Govorio sam i mojim pomoćnicima, nema bolje klinike nego da vidiš rad na terenu, tako da sam ja najviše voleo da gledam njegov rad sa igračima.” I posle kada je bio selektor Jugoslavije.
Pa nam je ispričao jednu anegdotu, koja se vezuje za onu sa Jerkovim koji pita Profu da li ima dušu. Neki igrači su to na malo drugačiji način podnosili.
Profa bi na početku treninga skinuo sat, kao da je vreme stalo. I trening bi trajao i trajao, sve dok jednom Moka Slavnić ne bi rekao: Profo, kad će sendviči? Kakvi sendviči, upitao bi Profa. – Pa znate koliko smo ovde, ogladneli smo…
“Bio je šaljivo pošten čovek i skroman. A rođen je od najbogatijeg čoveka svih vremena u Brčkom. Imali su hotel, bioskop u centru grada, 11 kuća, ogromna imanja, vozače, sve upisano u temeljima… Profa naravno ništa od toga nije video, a on se nikada nije ni pohvalio ni zakukao za tim. Sve se to krilo u jednoj fantastičnoj ličnosti.”
Profina filozofija
ODBRANA JE “NAPAD” NA NAPADAČA…
Profesor Aleksandar Nikolić je za života izgradio mit o sebi, nehajno, neželjeno, ne samo što ga nije priznavao, već je i odsustvom sujete koja mu je prirodno i sledovala posle svih čudnovatih uspeha – kada je u poslednjoj fazi karijere radio kao savetnik sa mladim trenerima, legendama u nastajanju, naime, izbegavao je odrednicu savetnik, a isticao „pomoćnik” – zapravo samo još više učvršćivao svoj totem kao košarkaško božanstvo. Mnogi bi poželeli, a da zapravo ne bi suštinski ni pokušali da proniknu u suštinu njegovog košarkaškog uma, malo jer bi to delovalo kao uzaludan trud, malo više jer bi to bilo skrnavljenje. Tek, kada bismo zagrebali u njegovu filozofiju i pokušali da proniknemo u tajne tog uma, došli bismo do originalnih filozofskih, prvenstveno košarkaških, ali i šire primenjivih, teorija.
Na primer: ne postoji razlika između odbrane i napada, jer odbrana je zapravo „napad” na napadača, dok je suština igre u napadu da se odbrani lopta i napadačka akcija od nasrtaja odbrane. Nekim naizgled jednostavnim košarkaškim postavkama davao je sasvim drugačije paradigme.
Neko bi rekao da je profesor Aca Nikolić bio košarkaški Tesla, lucidni genije koji je pronalazio rešenja u svojim šablonima.
S druge strane, zagrebački filozof Žarko Puhovski mi je jednom ovako opisao fenomen jugoslovenske košarke:
“Danas mogu, stariji i pametni i sa puno nižim skokom, objektivno reći da je to bila manipulacija, ali je svima nama značilo, jer je na još jednoj razini Jugoslavija bila – neko. Mi smo doista u to vreme živeli u uverenju da postoje tri glavna grada u svetu – Moskva, Vašington i Beograd.
Košarka je bila nešto gde smo imali osećaj da mi koji heklamo u kvartu jesmo ista familija sa Koraćem i Daneuom. I tada se činilo da se stvara veza – odozdo prema gore.
Kao što je postojao politički projekat čoveka koji se zvao Tito – ovo je bio projekat čoveka koji se zvao Nikolić. On je zapravo sve to ‘izmislio’…
… Na neki način stvar je počela sa Prvenstvom Evrope u Beogradu kada je u finalu Jugoslavija igrala kao druga momčad SSSR-a. Oni su imali Kruminša, mi smo imali Petričevića koji je šest centimetara niži. Oni su imali Alačačana koji je bio najbolji bek Evrope, a mi smo imali Đerđu koji je bio tri centimetra viši ali malo polakši… Sve smo imali kao oni, samo malo slabije.
Očigledno je tu Nikolić shvatio da je to limit dokle možemo i da treba tražiti nešto novo. I to novo je krenulo odlascima u Ameriku, nastavio je Žeravica, Novosel i sve ostalo…”
Radne navike Aleksandra Ace Nikolića
“PROFO, NE MOGU VIŠE DA ČUČIM”
Iako mnogi vezuju njegovu saradnju sa mlađim trenerima za konkretne uspehe, to je ipak bila vertikala koja se mnogo duže prožimala.
