“Pisao sam o ovome ranije, ali hoću ponovo da ispričam tu priču”, počinje španski pisac Havijer Serkas, priču o tome kako su se upoznali on i Roberto Bolanjo. “Dogodilo se to, mislim, 1981. ili ’82, pred vratima Bistroa, bara u istorijskom centru Đirone u Španiji. Išao sam ka univerzitetu sa kolegom s fakulteta Havijerom Korominom i on je stao da se pozdravi sa momkom malo starijim od nas koji je izgledao kao hipi diler i govorio je latinoameričkim naglaskom, meksičkim, argentinskim ili čileanskim (tada nisam umeo da ih razlikujem). Razgovarali su. U jednom trenutku je Koromina pitao tog momka kako napreduje roman koji piše. Pogledao ga je sumnjičavo i odgovorio: Ide, ide, ali ko će ga znati u kom pravcu”.
Viva Bolanjo, Viva Serkas
Bilo je to to, ta rečenica mi se urezala mozak, možda zato što sam, iako sam potajno želeo da postanem pisac, sa svojih 19 godina još morao da sakupim hrabrost da bih to priznao, i bio sam oduševljen time sa kakvom prirodnošću je taj momak – prvi pravi ili tobožnji romanopisac sa kojim su mi se ukrstili putevi u životu – govorio o svom zamišljenom romanu.
Naravno, bio sam ubeđen da više nikada neću čuti za njega, da nikada neće postati pravi romanopisac ili će postati tek jedan od mnogih latinoameričkih pisaca svoje generacije koga sputavaju raseljenje, boemija i siromaštvo, ali sedam ili osam godina kasnije, dok sam pisao drugi roman u Sjedinjenim Državama, uneo sam scenu u kojoj jedan lik pita drugog kako mu napreduje teza za doktorat, a taj drugi odgovara: “Ide, ide, ali ko zna u kom pravcu”.
Vreme leti i jaz sad već nije sedam ili osam, nego petnaest ili šesnaest godina. U decembru smo 1997. Živim u Barseloni, ali sam otišao u Đironu da bih napisao članak za El Pais o izložbi radova druga iz detinjstva, Davida Sanmigela. Istovremeno sa otvaranjem, u Libreriji 22 – tačno prekoputa ulice – Ponč Puđdeval predstavlja knjigu Čile noću Roberta Bolanja. Bolanjo je do tada već objavio Nacističku literaturu u Americi i ubrzo potom Daleku zvezdu, i pročuo se u određenim književnim krugovima. Ali ga ja, sasvim izvan tih krugova iako sam objavio tri romana, nisam još čitao i za njega sam samo čuo od Enrikea Vila-Matasa, našeg zajedničkog prijatelja.
Pre otvaranja izložbe pijem kafu sa Bolanjom i Puđdevalom. Bolanjo mi priča da živi u Blanesu, da je pisanje jedino čime se bavi, da zarađuje za život – “jako skroman”, ističe – zahvaljujući književnosti. Iznenada, dok ga slušam, javi mi se predosećaj. Pitam Bolanja da li je živeo u Đironi početkom osamdesetih; kaže da jeste. Pitam ga da li poznaje Havijera Korominu; kaže da da. Ispričam mu onda za naš kratki susret ispred Bistroa i, kad smo ušli u Libreriju 22, pokažem mu pasus svog drugog romana gde lik kaže da mu teza napreduje ali ko zna u kom pravcu. Bolanjo se smeje; smejem se i ja.
To veče završava se u pet ujutru, pošto sam proveo noć uzvikujući “Viva Bolanjo!”, kao da pokušavam da vičem sa krovova grada da, uprkos svemu, hipi diler kog sam sreo sa 19 godina nije osujećen nego je postao pravi pisac. Nekoliko dana kasnije mi primerak Daleke zvezde stiže na kućnu adresu; poslao ga je Bolanjo. Na jednoj od praznih stranica pre naslova napisao je neke krajnje velikodušne reči o mom drugom romanu; završavale su se sa: “Viva Serkas!”
