Istina je da smo svuda bili pod prismotrom tajne policije. Gledali su kako se ponašamo, sa kim pričamo i gde se šetamo kada smo odlazili u inostranstvo. Ni pasoši nisu bili kod nas, nego su nam ih davali kada smo odlazili, i uzimali kada se vratimo. Kada sam prebegao u Jugoslaviju bio sam osuđen na deset godina robije kao dezerter.
Da li fudbaler koji je dvaput postao prvak Evrope, oba puta kao igrač autsajderskih timova sa istoka – Steaue i Crvene zvezde, u oba navrata na penale, može pride da bude i baksuz? Miodrag Belodedić upravo je takvo čudo. Rođen je u rumunskom Sokolu ili Sokolovcu, u jednom od onih pograničnih pojasa u kojima putnik – kada je mirno – ni ne oseća gde se završava jedna a počinje druga zemlja. Vešte noge su ga do Bukurešta odvele pre osamnaeste, a jedva je napunio 22 kada je prvi put podigao čuveni „ušati“ trofej koji sleduje evropskom fudbalskom šampionu. Pamtiće se da je te 1986. godine Steaua postala prvi klub koji je Evropu pokorio sa istoka, pamtiće se da je golman Helmut Dukadam odbranio sve jedanaesterce igračima Barselone, ali će se pamtiti i da se epoha Nikolaja Čaušeskua bližila katastrofalnom kraju i da Rumunija nije bila dobro mesto za život čak ni svežem narodnom junaku. Zato je Miodrag Belodedić 1988. prebegao u Jugoslaviju, i nije mu bilo potrebno mnogo vremena da se na evropski tron popne i sa Crvenom zvezdom. Avaj, godina je bila 1991, i glagol „pucati“ Jugosloveni više nisu prvo povezivali sa penalima.
„Šta da mislim o tome?.. Mislio sam da sam baksuz. Gde god da sam, imam neki problem“, kaže Belodedić u ispovesti za Radar.
Naravno, čuveni defanzivac brzo prebacuje loptu na drugu nogu, zna da nije baš tipičan baksuz, ali razoružavajuće prostodušan kakav jeste, ostavlja utisak čoveka koji se i danas, kao 60-godišnjak, pita kako mu je život ispao tako buran kada je samo hteo da igra fudbal. Samo fudbal, još od onih dana u Sokolovcu kada je jureći za loptom morao da pazi da ne raspali paranoju graničara.
„Ostavi loptu, neće ti lopta dati da jedeš“
Rodio sam se u Sokolovcu, na samoj granici Rumunije i Srbije. Morao sam da budem pažljiv kad izađem iz kuće, jer granici nismo smeli da se približimo. U blizini je bio pojas uzorane zemlje, koji je služio tome da se vide koraci onih koji prebegnu. Blizu je i reka Nera, koja deli Rumuniju i Srbiju. Kada sam bio mali, reka je bila čista, voda bistra, i molili smo vojnika da nas pusti da se kupamo. Ponekad bi nas pustio, ali samo malo i da se ne udaljavamo. Jedan profesor je procenio da je samo iz mog sela prebeglo oko 260 ljudi. Bežalo se preko Dunava i preko Nere. Jednom sam gledao kako uhvaćenog tuku, nose ga držeći ga za noge i ruke.
Gledali smo jugoslovensku televiziju. Bile su potrebne neke posebne antene, stavljali smo ih na kuću i okretali levo-desno dok ne uhvate program. Nije baš bilo dozvoljeno da ih imamo, ali imali smo ih, i gledali smo Zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo. Gledali smo partizanske filmove. I crtane filmove, čega na rumunskom programu nije bilo.
