Višemesečni studentski protesti, posebno za sada poslednji veliki skup “15. za 15” održan u Beogradu – uz niz pitanja o kojima se govori na sve strane, poput rasprave o tome šta je, čijom i kakvom namerom, prekinulo tišinu i okončalo zbor – otvorili su i temu ima li nečeg takvog ili sličnog u književnosti, kao i, pojednostavljeno rečeno, odnosa protesta i literature.
“Ubiti pticu rugalicu”
Govoreći ukratko o toj, kako je naglasila, zapravo vrlo složenoj temi, veliki književni znalac Vladislava Gordić Petković kaže:
– Angažovana akcija – istovremeno dostojanstvena, istrajna i karnevalski euforična: to su važni detalji kulture otpora rođene u zimu 2024. godine. Videli smo sve te osobine na delu i 15. marta 2025. U ovim protestima, mi smo postali deo utopije koja se ostvaruje. U prvi plan došli su san o slobodi, saosećanje i odgovornost. Jedna nova generacija bori se svojim jezikom i savešću, glatko i glasno, protiv duhovne nemaštine i civilizacijskog nasilja. Njihovo pumpanje je ozbiljan i odgovoran ritual igre koji tera u zaborav svako osećanje nemoći, a sa potisnute margine dovodi u prvi plan promenu paradigmi življenja i mišljenja. Činilo se da su akcije svakodnevnog odavanja počasti poginulima ispod novosadske nadstrešnice, humanitarni bazari, performansi, visprene parole pune citata i igra rečima, već viđeni pokušaji da se razdešenom svetu pomogne koliko se može, da se popravi sve što se može popraviti. A onda se ispostavilo da je sama pobuna najveća moć – jer ta pobuna menja svet. Ispostavilo se da je studentska akcija osvešćena, pažljivo osmišljena, usredsređena na jasno formulisane zahteve, a istovremeno duhovita; da je progresivna i empatična; da je dostojanstvena i vedra. Energija ovih protesta lako dospeva do neistomišljenika, menja ih i razuverava. U tu energiju zaljubljuju se generacije starijih i umornijih.
Postavljajući pitanje šta bi, slikovito govoreći, bila lektira protesta, Vladislava Gordić Petković napominje:
– Sve što je intergeneracijski solidarni dijalog. Od mnogo mogućih knjiga, neka to bude roman „Ubiti pticu rugalicu” Harper Li. Objavljena pre tačno šezdeset pet godina, to je knjiga koja možda nije promenila svet rasne segregacije i nepravde, ali jeste nagovestila društvene pobune i promene. Ona je povest elementarne etičnosti, ali i priča o tome kako jedna mlada osoba uči šta su to pravda, humanost i jednakost; priča i o profesionalnoj etici njenog oca: junaka koji je advokat, i advokata koji bi mogao da bude junak, veli Vladislava Gordić Petković.
Previše za jedan život
Po rečima Mihajla Pantića, pisca i istaknutog književnog kritičara, svaki veliki, masovni društveni događaj, pa i ovaj kojem smo učesnici i svedoci, svejedno kako ga nazivali, priča je za sebe.
– Uostalom, istorija i književnost se tako i pišu, od jednog do drugog rata, demonstracija, revolucije, ali i prirodne katastrofe. A budući da je književnost društveno aktivna umetnost, i da je spisateljska imaginacija na različite načine povezana sa stvarnošću, kao i sa iskustvom, masovni društveni događaji neminovno i sasvim prirodno postaju važna, pa i dominantna narativna tema. Posle takvih događaja se, jednostavno rečeno, drukčije piše, u književnosti je tada naglašena njena memorijska uloga: treba opisati, zapamtiti i za buduća vremena ostaviti svedočenje, dokumentarno ili imaginirano, o onome što se zbilo. Tako je oduvek, setimo se samo promena u književnosti, umetnosti i drugim duhovnim disciplinama posle 1968, kada je zapravo i započela epoha liberalnog kapitalizma koju i dalje živimo. Pamtim tu godinu, kao što sam i neposredni svedok 1991, 1996/1997. i 2000. Sve one su na ovaj ili onaj način tematizovane u ovdašnjim pričama i romanima, uključujući i bombardovanje iz 1999. Previše za jedan život.
Dodaje zatim:
– Najnoviji masovni talas studentskog i narodnog nezadovoljstva je po mnogo čemu neuporediv sa prethodno pomenutim društveno neuralgičnim zbivanjima. Neuporediv je zbog razloga i načina na koji je pokrenut, neuporediv je zbog studentske istrajnosti i dužine trajanja, neuporediv zbog stalnog rasta, neuporediv zbog količine energije koja se u njega ulaže, i tako redom. Ta neuporedivost svakako će biti dobar motivacioni okidač svakom ko poželi ili ima potrebu da o aktuelnom studentskom i narodnom buntu nešto napiše. Predviđanje u poslovima književnosti je nesigurna radnja, ali poučen prethodnim iskustvima siguran sam da će i ovi protesti, čiji kraj i ishod niko ne nazire, svakako postati tema nekih budućih književnih dela čiji će pisci pre svega biti učesnici i svedoci najmasovnijeg ovovekovnog društvenog pokreta u Srbiji, priča Mihajlo Pantić.
Od Dantea do Makartnija
Poznata književnica Ljubica Arsić ističe da je veličanstveno ono što su nam pokazali studenti, ne samo u iskazivanju političkih stavova i načinu političke borbe, već i u isticanju zajedničkih vrednosti za koje se bore.
– Otmenost u gandijevskoj filozofiji nenasilja imponuje svakome ko poštuje ono dobro i lepo u čoveku, njihova sposobnost kojom su privukli i ostale u masovnom opštenarodnom protestu, izaziva divljenje bez premca. Jedna generacija mladih, do juče utišana, naizgled politički nezainteresovana i nespremna da pogleda u stvarni život, probila je čauru i poletela, pokazavši sebi i drugima da je moguće menjati svet i sopstveni život, da je važna vera u zajedništvo i poštenje, u ono što daje smisao postojanju svakog od nas.
Veli da njihovo hodanje od mesta do mesta, na neki način ima svojevrsne pandane u književnosti, i ističe da predstavlja lekciju o spontanosti i izdržljivosti.
– A nastojanje da svojim telom prenesu važnu poruku pruža otpor superbrzom svetu i vladajućem konzumerizmu, sklonom da obesmišljava čoveka lažima i pragmatičnim koristoljubljem. Hodanje, kao način da se dođe do drugih, poznat je u književnosti još od Dantea, koji je imaginarnim putovanjem kroz pakao, čistilište i raj prikazao svoje političke stavove i sistem vrednosti, pa sve do modernog Komraka Makartnija i romana „Put”, u kojem je pešačenje kroz apokaliptički uništen predeo, za oca i sina način da prežive. Možda je Dositej Obradović najveći pešak srpske književnosti, jer je prepešačio na stotine kilometara po celoj Evropi. Njegovo hodanje nije bilo besciljno tumaranje, već je i on imao na umu političke i kulturne ideje u povezivanju običaja, religija, različitih kultura, kaže Ljubica Arsić.
Izvor: NIN / Autor: Tatjana Nježić
Foto: YouTube printscreen
