Kad je KK Partizan 16. aprila 1992. postao prvak Evrope, direktor tog kluba bio je Milenko Savović, jedan od najomiljenijih igrača crno-belih svih vremena. Pre nego što je seo u direktorsku fotelju, ovaj Hercegovac u Beograd pristigao iz Trebinja, 13 godina je bio prvotimac i kapiten Partizana, reprezentativac i internacionalac. Navijačka armija „grobara“, koja ga je obožavala, dala mu je nadimak „Sveti Sava“.
U mlađim, predkošarkaškim godinama obarao je plivačke rekorde, svirao harmoniku i gitaru i bio dobar đak. Srđan Gile Gojković iz „Elekričnog orgazma“ za njega je rekao: „Pamtiću ga kao jedinog sportistu koji je bio vrstan poznavalac muzike, književnosti, slikarstva, kulture uopšte“.
Kad je, golobrad i tanak kao trska, došao u Partizan, Dražen Dalipagić, tada zvezda beogradskih crno-belih i svetske košarke, skrenuo je medijima i javnosti pažnju na njega: „Zapamtite, ovaj mali će biti veliki košarkaš.“
Ovo „mali“ popularnog Praje nije se odnosilo na visinu pridošlice, inače njegovog zemljaka iz Hercegovine, jer je stasiti momčić već bio izrastao do 210 centimetara, nego na njegove godine – bio je tek u sedamnaestoj. Reč je o prerano preminulom Milenku Savoviću (1960-2021), rođenom Trebinjcu, istaknutom igraču i dugogodišnjem kapitenu „grobara“, koga su navijači, iz milošte, zvali „Sveti Sava“ – reprezentativcu Jugoslavije i internacionalcu.
Osim kao igrač, centar meke ruke i tvrdih blokada, Milenko će zauvek ostati upamćen i kao direktor crno-belih u vreme kad je klub „najboljih navijača na planeti“ upravo na današnji dan, 16. aprila 1992, osvojio svoju jedinu titulu prvaka Evrope, predvođen trenerom Željkom Obradovićem Žocom, njegovim kumom i dugogodišnjim saigračem u crno-belom dresu.
Milenko je rođen 19. jula 1960. u lepom Dučićevom gradu na Trebišnjici. Središtu kamenitog kraja u kome su rođeni ili su odatle poreklom mnogi vrhunski košarkaši: Milan Gurović, Predrag Danilović, Zdravko Čečur, Vladimir Radmanović, braća Aleksandar i Dražen Petrović, Dejan Bodiroga…
Kao blizak rođak ovoj poslednjoj trojici, kao i Savoviću, koji mi je brat od ujaka, šalio sam se da bismo nas petorica – iako sam ja košarku samo gledao, a igrao fudbal i odbojku – mogli biti košarkaški prvaci Jugoslavije, a i „šire“.
Kao klinac, kog mesto nije držalo, radoznao i darovit za više stvari, Milenko je mnogo toga započeo. Pre nego što ga je omađijala igra pod koševima, svirao je gitaru i harmoniku i osvajao medalje kao vrlo talentovan plivač. Vest da se u Trebinju pojavio „retko darovit basketaš“ proširili se, kao svaka dobra vest, vrlo brzo. Stigla je do Sarajeva, a onda i do Beograda.
Na Žeravičin mig
U gradu na Miljacki, prvoj varoši u Titovoj Jugoslaviji koja je 1979. iznedrila košarkaškog prvaka Evrope, „Bosnu“, predvođenu trenerom Bogdanom Tanjevićem i njegovim pulenima Mirzom Delibašićem i Žarkom Varajićem, dugo su računali da mali Trebinjac, po republičkom „ključu“, pripada njima. Zato su ga samo pratili, ne žureći da ga dovedu u Sarajevo.
Imali su poverenja u Milenkovog trenera Rada Aleksića (Radetovog sina Srđana su, u prošlom ratu, neki ljudi u maskirnim uniforma ubili u centru Trebinja zato što je branio prijatelja muslimana). Čekanje se Sarajlijama ispostavilo kao velika greška, koju kasnije nisu uspeli da isprave ni uz pomoć političke vrhuške Be-Ha.