U selu sam završio osmi razred, a deveti sam upisao 25 kilometara od mog sela, u gradu po imenu Nova Moldava, na Dunavu, preko puta Velikog Gradišta. Tamo sam počeo da igram fudbal, a kada sam imao 17 godina i mesec dana, ušao sam u prvi tim. Morali su na terenu da imaju jednog juniora, i uzeli su mene. Igrali su drugu rumunsku ligu, nastupio sam na sedam ili osam utakmica. Deda Mlađa mi je stalno govorio: „Ostavi loptu, neće ti lopta dati da jedeš; nauči zanat.“ Odgovarao sam mu: „Deda, ja dobro igram fudbal.“ Imao sam 17 godina i dva meseca kada su me pozvali u Bukurešt, da budem sa reprezentacijom Rumunije. Ostao sam u Bukureštu, videli su me ljudi iz Steaue i rekli da dođem da igram za njih.
Tada su svi hteli da igraju za Steauu ili Dinamo, jer su bili najbolji. Steaua je bila vojni klub, Dinamo policijski. Nisam imao profesionalni ugovor, ali sam dobio čin potporučnika, potom i poručnika, i odgovarajuću platu. Imali smo i premije kada pobedimo, pa smo imali više para od običnog čoveka. Mogli smo da idemo na more, na planinu, u restorane. To su bile naše privilegije. Mogli smo da kupimo „dačiju“. Običan čovek bi morao godinama da radi kako bi skupio pare za automobil. Kada sam leti išao na Crno more sa drugarima iz Steaue, nije bilo baš puno Rumuna u hotelima.
Pod prismotrom policije
Istina je da smo bili pod prismotrom. I među nama, igračima, bilo је onih koji su radili za Sekuritateu, gledali kako se ponašamo, sa kim pričamo i gde se šetamo kada smo odlazili u inostranstvo. Tamo nismo smeli da kupujemo videorikordere ili televizore. Ni pasoši nisu bili kod nas, nego su nam ih davali kada smo odlazili, i uzimali kada se vratimo. Nismo smeli da imamo devize. Kupovali smo dolare na crno, pa smo ih krili u cipelama ili u kaiševima. Kada smo na aerodromu predavali prtljag, uvek su nas pitali da li ih imamo. Jednom su to pitali našeg centarfora Viktora Picurku, i on je rekao da ih nema. Posle nekog vremena došao je jedan gospodin, uhvatio ga pod ruku, nešto mu rekao na uvo i odveo ga u neku sobu. Odjednom se otvaraju vrata, i Picurka beži. Viču mu „Druže, stani“, a on stigne među nas, ispusti pare iz ruke i pobegne.
Bio nam je problem da se spremimo za protivnike. Pred finale Kupa evropskih šampiona protiv Barselone, ljudi iz rumunske ambasade u Madridu snimili su jednu ili dve utakmice i poslali nam ih da vidimo kako Barselona igra. Četiri penala koja je Barseloni odbranio naš Helmut Dukadam bili su i spretnost i sreća. Bio je velik, snažan, strašan za penale. Na treninzima smo se stalno kladili oko šutiranja penala, i tu je uzimao mnogo para. Međutim, ni sam nije znao da objasni kako je u finalu sva četiri puta pogodio ugao.
Kada smo osvojili Kup šampiona, Nikolaje Čaušesku nas je primio u palati. Trebalo je da se ošišamo, da se svi obučemo u ista odela. Vežbali smo kako da uzmemo neku medalju koju nam je dodeljivao. Nije bilo dovoljno da kažemo „hvala lepo“, već da levom rukom uzmemo medalju, desnom da pozdravimo i kažemo: „Čast zemlji!“ Čekali smo ga u liniji. Nije izgledao kao moćan čovek. Već je bio star, izgledao je kao moj deda Mlađa. Vukao je noge. Rekao nam je da smo ga malo uplašili, da je trebalo da pobedimo u 90 minuta, bez produžetaka i penala. Posle su nam poklonili terenske automobile, „aro“ su se zvali, ali nisu bili novi. Skupili su ih iz vojnih rezervi po celoj Rumuniji. Malo su ih oprali i prefarbali, i onda su nas zvali na stadion jednog po jednog da ih preuzmemo. Ja sam auto prodao, nisam ga ni isparkirao. Prodao sam ga dobro nekom čoveku iz Banata. Bio je skuplji nego „dačija“.
