Kada je mršavi fudbaler sa brojem sedam na leđima, i gustim crnim brkovima iznad usana, tog 20. juna 1976. na stadionu Crvene zvezde loptu stavio na belu tačku, malo ko je verovao da prisustvuje istoriji. Evropsko fudbalsko prvenstvo u Jugoslaviji obeležio je čehoslovački fudbaler Panenka.
Iako su u toku penali – a ovaj bi mogao da bude i odlučujući – i to, ni manje ni više, u finalu Evropskog prvenstva.Sa jedne strane Antonjin Panenka iz Čehoslovačke, a na golu slavni Sep Majer iz Zapadne Nemačke, u tom trenutku aktuelnog prvaka sveta. Da, ulog je bio veliki, tako da bi taj penal svakako mnogi pamtili, kleli bi Panenku ili ga slavili kao svakog tragičara ili heroja, ali ne bi bio u istoriji fudbala.Istoriji koja se dogodila na jedinom Evropskom prvenstvu organizovanom u istočnoj Evropi i to baš u nekadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ)
„To kako je Panenka šutnuo je bilo suviše hrabro, ali dobro – alal mu vera, pomislio sam”, kaže za BBC na srpskom Jovan Kule Aćimović, tadašnji kapiten reprezentacije Jugoslavije, koji je sve posmatrao sa tribina. Na finalnom turniru učestvovali su i „plavi”, koji su imali i velike šanse da stignu do borbe za trofej, ali su na tom putu sapleli. „Imali smo dobru ekipu, izvanredne igrače – od Dragana Džajića, preko Ivice Šurjaka, Kuleta Aćimovića, Branka Oblaka do Josipa Katalinskog”, navodi Ivan Buljan, još jedan član te generacije jugoslovenskih fudbalera, u razgovoru za BBC na srpskom. „Mogli smo mnogo bolje da prođemo”, dodaje. Ali idemo redom.
O turniru i sreći
To Evropsko prvenstvo bilo je dosta drugačije nego ovo danas. Na završnom turniru učestvovale su samo četiri ekipe, to jest počinjalo je tek od polufinala. Prethodno se iz kvalifikacionih grupa, gde je Jugoslavija bila bolja od Severne Irske, Švedske i Norveške, išlo u četvrtfinalni dvomeč. „Plavi” su tu savladali Vels ukupnim rezultatom 3:1 (2:0 na zagrebačkom Maksimiru i 1:1 u Kardifu), što ih je odvelo na Evropsko prvenstvo. I to na domaćem terenu.
Na pitanje da li je zbog toga osećao pritisak, Aćimović odgovara „ne specijalno”. „Zašto bih? Publika je svuda ista, iako je možda nekad lakše igrati na strani”, navodi nekadašnji fudbaler Crvene zvezde. Na megdan su u polufinalu išli moćnoj Zapadnoj Nemačkoj, predvođenom slavnim Francom Bekenbauerom, dok su u Zagrebu igrali Čehoslovačka i Holandija. I dobro je počelo.
Danilo Popivoda je bio strelac već u 19. minutu, da bi je 30. duplirao aktuelni predsednik Fudbalskog saveza Srbije (FSS) Dragan Džajić. Kada je sudija odsvirao kraj poluvremena, semafor je pokazivao 2:0.
„Odigrali smo fenomenalno prvo poluvreme, prema mišljenju mnogih vrhunski poznavalaca fudbala jedno od najboljih u istoriji našeg državnog tima”, naveo je Džajić u intervjuu objavljenom u medijskom vodiču FSS-a za aktuelni Euro u Nemačkoj „Imali smo još dve, tri odlične šanse da rešimo pitanje pobednika”, dodao je. Jednu od njih imao je Buljan, koji je u karijeri prvo dugo branio bilu boju splitskog Hajduka, potom nemačkog HSV-a, a potom i Kosmosa u Americi. Dobro je pamti i gotovo 40 godina kasnije. „Dobio sam dobru loptu, ušao u šesnaesterac, bio sam pred golmanom, ali sam tako šutnuo da sam mu maltene dodao loptu”, navodi. „Vrlo sam loše reagovao, nije me sramota da priznam…
A da je bilo 3:0 teško da bi se Nemci vratili.” Da, jasno vam je da se ova priča neće dobro završiti. Nemci su smanjili u 64. minutu preko Hajnca Floea i to „uz mnogo sreće”, kažu i Buljan i Aćimović i Džajić. Lopta je pogodila jednog od reprezentativaca Jugoslavije, promenila pravac i prevarila golmana Olju Petrovića. Nemački selektor u 79. minutu na teren šalje Ditera Milera, koji već u 82. postiže pogodak za izjednačenje i meč odlazi u produžetke. „S klupe je ušao i neometan nam dao gol “, navodi se Aćimović. „To se desilo zato što smo u timu imali samo jednog skakača – Josipa Katalinskog. Svi ostali smo bili kepeci, ništa nismo mogli.”
A Nemci su, kako kaže, izmenu napravili „iz agonije”, jer su bili „izgubljeni”. Selektor Ante Mladinić je, dodaje, do tog trenutka „fantastično vodio utakmicu i taktički sve pogodio u miligram”, ali je tada „reagovao sporo i nepravilno”. “Posle je uradio tu izmenu, uveo visokog igrača, ali je bilo već kasno.” Miler u 115. i 119. minutu postiže još dva gola i vodi Nemačku u finale. „Da smo ušli u finale sve bi bilo otvoreno i mislim da bismo imali šansu za trofej, iako su Čehoslovaci imali veoma dobru ekipu”, navodi Buljan. „Nisu oni baš tek tako bili prvaci, ali mislim da nisu bili toliko bolji od nas.”