Skupo su platili zanemarivanje činjenice, za koju su čuli, da su u Milenkovoj sobi, od njegovih najranijih godina, stajali veliki grb Partizana i crno-bela zastava. Pokloni od oca Đorđa, jednog od najvećih navijača Partizana u gradu pod Leotarom, planinom čije je ime nosio košarkaški klub u kome je stasavao njegov naslednik.
Kad su čelnici Partizana, posle miga košarkaškog maga Ranka Žeravice, trenera koji je reprezentaciju Jugoslavije vodio do prvog svetskog zlata (1970) prvi put došli da kaparišu „malog Trebinjca“, znalo se da neće odustati. Posle nekoliko meseci, stopile su se dve velike želje: crno-belih da dobiju redak „košarkaški biser“, i Milenkova – da obuče dres ukrašen grbom koji je godinama držao iznad kreveta.
Milenko Savović u buketu asova
Početak u Beogradu mu je bio kao iz bajke. Okružen velikim asovima, među kojima su bili i njegovi dečački idoli Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić, brzo je napredovao, učestvujući u osvajanju više trofeja. Partizan je bio prvak Jugoslavije 1979. i 1981, a onda i 1987, kada je šampionski pehar primio baš on, kao kapiten ekipe. U Savovićevoj igračkoj eri, crno-beli su osvojili i dva nacionalna kupa, i tri puta trijumfovali u Kupu Radivoja Koraća, tada drugom po rangu evropskom košarkaškom takmičenju.
Bio je „zlatna kopča“ između generacije legendarnih Kiće i Praje i novog talasa crno-belih, u kome su bili Saša Đorđević, Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Goran Grbović, Ivo Nakić, Željko Obradović… Baš u njihovo doba, a bilo je to vreme atraktivne i „raspevane“ košarke istinskih asova, utemeljen je navijački fanatizam „grobara“ o kome, već godinama, priča ceo svet. Igrao je Milenko i za reprezentaciju Jugoslavije, bio je internacionalac u španskoj Granadi, a poslednji koš postigao je u novosadskoj Vojvodini 1991.
Potom se ponovo obreo u svom Partizanu, ali na posve novom poslu: postao je sportski direktor crno-belih, čovek koji povezuje igrače, stručni štab i upravu kluba. Znali su u Humskoj da niko tako uspešno kao on neće moći da obavlja ovu odgovornu funkciju. I to iz tri razloga: bio je večni zaljubljenik u Partizan, stručan i uvažavan u klupskim strukturama, i omiljen među navijačima.
Rezultati su potvrdili ispravnost takvog izbora: Partizan je, za njegova mandata, postao i prvak Evrope, prvi i jedini put dosad.
Kića, Sava, Žoc
Evropski uspeh Partizana je više od podviga, ako se zna u kakvim je okolnostima usledio. Bilo je to vreme raspada velike Jugoslavije i sankcija našoj zemlji, zbog čega crno-belima nije bilo dozvoljeno da, kao domaćini, utakmice igraju na svom terenu, pa su rivale ugošćavali daleko od svog parketa i svojih pristalica – čak u Španiji.
A temelj tom podvigu predstavljao je dogovor predsednika Partizana Dragana Kićanovića, „tehnika“ kluba Milenka Savovića i igrača Željka Obradovića. U traganju za novim šefom stručnog štaba, Kića i Sava su se dogovorili da to mesto ponude Žocu, za koga se odranije znalo da želi da jednog dana postane trener. Sve je obavljeno u izuzetno delikatnom trenutku.
Obradović je, posle razgovora sa kumom Milenkom i svojim Čačaninom Kićom, noć pre polaska na Evropsko prvenstvo u Italiji u junu 1991, odlučio da preuzme vođenje Partizana. Sutradan je, na aerodromu, odluku saopštio selektoru Dušanu Ivkoviću, uz izvinjenje što je tako postupio. Duda je, uprkos iskrsnuću neočekivanog problema, pokazao razumevanje za Žocov izbor.
Tog trenutka, ozvaničen je kraj igračke karijere Željka Obradovića i početak njegovog blistavog, još trajućeg trenerskog puta na kome je, kao niko pre njega, skupio devet titula prvaka Evrope.