U Rumuniji sam bio Srbin, u Srbiji Rumun. Trener Angel Jordanesku mi je govorio: „Ti, Srbine, pazi, nemoj da pokušavaš da pobegneš.“ Odgovarao sam: „Zašto baš ja da pobegnem? Tu su i Marijus Lakatuš i Gavril Balint i….“ Balint mi je bio cimer. Njemu sam rekao da ću da idem: „Ako me uhvate, videćeš me; ako me ne uhvate, čućeš gde sam.“ Upozorio me je da nikome drugome ne govorim.
Moji roditelji su imali pogranični pasoš, i dok sam bio dete, dok nisam počeo da igram fudbal, mogao sam da odem sa njima u Vršac, u Beograd, i video sam kako ljudi tamo žive, šta imaju. A mi smo stajali u redovima za šećer i zejtin. Jednom su mi na odmoru otac i majka predložili da ponovo odem sa njima do Jugoslavije, da vidim rodbinu. Rumuni nisu imali pasoše, osim onih koji su „brinuli za zemlju“. I nisu hteli ni meni da ga daju. Tada sam se naljutio, a naljutilo me je posle i to što me nisu pustili da igram za selekciju Evrope. U Steauu je stigao faks, selekcija Evrope je igrala protiv Engleske, i pozvali su i mene. Nisu hteli da me puste, pričali su mi da sam još mlad, da imam vremena. Dosadilo mi je i drugo što su tražili od nas. Kada sam odlazio kući na odmor, tri puta me je pored Dunava legitimisala vojska zato što je moj auto imao bukureštansku registraciju. Kada god bismo otišli u inostranstvo sa Steauom, „čuvali“ su nas, pitali gde idemo kada hoćemo da prošetamo, govorili „nemojte tamo“, išli sa nama…
Bekstvo za Srbiju
Kada sam odlučio da odem, izvadio sam malo više novca iz banke, i iz kluba su me zvali da me pitaju šta će mi tolike pare. Rekao sam da idem kući, u selo, da tamo majka hoće nešto da gradi, pa da nosim njoj. Pasoš sam naposletku dobio tako što sam pričao sa Valentinom Čaušeskuom, Nikolajeovim sinom. On je stalno bio pored nas, gledao utakmice, dolazio na treninge. Nije znao da ću da prebegnem, naravno. Stigao sam kući, rekao majci da spremi stvari, i krenuli smo oboje. Nije joj bilo lako. Plakala je, govorila da neće, pitala je gde ćemo, šta ćemo, kako da ostavi kuću.
Na granici me je prepoznao jugoslovenski carinik. Pitao me je da li sam ja onaj Belodedić koji igra fudbal. Rekao mi je: „Nemoj da se vraćaš za Rumuniju, ostani i igraj za Partizan.“ Rekao sam mu da nisam partizanovac, već zvezdaš, i otišao sam u policiju i zaista rekao da neću da se vratim. Tamo su mi rekli da ne brinem, da se ništa neće desiti, da niko ne može da me vrati… Prvo sam bio kod rođaka u Beloj Crkvi, i govorili su mi da ne šetam mnogo, jer je granica blizu i ima mnogo Rumuna u prolazu. Policija me je pitala imam li neku rodbinu malo dalje od granice. Rekao sam da imam, u Prokuplju i u Beogradu. „Baš fino, spakuj se i idi u Prokuplje“, rekoše. Tamo sam bio mesec dana.