Sećam se mnogih telefonskih razgovora
Naše prijateljstvo trajalo je tri i po godine i jedan dan, ili jednu noć. Nije to bilo dugo prijateljstvo, ali je bilo čvrsto. Viđali smo se često, u Barseloni, Đironi ili Blanesu, na javnim mestima, kod mene kući, kod njega kući ili u kućama prijatelja, sami, sa porodicama, sa A. G. Portom ili Vila-Matasom i njihovim suprugama.
Kad smo kod toga, telefonom smo razgovarali mnogo češće nego što smo se viđali. A kako smo samo pričali telefonom, Bože dragi! Isprva smo, dok sam još živeo u Barseloni, razgovarali tek povremeno, ali kada sam se ponovo preselio u Đironu zvali smo jedan drugog svakog dana. Istina je da se činilo kao da smo dva momka u vezi. Naši telefonski razgovori odvijali su se obično noću, te priče trajale su satima i bile su uglavnom vezane za književnost, ili za književni život, koji je Bolanja zanimao skoro koliko i književnost, tim pre što mu je to bilo gorivo za njegove knjige. To bi moglo da deluje čudno, ali nije.
Bolanjo je, kada sam ga sreo, bio potpuni autsajder i, iako ga je njegov uspeh poslednjih godina doveo do toga da provodi vreme sa poznatim piscima i kritičarima, mislim da je na svoj način nastavio da bude autsajder sve do kraja. Na kraju krajeva, samo autsajder ume da o književnom svetu govori sa humorom i žarom kako je to radio Bolanjo.
Voleo je da priča o svojim prijateljima piscima, prema njemu krajnje malobrojnim, ali i svojim književnim neprijateljima, prema njemu mnogobrojnim, pa je čak voleo da i meni pronađe neke neprijatelje, pošto nisam imao nijednog. (U antologiji objavljenoj u Španiji 1997. godine pod naslovom Žute strane bili su, samo ime kaže, predstavljeni praktično svi španski pisci moje generacije; svi sem mene, a Bolanjo je to što me nema među tim koricama rado pripisivao imaginarnoj zlobnoj pokvarenosti pre nego proverljivoj činjenici da su, onomad, praktično jedini ljudi koji su čitali moje knjige bili on i moja majka.)
U svakom slučaju, jasno se sećam mnogih tih telefonskih razgovora. Sećam se priča o užasnim piscima i priča o predivnim piscima. Sećam se priča o Huliju Kortasaru, o Nikanoru Pari, o Adolfu Bjoju Kasaresu, Huanu Karlosu Onetiju i Huanu Rulfu. Jasno se sećam razgovora o Malkolmu Lauriju i Luju Ferdinandu Selinu, od kojih je ovaj prvi neočekivano ispao bolji od drugog jer je – a to je zaključak do kog je došao Bolanjo – hteo da pobegne iz pakla, dok se ovaj drugi tamo osećao komotno.
Sećam se dugih razgovora o anglofonim i frankofonim pesnicima, o Eliotu i Bodleru, kao i o severnoameričkim piscima fikcije, o Pou, Hemingveju, Filipu K. Diku, Kurtu Vonegatu i Džonu Irvingu, koji se njemu nije dopao, a meni jeste. Sećam se beskrajnih razgovora o Borhesu koji su se skoro uvek završavali Bolanjovim smehom dok smo recitovali one nezaboravne stihove iz topografskog epa Karlosa Argentina Danerija:
Znam to. Zdesna od onog običnog stuba
(Idući, naravno, sa sever-severozapada)
Iznosi se kostur – Boja? Nebeskobela –
što ovcama daje da vode kosturnicu.
