U životu svakog čoveka ima datuma koji se ne zaboravljaju. Odlično sam upamtio 2. juni 1991. godine. Bila je nedelja. Četiri dana ranije Crvena zvezda je u Bariju pobedila Olimpik iz Marselja i postala šampion Evrope, a „crveno-beli” su u poslednjem kolu prvenstva igrali na Koševu protiv Sarajeva.
Taj dan sam u hotelu „Holidej in” u Sarajevu upoznao Sinišu Mihajlovića. Već od prvog susreta i zvaničnog upoznavanja me „kupio” za sva vremena i uvek sam ga poštovao, pre svega kao jednu plemenitu i dobru dušu. Vlasnik velikog srca u svakom slučaju.
Imao je blistavu igračku karijeru. Igrao je u Italiji u to vreme sigurno najkvalitetnijoj evropskoj ligi. Nosio je dres Rome, Sampdorije, Lacija, Intera. Uvek je davao sve od sebe, umeo da bude nadigran, ali nikada pobeđen. Bio je po opštem mišljenju jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca na planeti. Jedini je igrač u svetu koji je postigao het-trik šutevima iz slobodnog udarca. Bilo je to na utakmici Lacio – Sampdorija. Tako nešto još nikom nije pošlo za nogom. Gromadna levica Evrope. Dugo će se čekati „bombarder” takve klase.
U vreme dok je igrao nije bio baš miljenik medija. Tvrdili su da je prgav, ponekad bezobrazan prema protivnicima, uobražen, često nedostupan za novinare, mnogi su govorili i da je prepotentan, a najviše su mu zamerali što je drugovao sa Arkanom. Šta je mogao drugo kada je igrao za Zvezdu, a pomenuti bio vođa njenih navijača. Bilo je to užasno doba gde se nisu snašli ni mnogo mudriji ljudi od mlađanog fudbalera.
Da se vratim mom prvom razgovoru sa Sinišom Mihajlovićem u Sarajevu. Razgovarali smo u Holideju i on je u jednom trenutku ustao i kratko rekao:
„Izvinite, moram da se javim nekim drugarima”, i brzim koracima krenuo prema recepciji.
Video sam da ide u susret trojici mladića, možda malo starijih od 20 godina, a zatim da se sa svima srdačno rukuje i grli. Očigledno je bilo da se poznaju od ranije.
Posle ručka kada su „crveno-beli” pošli na obavezan odmor pred večernju utakmicu ponovo smo se sreli na kratko i upitao sam ga šta je bio razlog njegovog iznenadnog odlaska. Usledio je odgovor, koji sam primio sa oduševljenjem. Zato sam ga kasnije pratio tokom cele karijere sve do sudnjeg dana.
„To su mi drugari iz Borova sela sa kojima sam išao u školu. Tamo je počeo rat, a oni ne žele da pucaju, da ubijaju bilo koga. Svaki rat je odvratan. Hoće da beže negde u inostranstvo, pa traže malu pomoć”, reče mi Siniša uz osmeh i odmah me „zavrbovao”.
Sitna duša, loš čovek, secikesa, mrzitelj nikada ne bi dao takav odgovor. Upravo su trojica nepoznatih momaka iz Borova najbolje znali kome da se jave, ko ih neće izneveriti u tim groznim trenucima. Nisu oni jedini kojima je Siniša Mihajlović pomogao. Četvorogodišnjoj Nikolini Radunović iz Podgorice je pre 20 godina platio operaciju srca, a često je raznim donacijama pomagao i „Dečije selo“ za nezbrinutu decu u Sremskoj Kamenici, iz kojeg je redovno vodio poneko dete na letovanje ili zimovanje sa svojom decom. Malo je nedostajalo i da usvoji jedno dete.
Rođen 9. februara 1969. godine iz mešovitog braka oca pravoslavca Bogdana i majke katolikinje Viktorije. Od kada je znao za sebe svi njegovi u kući su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Kada je regrutovan za JNA i on se tako „pisao” kao Jugosloven. Tako je i vaspitavan. Delio je ljude samo na dobre i loše, a život ga je naterao da postane verovatno jedini Srbin koji je odlazio i u Međugorje.
„Rođen sam u Vukovaru, koji je za mene bio najlepši grad na svetu. Zatim je postao simbol rata. Posle rata, kada sam došao da ga vidim sve je bilo sravnjeno sa zemljom. Nisam mogao da se orijentišem. Samo skeleti zgrada, nagomilani za stvaranje rovova. Ptice nisu letele, nije bilo pasa. Grad duhova. Sećam se izgleda dva desetogodišnja dečaka koji su uzeli svoje mitraljeze. Imali su muške oči u telima dece. Tužne oči koje su već videle sve osim detinjstva”, ovim rečima je opisao prvi posleratni susret sa rodnim gradom.
Imao je pozive i Dinama i Hajduka, ali se odlučio za Novi Sad zbog blizine tog grada rodnom Vukovaru i Borovu gde su mu roditelji i mlađi brat Dražen dočekali zlo doba u proleće 1991. godine. U ratu mu je najbolji drugar iz detinjstva Stipe, sa kojim je išao u Osnovnu školu i na letovanje, minirao rodnu kuću. Prethodno je prisilio Sinišine roditelje da je napuste i odu u Novi Sad. Stipe mu je to priznao u Zagrebu 1999. godine kada su se sreli posle osam godina. Siniša mu je oprostio jer mu je sačuvao roditelje, spasao im glavu.
Šesnaestog decembra se navršilo dve godine od smrti Siniše Mihajlovića. Brzo živimo, brzo zaboravljamo, još brže nestanemo. Ipak, čisti i neukaljani ljudi nikada neće biti zaboravljeni. Siniša Mihajlović to svakako jeste. Njegov život nudi građu za priču. Šta mislim o njemu to napisah i potpisah.
Izvor: SportKlub / Milorad Bjelogrlić
Foto: YouTube printscreen