Činjenica da se Žoc na košarkaški krov Evrope prvo uspeo sa svojim Partizanom, priznanje je ne samo njemu nego i, pre svih ostalih, Kićanoviću i Savoviću, jer bez njihove podrške, verovatno, ne bi prelomio onako kako je prelomio tog dalekog leta 1991.
„Nije bilo lako zameniti dres reprezentacije, iz kog se, za dobre pare, moglo otići u neki inostrani klub, za trenersku klupu, taj uvek užareni presto, ali je Žoc imao ‘petlju’“, mnogo puta je istakao njegov kum Sava. Uz to bi dodavao: „Srećan sam, zbog njega, ali i sebe i Partizana što sam ga u tome zdušno podržao.“
Saletova „trojka“ za istoriju
Još jedna odluka „Svetog Save“ bila je srećna za njegov Partizan. On je bio taj koji je odabrao da crno-beli, zbog sankcija, svoje evropske utakmice igraju u madridskom predgrađu Fuenlabradi, zato što je tamošnja publika tako zdušno podržavala igrače iz Beograda da su se osećali kao da su kod svoje kuće. To prijateljstvo je nastavljeno i pošto su crno-beli košarkaši u Istanbulu „pokorili Evropu“.
U neizvesnom finalu, Partizan je savladao španskog šampiona Huventud onom „ludom“ trojkom Saše Đorđevića, dve sekunde pre kraja uzbudljivog meča, o kojoj se još ispredaju legende. A baš taj magični Sale i njegov dugogodišnji kapiten, pa direktor imali su posebno blizak odnos. „Sveti Savo, kapitenu moj, naučio si me da volim slobodu, život, muziku… večito zahvalan – tvoj Sale“, napisao je Đorđević 1. marta 2021. kada je, od posledica korone, u rodnom Trebinju preminuo njegov „stariji brat“ Milenko Savović.
Taj prvi dan marta 2021. duboko je ožalostio i mnoge druge poznanike i prijatelje tog „trebinjskog džina pesničke duše“ koji je, osim košarke, voleo i rokenrol i pank, puno čitao i bio ljubitelj pozorišta. Bio je blizak prijatelj glumca Bogdana Diklića i još mnogih sa dasaka koje život znače, ali i dosta muzičara, među kojima je najbliži bio sa gimnazijskim drugom Srđanom Giletom Gojkovićem iz „Električnog orgazma“.
„Pamtiću ga kao jedinog sportistu koji je bio vrstan poznavalac muzike, slikarstva, kulture uopšte“, rekao je Gojković.
Milenkov saigrač iz Partizana Goran Grbović jednom je ispričao: „Pošto je sa Giletom bio školski drug, Savi smo često govorili da su njih dvojica u rokenrolu, a mi s njim u pikenrolu.“ (pick and roll je košarkaška kombinacija).
Milenko Savović zavržio je svoj život u Trebinju
Po završetku igračke i direktorske karijere, Savović je završio fakultet i bavio se poslovima izvan sporta, ostajući uz Partizan i sportske prijatelje svih boja. S protokom godina, sve snažnije ga je vukla želja da se vrati u rodno Trebinje. Pokušao je to da učini više puta, ali nije uspevao da u zavičaju nađe adekvatan posao.
Pre tri godine, u vreme korone, iz firme u kojoj je bio zaposlen poneo je laptop i otišao u prazan stan svojih preminulih roditelja uz obalu Trebišnjice. Da obavlja redovni posao i da se druži sa svojim Hercegovcima, od kojih je otišao kao dečkić kome će kasnije uvek nedostajati rodni grad.
Gorka sudbina je udesila da ga strašna bolest zauvek zadrži u Trebinju. Sahranjen je pored roditelja na gradskom groblju ispod visokih čempresa u blizini Trebišnjice.
U oproštaju od „Svetog Save“, Predrag Danilović (po ocu) takođe trebinjske gore list, istakao je: „Poznavali smo se od moje 16. godine, kad sam iz Sarajeva stigao u Beograd i u Partizan. Mnogo mi je tada pomogao.“
U Beogradu, na Milenka Savovića podseća mural s njegovim likom na zidu Stadiona Partizana u Humskoj. I njegova poruka: „Svi koji vole i cene KKP, čak iako se ne poznajemo, su moji drugari“.
Izvor: RTS / Jovo Vuković
Foto: YouTube printscreen