“Ceo život sam ja radio s profom Aleksandrom Nikolićem, i bili smo prijatelji. Ja sam ga nazvao ‘patrijarhom srpske košarke’, jer ne samo da smo svi učili od njega već je bio i oličenje čestitosti”, kaže nam Božidar Maljković. “Profa je bio takozvani usmereni trener, samo trener, trener profesionalac. Posle je ta forma trenera malo promenila oblik, pojavili su se ljudi koji su i treneri i menadžeri. Profi to nije padalo na pamet, kao što nije ni meni, ni Žeravici. Imao je životnu sreću da upiše medicinu. On je tu stekao prednost, jer niko nije poznavao anatomiju ljudskog tela, umor, oporavak igrača kao on.”
Ovako su ga opisali u jednoj od knjiga o njemu:
„Njegovom mimikom dominira ozbiljan izraz lica, njegova gestikulacija je odmerena i kontrolisana. Požaliće se na urođeni manjak vedrine, veoma malu sklonost razdraganom i humornom oblikovanju tela. Ne bez žaljenja konstatuje kako se retko uspevao uživeti u komične fabule filma ili pozorišne predstave.”
Iako je bio drugačiji nego većina trenera, nije bio energičan i onaj ko „loži” igrače da daju više od maksimuma, ali su igrači i treneri sa kojima je radio redom svedočili da im je ulivao samopouzdanje.
Šezdesetih godina kada je bio u Americi, video je jednu revolucionarnu stvar: da kondiciju treba raditi na kraju treninga. Ima samo jedna začkoljica, Profesor je to već primenjivao, po osećaju, odnosno po sopstvenom proračunu je shvatio da vežbanje tehnike pri zamoru ima negativnije efekte.
A to je zbunjivalo neke igrače i decenijama kasnije.
O tajni Profe Nikolića, Božidar Maljković nam kaže:
“Prosto rečeno, on je bio najbolji svetski trener. Niko sa njim nije mogao da se poredi, jer je to bio takav kvantum znanja da je to prosto neverovatno. Njegova košarka se i dan-danas igra, njegove akcije, njegove misli. I dan-danas, u Evroligi, imate Acine ideje, materijalizovane postavke i tome slično. Njegova odbrana je posebna priča. Njegove radne navike… Na primer, da bi bolje video položaj kretanja igrača, on bi čučnuo na celo stopalo, i tako čučao po dva sata. Stalno se zezao i govorio mi ‘dođi ’vamo da čučneš’. I ja čučnem, ali mogu minut, dva i kažem: ‘Profo, ne mogu da čučim.’
“Imao je ogromnu radnu energiju, bio je neumoran, mogao po tri sata da drži trening, od toga pola treninga prečuči. S igračima je bio pravi profesor, nikada nije hteo da uvredi igrača, kaže nešto ružno. Od njega smo svi učili. Ceo svet i Evropa. Imao je i to zadovoljstvo da upozna drugog genijalca, Džona Vudena. Bio je kod njega par meseci u Americi, to je drugi trener svih vremena koji je bio fantastičan. Ima jedan detalj, kad su se vraćali avionom, a Vuden osvojio prvenstvo koledža, NCAA, Aca ga pita ’pa kako ćeš, gubite tri-četiri najvažnija igrača za sledeću godinu’, a Vuden je već imao plan za narednu godinu. Takav je bio i Aca Nikolić…”
Svima je poznato da je profesor Nikolić imao presudan uticaj na Željka Obradovića, najboljeg i najtrofejnijeg trenera Evrope, ali ne znaju baš svi za prirodu tog uticaja i da je sve počelo više od decenije pre istanbulskog finala 1992. godine. Nikolić je, naime, posle reprezentacije sa kojom je bio prvak sveta otišao da radi u Čačku, gde je među juniorima bio plejmejker Obradović.