Posle poraza od Nemačke, mediji su pisali i o sukobima unutar reprezentacije, koji su navodno doveli i do fizičkog obračuna, pišu Velike priče. Tada ih je odmah negirao selektor Mladinić, a sada ih negira i Aćimović, nazivajući takve komentare „potpunim izmišljotinama”. „Izgubili smo pa je počelo da se svašta pridodaje, a meč je izgubljen našim neznanjem i nesposobnošću da privedemo stvar kraju, ni zbog čega drugog. „U svakom slučaju osećam ponos što ravnopravno igrali sa Nemcima… Možda je samo stvar vežbe da tako igraš 95 minuta, a ne 65 ili 70 kao mi tada.”
Jugoslavija na Evropskim prvenstvima
Pre prvenstva u Jugoslaviji, „plavi” su učestvovali na još dva Eura i to sa još većim uspesima – osvojena su dva srebra. Na prvom Evropskom prvenstvu 1960. u Francuskoj, od Jugoslavije je bio bolji Sovjetski Savez i to takođe posle preokreta. Milan Galić, čuveni napadač Partizana, bio je strelac u 43. minutu, SSSR je izjednačio u 49. preko Slave Metrevelija, da bi preokret doneo Viktor Ponedeljnik u 113. minutu. Osam godina kasnije, na EP u Italiji, u finalu je bila bolja Italija. Penal serija u to vreme nije bilo, tako da je posle 1:1 dva dana kasnije odigran novi meč, kada su Italijani slavili 2:0. Na prvenstva 1964. i 1972. Jugoslavija se nije kvalifikovala.
Aćimović upravo smatra da je Jugoslaviji na međunarodnim takmičenjima falilo „samopouzdanje koje se stiče stalnim učešćem na važnim turnirima”. „Mi smo tu bili samo povremeno i ne mogu reći da smo imali baš neku rutinu, a možda je bio prisutan i strah da ne izgubimo već stečenu pobedu.”
Pritom su, dodaje, neke druge stvari uvek bile na prvom mestu. „Odgajan sam tako da je uvek bilo najvažnije da budemo prvaci u zemlji, a sve dalje šta nam bog da”, ističe. Na kraju, kao jedan od problema ističe i odnos fudbalskog saveza prema fudbalerima tog doba. „Nikada u karijeri nisam dobio premiju od takve utakmice, a uvek je nešto obećavano… ‘Lako ćemo, samo vi igrajte, ako dobijete videćemo’, govorili su. Mi dobijemo, a onda bude ‘sad nema para, biće sledeći put’.
„Ne kažem da bismo 1976. pobedili Nemačku da su nam dali kule i gradove, ali je drukčije kad si na neki način nagrađen… „Novac igra ulogu, ne može se reći da ne igra, falilo nam je to možda malo kao stimulans.”
Panenka i Evropsko prvenstvo
U drugom polufinalu Čehoslovačka je bila bolja od Holandije 3:2. U finalu na Zvezdinom stadionu malo je falilo da se ponovi scenario iz polufinala Nemačke i Jugoslavije. Češka je povela već u 8. minutu preko Jana Švehlika, a prednost povećala u 25, kada je strelac bio Karol Dobijaš. Međutim, Miler smanjuje već 28, a Bernd Holcenbajn izjednačava u 89. minutu. U produžecima nije bilo golova, tako da su usledili penali i drama.
Svi su bili nepogrešivi do četvrte serije, kada nemački reprezentativac Uli Henes šutira snažno, ali preko prečke. Loptu tada uzima onaj mršavi fudbaler sa brojem sedam na leđima i gustim crnim brkovima iznad usana. Ukoliko pogodi, Čehoslovačka je prvak Evrope. „Nije šutirao ni levo, ni desni ugao, već lagano podbo loptu po sredini gola, a golman se već bacio u stranu”, priseća se Buljan, koji je takođe gledao meč sa tribina. „To je legendarni penal”, kaže Buljan. U pitanju je psihološka igra. Golmani se često unapred bace levo ili desno, pokušavajući da pročitaju gde će igrač šutirati, zbog čega je on lagano šutirao po sredini.
Međutim, da se golman nije bacio, lagano bi uhvatio loptu. Taj način šutiranja penala se danas zove po Čehoslovačkom fudbaleru – panenka. Izvodili su je mnogi, sa više ili manje uspeha. Zinedin Zidan, slavni francuski fudbaler, tako je šutnuo penal u finalu Svetskog prvenstva 2006. protiv Italije i pogodio. Međutim, navijači Zvezde i dalje dobro pamte kako je aktuelni selektor reprezentacije Srbije Dragan Stojković u crveno-belom dresu na sličan način promašio u finalu kupa 1988. protiv banjalučkog Borca.
Golman Borca Slobodan Karalić je ostao na sredini gola i bez problema odbranio, a Borac ubrzo postao jedini drugoligaš u istoriji sa trofejem Kupa maršala Tita. „Više sam pristalica normalnijeg izvođenja penala”, kratko kaže Aćimović. Šutirali su, dodaje, ljudi i ranije tako penale, posebno Argentinci i Brazilci, ali do tada niko nije tako šutnuo u odlučujući penal na utakmici – i to u finalu Evropskog prvenstva. „Ljudi oko mene i na čitavom stadionu su bili oduševljeni, ali više zbog toga što su Nemci izgubili… Česi su uspeli ono što mi nismo”, navodi Aćimović.
Izvor: BBC Srbija/ Slobodan Maričić
Foto: YouTube printscreen