Pre nego što sam otišao u Prokuplje, otišao sam u Zvezdu sa jednim rođakom. Navijao sam za Zvezdu još kao dečak. Dvaput sam bio na utakmici sa ocem u Beogradu, sanjao sam Vladimira Petrovića, Miloša Šestića, Dušana Savića… Rekao sam: „Evo, ja sam Belodedić, da li biste hteli da zaigram za vas?“ Čekao sam da pričam sa Draganom Džajićem. I njemu sam rekao ko sam i šta bih hteo. Bio je zbunjen. „Ti si Belodedić koji igra za reprezentaciju Rumunije?“, pitao me je. Da, rekoh, igrao sam upravo dve utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. „I za Steauu?“ Da, i za Steauu. Zvao je generalnog sekretara kluba, Vladimira Cvetkovića, došao je i on, razmišljali su šta da rade. Rekli su mi da odem u Prokuplje, da budem tamo nekoliko nedelja, i da će me pozvati. Razgovarali su sa ljudima iz UEFA, pozvali me, i rekli da imam sreće, jer u Rumuniji nismo bili profesionalni igrači, nismo imali profesionalne ugovore, pa će mi kazna zbog toga što sam promenio klub bez dozvole trajati samo godinu dana. U Rumuniji su me osudili kao dezertera na 10 godina zatvora, jer je Steaua bila vojni klub.
Počeo sam da treniram, živeo sam u hotelu „Mladost“ pored Zvezdinog stadiona. Posle su mi dali stan, počeo sam da igram sa drugim timom, igrao sam neke prijateljske utakmice. Prva utakmica koju smo igrali nakon što sam najzad dobio dozvolu, bila je protiv Željezničara iz Sarajeva. Izašli smo na teren, a Slobodan Marović mi kaže: „Gledaj tamo gore, Mile, silazi Mile Srbin.“ Čovek je sišao sa tribina na teren i dao mi prase na ražnju i litru rakije.
Prijem kod Miloševića i Čaušeskua
Jugoslavija mi je izgledala „kao Zapad“, mada nisam ni znao šta je „Zapad“. Za nas je „Zapad“ bila Jugoslavija. Kada sam kao mali dolazio, kupovao sam žvake, jer ih nismo imali. Majka mi je kupila neke kopačke, i nisam se od njih odvajao ni u krevetu. Kasnije – pantalone, jakne, odela… Takvih stvari u Rumuniji nije bilo.
Nisam slutio da će u Rumuniji izbiti revolucija. Da jesam, možda ne bih ni pobegao, možda bih ostao još tu godinu. Niko se nije nadao da će tako da bude, desilo se odjednom. Bilo mi je drago što su se oslobodili, što mogu da vide svet, da odlaze i dolaze. Kasnije sam bivšim kolegama iz Steaue govorio da su imali sreće. Da je Čaušesku ostao još nekoliko godina, završili bi karijere u Rumuniji. Ovako su i oni počeli da odlaze u inostranstvo, da uzimaju neke bolje ugovore.
U Zvezdi jesmo razmišljali o tome da možemo da stignemo do polufinala, možda i do finala, ali nismo baš sanjali da ćemo postati prvaci Evrope. I svoje drugo finale Kupa šampiona osvojio sam penalima. Nismo baš pokazali dobru igru, nismo baš savladali marseljski Olimpik. Ilija Najdoski, Refik Šabanadžović i ja pričali smo da treba da se branimo, da ne primimo gol. Rekao sam i treneru, Ljupku Petroviću, da smo u Steaui, kada smo igrali finale protiv Barselone, isto radili – dobro smo se zatvorili i nisu mogli da nam daju gol. To je važno, da ne primimo gol, pa posle – šta da bog. Neko je rekao: „Pusti boga, mi treba da šutiramo penale, ne bog.“ Ali samo da ne primimo gol. Nismo ga primili. Olimpik je imao strašan tim, ali teško im je bilo da prodru. Šabanadžović i Jugović su znali da oduzimaju lopte, ali i da odigraju kada loptu prime. Ilija je bio čuvar centarfora. Kaže: „Sad ću da mu zgazim na petu, da ga uplašim, da ode malo dalje odavde.“ Ako treba da uporedim, Zvezda je imala više pojedinačnog talenta, a Steaua je bila jača kao ekipa. Steaua je imala iskusnije fudbalere, četiri ili pet igrača je igralo za reprezentaciju, ali Zvezda je imala Dejana Savićevića, Sinišu Mihajlovića, Roberta Prosinečkog.
