Neverovatan procenat nastavka epskog naučnofantastičnog filma Dina, reditelja Denisa Vilneva, posvećen je ogromnim crvima koji vratolomnom brzinom jure kroz pustinju.
Oni to čine toliko često, u toliko mnogo ključnih scena, da na kraju počnete da se pitate kako je to uopšte moguće.
Šta tačno pokreće ta ogromna čudovišta bez nogu i očiju?
Oni se ne migolje kao zmije, a crvi obično nisu poznati po brzini – kako onda stvorenja velika kao brzi vozovi uspevaju i da se kreću brzo kao brzi vozovi?
Odgovor je da samo morate da slegnete ramenima i prepustite se svemu.
Isto važi i za skoro sve drugo u Dini 2.
Posle oko sat vremena, postaje jasno da su filmadžije odustale od logike i jasnoće, ali čim prihvatite da neće mnogo šta imati smisla, možete da prestanete da se brinete i uživate u jednom od neobičnije uvrnutih psihodeličnih „arthaus” filmova koji su ikada izašli iz velikog studija.
Zasnovan na drugom delu Dine, uticajnog dela Frenka Herberta iz 1965. godine, film počinje tamo gde se prošli završio 2021. godine: u pustinji.
Timoti Šalame se vraća kao Pol Atreid, međuzvezdani aristokrata čiju su familiju masakrirali zli Harkoneni: Stelan Skarsgard je marlonbrandovski Baron, a Dejv Bautista je svirepa desna ruka koja ubija toliko vlastitih nameštenika da pored njega Dart Vejder izgleda kao Deda Mraz.
Pol i njegova majka (Rebeka Ferguson) sada se kriju kod Fremena, domorodačkog plemena sa planete Arakis, njihovog srčanog vođe (Havijer Bardem, koji unosi malo preko potrebnog prizemnog veselja) i mlade ratnice Čani (Zendaja, koja se stalno nešto mršti).
Velike su šanse da će Fremeni pomoći Polu da uzvrati Harkonenima, ali prvo mora da stekne njihovo poverenje.
A to, kao što ste mogli da pretpostavite, podrazumeva učenje jahanja na leđima džinovskog crva, poput ilegalnog surfera na vozovima.
Jedan čudni aspekt Dine 2 je da je Polovo putovanje u pustinju glavni zaplet filma, mada sadrži sasvim dovoljno podzapleta koji to nadoknađuju.
Ima zbunjujućih razgovora o plavoj „vodi života”, koja izgleda kao sredstvo za čišćenje toaleta, mističnih vizija i sekvenci sna, ali i političkih i verskih rasprava o tome da li je Pol zapravo Mesija, kao što je obećano u drevnim fremenskim proročanstvima.
Za to vreme, na drugoj planeti, Kristofer Voken i Florens Pju vode nekoliko razgovora kao galaktički imperator i njegova ćerka, sa Leo Sejdu kao njihovom gracioznom kompanjonkom.
Na trećoj planeti (mislim), Ostin Batler se pojavljuje kao novi zloća iz loze Harkonena.
Svakako se mnogo toga dešava u Dini 2, ali sam Pol ne radi mnogo toga sem što se druži sa Fremenima, tako da gledaoci vrlo brzo shvate zašto je Luk Skajvoker napustio Tatuinu u prvom satu Rata zvezda: ispostavlja se da postoji granica koliko dugo možete da zurite u pesak.
U glumačkoj postavi prepunoj apsurdnim brojem najboljih glumaca savremene kinematografije, Batler je taj koji zasenjuje sve ostale kao vampirski sadista sa izvesnom dozom nehajnog rokenrol seksepila koji je ovekovečio u Elvisu – i na nekoliko načina, on je više protagonista od samog Pola.
Nažalost, niko drugi ne uspeva da impresionira.
Tačnije, svi ostavljaju neki utisak, u vizuelnom smislu, zato što su prelepi a kostimi su im gizdavo ukrašeni – u budućnosti, čini se, svi će se oblačiti kao Džanel Mone na Met Gali – ali niko u Dini 2 nije prepoznatljiva niti zaokružena jedinka.
Vilnev i njegov koscenarista Džon Spejts prosto ne daju nijednom od likova dovoljno zanimljivih replika ili dela, uprkos tome što na raspolaganju imaju 166 minuta filma.
Srce i duša filma navodno je ljubavna priča između Pola i Čani, ali ona je toliko nerazrađena da je nemoguće da marite da li će oni živeti srećno do kraja života ili neće.
A ko uopšte zna da li će živeti srećno do kraja života?
Dina 2 nad vodi sve do kraja Herbertovog prvog romana o Dini, ali brojni rukavci zapleta ostaju nedovršeni, uz malo sreće u nadi da će biti zaokruženi u Dini 3.
Možda ste očekivali da vas visokobudžetna svemirska opera ushiti i dirne, ali u tom smislu Vilneova raskošna, pretenciozna šarena laža mora da se smatra neuspehom
Ali ako želite da osetite strahopoštovanje, to je nešto sasvim drugo.
Ponosno sumoran i zlokoban, film ima toliko mnogo grandioznih tema i toliko moćne sablasne atmosfere da više nego opravdava cenu bioskopske karte.
Vanzemaljski rituali i jezik su toliko detaljni, a onostrani dizajn toliko osmišljen, da povremeno zaista deluje kao da gledate proizvod neke daleke civilizacije.
Neki gledaoci će od muke početi da se penju uza zid i beže iz bioskopa, dok će drugi biti omađijani.
Svi će se složiti da je film svetlosnim godinama udaljen od prosečnog holivudskog blokbastera.
Sedamdesetih je vizionar Alehandro Žodorovski planirao da napravi vlastitu filmsku verziju Dine, a jedan od ljudi koje je angažovao bili su H.R. Giger, švajcarski umetnik koji će kasnije dizajnirati Tuđina.
Njihov projekat je propao ali delovi Dine 2 izgledaju jednako monumentalno, raskošno bizarno i direktno uznemirujuće kao bilo šta što su mogli da smisle Žodorovski i Giger.
Izvor: BBC / Nikolas Barber
Foto: YouTube printscreen