Bolanjo je pisao nezadrživim ritmom
Sećam se i da smo pričali o strukturi 2066 i romana o toreadorima koji nikada nije završio (bar ne da ja znam) i koji je, rekao je, trebalo da se zove Korida. Sećam se i da mi je pročitao dugu poemu o svom ocu, a mislim da je nisam pročitao ni u jednoj od njegovih knjiga. Međutim, ne sećam se da mi je govorio o svojoj bolesti (zapravo, ne sećam se da je pričao o tome sa bilo kim, osim sa mojoj sestrom Bjankom, koja je patila od sličnog oboljenja), ali jako dobrom pamtim da mi je u sitne sate 22. novembra 2000. godine, nakon što smo dugo pričali, pozvonio telefon i ponovo je to bio on. Upravo je video na televiziji da je baskijska separatistička organizacija ETA ubila Ernesta Ljuka i, šokiran, pozvao me je da popričamo o toj vesti, što je produžilo razgovor do dva ili tri ujutru.
Naravno, sećam se onoga što je pričao o onome što pišem, ili onome što sam pokušavao da napišem. Spomenuo sam već, usput, Bolanjovu velikodušnost; ta reč, bar što se mene tiče, ispada nedovoljna. Od 1997. do 2001. godine, dok je Bolanjo pisao svoje sjajne knjige nezadrživim ritmom – ritmom čoveka koji se neumorno tuče u bici protiv smrti – i zadobijao reputaciju velikog pisca na španskom govornom području (iako još neuporedivu sa onim što će se dogoditi širom sveta nakon njegove smrti), prolazio sam kroz težak period.
Vratio sam se u Đironu i iz nekog razloga sam bio siguran da, uprkos tome što sam to oduvek želeo, nikada neću biti pravi pisac. Bolanjo je uradio sve moguće da me ubedi da grešim: prvo je objavio kolumnu u listu Diari de Đirona u kojoj je tvrdio da sam se vratio u Đironu da bih pisao velike knjige koje nosim u sebi (znao sam da Bolanjo zna da je to laž, ili sam mislio da je znao, ali to samo doprinosi vrednosti njegovog gesta); potom mi je postao stalna podrška, nepresušni izvor ohrabrenja, mašina za ubeđivanje, rešen da mi ulije u glavu to da sam, koliko god se osećao promašenim, pravi pisac i da samo pisanjem mogu da dostignem neku vrstu ličnog ispunjenja.
Obožavao sam Bolanja zbog njegovih knjiga, ali sam mu se još više divio zbog njegovog stava, silovitog radikalizma sa kakvim je, još od kad je bio tinejdžer, shvatao svoj poziv pisca; što se mene tiče, imao sam utisak (ili sam bio siguran) da ja nisam, da sam išao naokolo tragajući za obmanama i izgovorima, da sam oklevao sa svojom obavezom. Bolanjo me je podsetio na to, naterao me da se sa tim suočim, ubedio me da još ima vremena. Ne znam da li sam ikada uspeo da mu se dovoljno zahvalim.
Istina, makar sam pokušao. Da mu se zahvalim, mislim. U Salaminskim vojnicima, knjizi koju sam objavio 2001. godine, postoji jedan lik, iako naravno nije pravi Roberto Bolanjo (kao što se pravi Roberto Bolanjo pobrinuo da podseti čitaoce u jednom od prvih članaka ikada napisanih o toj knjizi), pokušaj da se opiše duboka privrženost koju sam osećao prema Bolanju i prijateljstvu koje nas je povezivalo.
Začudo, nisu to svi tumačili tako, a bilo je čak i onih koji su tvrdili da je Bolanja naljutio njegov fiktivni portret. To nije tačno, a najbolji dokaz za to je spomenuti članak. Ali tačno je da smo se, ubrzo nakon objavljivanja Salaminskih vojnika, Bolanjo i ja razišli. Niko tu nije kriv ili, ako jeste, onda sam to ja, ili je razlog jednostavno ono što Haime Gil de Biedma zove “spisateljska krhkost”. Istina je da smo Bolanjo i ja prestali da razgovaramo jedan sa drugim.