“Da, prva saradnja je bila još 1980. kada je on došao u Borac i mene promenio u smislu da sam se ja od plejmejkera, ali prevashodno košgetera, preobratio u pravog plejmejkera. To je bio najveći uticaj na mene kao igrača kada mi je pokazao kako pravi plejmejker treba da igra košarku. Mi smo kao juniori tada bili prvaci stare Jugoslavije, ja sam tek jurio šansu. Sećam se da je bilo dosta igrača na toj poziciji i hteo sam da idem da igram negde. I on mi je rekao: ostani, igraćeš ovde. Kada mi je on to rekao, to sam naravno prihvatio i ostao u Borcu. Kasnije kada sam krenuo na Višu trenersku školu, video me je na DIF-u gde je držao predavanja i iznenadio se. Pa Profesore, rekoh, hoću da se bavim trenerskim poslom, i tako smo počeli da pričamo…”
Profin preferans
“NEMOJTE DA IZGUBITE TOG TRENERA…”
Jedna druga legenda košarkaške igre, čovek koji spada u domen patrijarha košarke, Duda Ivković, ispričao mi je svoje iskustvo sa Profesorom. Duda nikada nije radio sa Profom, a i tu je Profa pokazao svoju veličinu.. Bilo je to u Partizanu u generaciji sa Kićom i Prajom.
“Tadašnja uprava želela je da dovede Acu Nikolića za savetnika. I mislim da bi to, objektivno govoreći, znatno doprinelo u mojoj trenerskoj praksi i sazrevanju. Međutim, iz uprave me niko ništa nije pitao. Sećam se jedne scene, u Savezu u Cetinjskoj, Aca je čitao neke novine, a ja sam dao neku izjavu. I on kaže: ‘Ej, ovo nije baš u redu.’ Kažem, Profesore, ja sam trener u Partizanu i ja odlučujem o tome kako će da se radi, a sa mnom zaista niko nije progovorio ni reč.
“Što je najgore, u to vreme, mi smo bili na Borskom jezeru te 1980, negde s leta, igrali preferans i pričali. I pitao me je puno toga o igri, čak je govorio tim ljudima u klubu: ‘Povedite računa kako ćete da rešite ovo pitanje, nemojte da izgubite tog trenera.’ Aca je bio strašno korektan tu. Međutim, ti ljudi su, misleći valjda da su neki Politbiro i da odlučuju o svemu – jedan od njih je vikao: ’Šta ti misliš, da ja ništa ne znam, ja čitam Gomeljskog’, i takve stvari. Pa ko bi to odbio živ? I danas mi je sigurno žao što nisam imao priliku da sarađujem sa Nikolićem. Možda sam ja jedini iz te generacije tadašnjih jugoslovenskih, a današnjih srpskih trenera, koji nije imao direktnu saradnju sa profesorom Nikolićem. Mnogo puta sam se toga setio, mislim da to nije moja greška, ali jeste bila šteta što nije došlo do te saradnje.”
Čuj, Mutina taktika
A preferans koji je Profesor obožavao da igra krije i ilustraciju kako i dan-d
“NE ZNAŠ DA IGRAŠ PREFERANS, LOŠE PIJEŠ ŠPRICER, NIKADA NEĆEŠ DA BUDEŠ DOBAR TRENER”
anas Aca Nikolić utiče na uspehe naše košarke.
Kada je Saša Đorđević bio drugi na svetu sa reprezentacijom u polufinalu, protiv Francuske, bivši košarkaš Vladimir Kuzmanović je kao stručni komentator u poluvremenu posle (neočekivane) apsolutne dominacije naših – kratko objasnio: Ovo je Mutina taktika. Misleći na Mutu Nikolića koji je bio pomoćnik selektoru Đorđeviću.
Pitao sam Mutu posle koja je to taktika.
“Mislio je na udvajanja, a to je radio još Aca Nikolić. Kod nas sve polazi od Ace Nikolića. Sve nas, i trenere i igrače, naučio je Aca Nikolić. On je najzaslužniji za sve i otac naše košarke.
“Upoznao sam ga kada smo na more išli zajedno Šakota i ja, a tamo su bili Aca, Reba Ćorković i Sava Radović sa suprugama. Došli smo da igramo preferans, znali smo da on voli da igra preferans, i igrali smo s njim samo da bi nam pričao nešto o košarci. Rekao mi je: ’Ne znaš da igraš preferans, loše piješ špricer, nikada nećeš da budeš dobar trener.’ Ja sam u to vreme još igrao košarku, ali interesovao me je taj posao. Čika Aca je napravio veliki broj igrača i velikih trenera. To što se čika Aca seti, ostali nisu ni pomišljali.”