Prijem kod Slobodana Miloševića bio je normalniji nego kod Čaušeskua. Nismo bili ukrućeni, došao je među nas, skupili smo se oko njega, svakome je pružio ruku i rekao „bravo“. Mene su mu predstavili, rekli da sam pobegao iz Rumunije. Poželeo mi je dobrodošlicu i pitao jesam li pobegao preko Dunava. „Dobro je što nisu pucali“, reče. Objasnio sam mu da nisam bežao preko Dunava. Pričao je i sa Dejanom Savićevićem i sa Darkom Pančevim. Darko Pančev je bio glavni kada se slavi, veseljak.
Godinu dana ranije trebalo je da igramo sa Dinamom na Maksimiru. Stigli smo po podne u hotel, i uprava i trener Dragoslav Šekularac su nam rekli da ne izlazimo u šetnju. Kada smo na stadionu izašli da se zagrevamo, navijači su upali na teren, i to je bio kraj. Dobro je što su nam svlačionice bile sa strane suprotne onoj sa koje su upali. Šekularac je viknuo: „Momci, bežite u svlačionicu!“ I mi – puf, pobegli svi u svlačionicu. Neka vojna vozila su nas odvezla na aerodrom. Pričalo se tad da je gotovo, da nema više Jugoslavije. Nije mi baš bilo jasno, ali posle sam shvatio.
Po mene su došli ljudi iz Sampdorije, koja je 1992. izgubila finale Kupa šampiona. Bio je tu i Dragan Džajić, pričali smo… Ne znam šta se desilo a šta nije, i nisam otišao u Sampdoriju. Imao sam ponude Valensije i Anderlehta. Pitali su me šta mislim, i rekao sam – Valensija. Ljudi me pitaju kako sam promašio penal za Rumuniju u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u SAD 1994. Kažem da nisam promašio – golman je odbranio. Kada šutiraš preko gola ili pored njega, to je promašaj, a kada golman odbrani – to je odbrana.
Danas ni Zvezda ni Steaua ne mogu da ponove uspehe koje smo u ono vreme imali. Nedostaje novac, a on je osovina u tom radu. Rumunija ima novac, ali ljudi koji imaju para, u sport baš i ne ulažu. Mogu da kažem da su Rumunija i Srbija iste. Rumunija se malo podigla, malo se popravila. Nekada pored naše kuće, pored Dunava, nismo imali nijedan restoran. Sada ih ima, može čovek da sedne, da popije, da pojede. Ali ne žive Rumuni dobro. Počela je da se vidi sirotinja po ulicama, ljudi prose, kao posle Čaušeskua, jer se u njegovo vreme to nije smelo. Nije dobro. Sve je više sirotinje, sve je više problema, ljudi nemaju gde da rade. A bogati su nestali. Njih ne vidite po rumunskim ulicama, već u inostranstvu. I Srbija je malo zaostala. Lepa je, ima brda, ima reke, ali malo je zaostala… Znate vi bolje zbog čega.
Trenutno sam na planini sa fudbalskim savezom. Igraćemo malo fudbal uveče. Bio sam direktor mlađih kategorija reprezentacije pre četiri godine, posle su se promenili šefovi, i sad, šta da vam kažem, ne znam ni sam šta sam. Bio sam rumunski ambasador Evropskog prvenstva 2021. Ne znam. Ali tu sam.
Izvor: Radar / Zoran Preradović i Marko Lovrić
Foto: YouTube printscreen
