Pariz je pre tačno jednog veka, 1924. godine, bio domaćin poslednje Olimipijade kojom je predsedavao Pjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpisjkih igara kakve danas poznajemo. Tada je francuska vlada entuzijastično podržala projekar obezbedivši budžet od 20 miliona franaka i novi stadion. Uz to uspostavljeni su olimpijski rituali, kakvi i danas postoje – parada, olimpijski krugovi, zakletva i medalje.
Igre su ipak i dalje ostale u dostupne za “amatersku atletsku gospodu” – aristokrate, studente i vojne oficire – koji su prema Kubertenovim rečima pokazivali “mušku snagu”, piše Gardijan.
U tome je i bio problem, Olimpijada nije bila za sve. Isključivanje žena iz Olimpijskih igara dovelo je do stvaranja jednog novog pokreta koja je dovela do organizovanja sopstvene ženske Olimpijade svake godine od 1921. godine. Takođe, Radnički sportski pokret, koji je okupljao skoro četiri miliona ljudi širom sveta, je organizovao radničku Olimipijadu u Frankfurtu 1925. godine na kojoj je bilo skoro 250.000 učesnika. Dok su profesionalni sportovi – bejzboj, boks, biciklizam i fudbal – stvarali spektakl za sebe kome nijedna Olimpijada nije mogla da parira.
Značaj Olimpijade u Parizu 1924. godine ogleda se upravo u tome. Upravo je te godine došlo do prve male promene. Svi gore navedeni izazovi koji su do tada postojali počeli su da se polako prevazilaze u Parizu pre 100 godina.
Žene tada jesu činile manje od 5% od ukupno 3.000 sportista koji su učestvovali u Parizu i bilo im je dozvoljeno da se takmiče samo u plivanju, skokovima u vodu i tenisu. Ali po prvi put su uhvatili neke naslove i preoblikovali percepciju žena i sporta.
Amerikanka Sibil Bauer je oborila svetski rekord za muškarce u trci na 400 metera leđno pre Igara u Parizu, zbog toga je dobila poziva da se takmiči sa muškarcima na Olimpijskim igrama. To se nije dogodilo, ali je uzela zlatnu medalju za žene i oborila olimpijski sprint rekord.
Njena zemljakinja Helen Vils osvojila je zlato u teniskom singlu i mešovitom dublu i nastavila sa osvajanjem –12 titula na Vimbldonu.
Među učesnicima bilo je u velikoj meri “gospode”, međutim sada nisu bili sami jer su dobili izazivače iz svih slojeva društva.
Harold Ozborn, čije su ga zlatne medalje u skoku u vis i desetoboju učinile sportistom Igara, potekao je iz zemljoradničke porodice iz Ilanojsa. Američki plivač Džoni Vajsmiler, rođen u Rumuniji, odrastao je u sirotinjskim četvrtima Čikaga pre nego što je osvojio tri zlatne medalje u Parizu.
Britanski trkači Harold Abrahams i Erik Lidel, koji su pobedili na 100 i 400 metara, srušili su model britanskih aristokratskih sportista. Abrahams je, uprkos privilegovanom poreklu srednje klase, uključujući vojsku i Oksbridž, bio Jevrejin i stoga žrtva predrasuda. Lidel je bio iz nižeg svešteničkog porekla sa jakim Protestanskim uverenjima.
Pariz je izrodio i prve svetski poznate ličnosti: finski trkač Paavo Nurmi kao i urugvajska fudbalska reprezentacija. Nurmi je prvi za sedam dana istrčao šest trka i na većini postavio nove rekorde, uz to je osvojio pet zlatnih medalja. Svetska štampa o njemu je pisala kao o prvom sportskom natčoveku, a naslov Miroir des Sports bio je: “Paavo Nurmi prevazilazi granice čovečanstva”.
Urugvajci su zadivili sve poznavaoce i ljubitelje fudbala svojim “ritmom u dodavanju i baletskom ravnotežom”. Bili su globalno priznati i prepoznati ne samo kao sportisti već kao umetnici. Gazzetta dello Sport pisao je o “muzičkom kretanju” na terenu i “stilskom savršenstvu”.
Danas se olimpijski pokret suočava sa još većim izazovima nego pre sto godina: opadajući TV rejting, nedostatak interesovanja mladih, porast urbanih i ekoloških katastrofa. Današnji sportisti su znatno raznovrsniji, ništa manje nadljudski, a u svojim najboljim nastupima ništa više ostvareni. Ostaje da se vidi da li će ove godine, nakon čitavog veka, Pariz opet biti revolucionaran i spasiti Olimpijske igre.
Izvor: Guardian / David Goldblatt
Foto: YouTube printscreen