Boža Maljković kaže da mu je najveće zadovoljstvo bilo kada se završi sezona, pa kad njih dvojica sednu…
“Voleli smo hotel ’Jugoslaviju’, sedeli tamo i gledali Dunav… Pričali o košarci koja dolazi, ne o košarci u prošlosti. To je bila jedna vrsta košarkaške laboratorije koja mi je puno pomogla. Profa nije stalno bio u Splitu, dolazio je kad bih ga ja zvao. A onda je zavoleo Split i ljude s kojima je radio… Posebno je voleo da dođe pa da gleda treninge Branka Cikatića, pa me pita ‘je l’ Branko dole?’. Ja kažem, jeste, a on kaže – e onda dolazim… Voleo je da gleda kako udara u džak…”
Aleksandar Aca Nikolić, danas…
“ŽELE, GLEDAJ IGRAČE, ONI ĆE TI DATI NAJBOLJI ODGOVOR…”
Sa Željkom Obradovićem smo, možda opet malo simbolično, razgovarali dan nakon utakmice protiv Makabija, gde je njegov Partizan bio gost u hali koja se zove “Aleksandar Nikolić”. Što možda i ima smisla, jer mala je i ova košarkaški velika zemlja da stane pod veličinu Ace Nikolića i pod njegovim svodom može da bude domaćin svako ko igra dobru košarku.
“On je meni govorio uvek da je on meni pomoćni trener (smeh)”, dodaje Željko Obradović. “Postulate koje sam naučio od njega i dan-danas koristim. Korekcija, bez toga nema trenerskog posla. Ako ne koriguješ igrače i ako ne tražiš od njih sitnice, nema tu posla, a male stvari prave razliku. Ja i dan-danas imam u glavi sve što sam radio i učio sa njim. A to je korekcija, korekcija, korekcija… Znam da to može da bude dosadno, posebno igračima koji brzo shvate, ali nemate uvek u timu igrače koji sve shvataju. I to je suština trenerskog posla. Autoritet trenera jedini je – znanje, da ako te igrač pita a ti nemaš spreman odgovor, onda si u problemu.
“Kada sam postao trener, nisam spavao noćima jer sam razmišljao šta igrači mogu da me pitaju, a sada posle ovoliko godina uživam da razgovaram sa njima. I to me je Profesor naučio: Žele, gledaj igrače, oni će ti dati najbolji odgovor. I zaista je tako, kada nešto zamislim, posmatram igrače i vidim da li treba nešto da se menja u mojoj zamisli…”
Kada se prođe kroz njegove misli, u oči upada kako je neverovatno anticipirao u kom pravcu će se razvijati košarkaška igra. Govorio je da su klasične pozicije od 1 do 5 prevaziđene, da će centri moći da budu plejmejkeri, a to je rekao pre nego što se rodio Nikola Jokić, govorio je kako u trening treba da se ubaci vežbanje šuta pola metra iza linije 6,25 (FIBA je potom pomerila liniju za tri poena).
“Znao je sve šta će se dogoditi”, kaže Boša Tanjević. “Iz toga je izašla i dobra organizacija koja i dan-danas živi i postiže rezultate koji su besprimerni za tako male zemlje i tako male ekonomije.”
Ostala je, tako nam je prepričao Boža Maljković, u sećanju i anegdota kako je igračima Jugoplastike govorio da se košarka igra, a da se ne sme igrati sa košarkom. A onda bi dodao: „Dobro, Toni, ti se igraj“, što je bilo upućeno, naravno, Toniju Kukoču.
Iako je u košarku uneo matematiku, zapravo je iz nje izvlačio nešto mnogo više i mnogo kreativnije. Jednom prilikom je rekao:
“Ne preterujem kada kažem da je voditi ekipu blisko sferi umetnosti…”
Profesor je imao dušu.
Izvor: Velike priče / Veljko Miladinović
Foto: YouTube printscreen