Bolanjo nije pisao poslednjih meseci života
Naše ćutanje potrajalo je skoro dve godine, sve dok nije došao onaj dan ili noć – što će reći poslednji dan ili noć tri i po godine i jedne noći ili jednog dana koliko je trajalo naše prijateljstvo. Dogodilo se to krajem juna ili početkom jula 2003. Tog nedeljnog popodneva bio sam na porodičnom ručku van grada. Dva dana kasnije trebalo je da putujem u Meksiko i, tokom ručka je, ne znam zašto, moja žena spomenula Bolanja; pričala je o njemu kao i uvek, skoro kao o članu porodice, a ja sam iznenada shvatio koliko je naša svađa besmislena. I tako sam, čim sam stigao kući, pozvao svog prijatelja iz Blanesa, rekao mu da mislim da je idiotski to što nismo govorili dve godine i predložio mu da se vidimo. Ne bih rekao da je Bolanjo čak i zastao da razmisli o odgovoru. “Dolazi odmah”, rekao je istog časa.
Tako smo se videli poslednji put. Dogovorili smo se da se vidimo u bašti kafea na šetalištu u Blanesu, okrenutoj moru, i sedeli smo tamo i pričali sve dok nismo ogladneli, pa smo otišli u kineski restoran u kom smo više puta ranije jeli. Bolanjo je delovao tužno ili umorno, iako je euforija zbog ponovnog susreta značila da mi je bilo potrebno previše vremena da to primetim; u jednom trenutku rekao mi je i da je prestao da piše, ali rekao bih da mu nisam poverovao, ili nisam hteo, ili nisam mogao da mu poverujem, nesumnjivo zbog toga što ne mogu ni da zamislim da Bolanjo ne piše.
Kada smo otišli iz restorana već je odavno prošla ponoć. Lutali smo naokolo tražeći otvoren bar, ali nismo našli nijedan, pa smo na kraju završili na njegovoj novoj adresi, u pustom, napola praznom stanu belih zidova, gde mi je rekao da živi sam, iako, dodao je, i dalje viđa ženu i decu u kući u kojoj su oduvek živeli, u Ulici Ample.
Jedva da pamtim išta iz tog stana, osim da smo tamo bili dugo i da je tu bio primerak Zapadnog kanona Harolda Bluma, u kupatilu, otvoren na stranici sa Pablom Nerudom. Sećam se takođe da mi je oko četiri ili pet ujutu, kad sam rekao da moram da krenem, rekao da je jako kasno i pitao me zašto prosto ne ostanem i prespavam kod njega. Rekao sam da ne mogu, da će mi se žena zabrinuti kad se probudi ujutru i vidi da me nema kod kuće. Na moje iznenađenje, Bolanjo je insistirao nekoliko puta da ostanem. Nisam dopustio da me ubedi.
Na kraju me je ispratio nazad do parkinga kraj šetališta, gde sam ostavio kola. Tad mi se javio čudan osećaj, kao da bi se moglo reći da moj prijatelj nije hteo da ode da spava i mislio je da ostane budan cele noći, preplavljen svojom tugom i iscrpljenošću. Odvezao sam ga nazad do kuće i pozdravili smo se kao i mnogo puta do tada, ili mi se bar tako činilo. Pre nego što je izašao iz kola rekao sam mu da ću ga pozvati čim se vratim iz Meksika. Klimnuo je glavom, ali sve što je rekao bilo je: “Čuvaj se, Havijere”.
Nisam imao vremena da ga ponovo pozovem, niti da ga ponovo vidim. Bolanjo je umro nekoliko dana nakon što sam se vratio iz Meksika. Nekoliko nedelja kasnije mi je njegova žena, Karolina, rekla da je tačno da Bolanjo poslednjih meseci života više nije pisao, da nije imao snage, da je osetio da mu se bliži kraj; rekla mi je i da je one noći, kada sam ga video poslednji put, Bolanjo završio spavajući kod kuće u Ulici Ample, sa njom i njihovom decom. Bilo je to najbolje mesto na kom je mogao da provede noć, ali to ne znači da se od tada ne kajem što nisam razumeo njegovo insistiranje i što mu nisam pravio društvo u tugovanju do samog kraja.
Izvor: Glif / Piše: Havijer Serkas
Foto: YouTube printscreen
