Mesto na vrhu nije rezervisano samo za najboljeg, pogotovo ne onda kada govorimo o umetnosti. Bora Đorđević i Đorđe Balašević pridružili su se onima na vrhu kantautorskog stvaralaštva, ostavivši mesta za još mali broj muzičara sa ovih prostora.
Postaviti Balaševića i Đorđevića rame uz rame ne deluje kao naročito hrabar potez, ali kod zagriženih fanova Riblje čorbe i Panonskog mornara to predstavlja blasfemiju. U Fejsbuk grupama posvećenim Balaševiću brzo su se, nakon objave vesti o smrti Đorđevića, pojavile fotografije iz perioda Ranog mraza, kada je sudbina po imenu Peca Popović spojila dvojicu kantautora u isti sastav. Naivni član grupe ubrzo je dobio notifikacije sa komentarima da ni u kom slučaju ne treba smeštati B. Đ. i Đ. B. u isti koš.
Nije potreban zavidan nivo pronicljivosti da biste pogodili da će se u danu smrti Bore Čorbe pojaviti tekstovi o njegovom odnosu sa Balaševićem. Zapravo, ti tekstovi su se pojavili još dok je Đorđević ležao u ljubljanskoj bolnici.
Dve velike karijere morale su se dodirnuti na neki način, spojiti i rastavljati u različitim istorijskim periodima. Ako ništa drugo, one su spojene u životima mnogih ljudi na ovim prostorima, kao neka vrsta sentimentalne vrednosti, mladalačkih zabluda, glupih ideja i verovanja da je svaka ljubav prava, konačna.
Tačka razdvajanja veze između Balaševića i Đorđevića, te njihove kasnije putanje, mogle bi da budu pokazatelj trajektorije srpskog društva od urušavanja države u kojoj su ti autori stekli popularnost. Ne morate mnogo da razmišljate koga bi „Prva Srbija“ uzela za najvećeg domaćeg kantautora, a u ritmu čijih pesama bi kucalo srce „Druge Srbije“.
Loše prekucane reči uz rasprodaju bola
Verovatno će i u budućnosti portali izvlačiti tekstove sa naslovima tipa „Balašević i Bora Đorđević su se mrzeli 40 godina, a svirali su zajedno“. Mržnja je teška reč, moglo bi se reći da nisu prepoznavali dovoljno intelektualnog poštenja jedan kod drugog, ali su uvažavali talenat. Uostalom, Đorđević to nije ni krio.
I Balašević i Bora imali su donekle sličan put. Problemi u školskom periodu, a onda izgradnja karijere u Beogradu. Ne znam kako je sa Čačkom, ali Novi Sad je poznat po tome da svoje priznaje tek nakon što se potvrde u većoj sredini. Peđa Vranešević iz Laboratorije zvuka je to jednostavno sročio – „Novi Sad je nekako gušio svoje“.
Sve je počelo 1978. godine, kada su se u Ranom mrazu Balaševiću i Verici Todorović pridružili Bora i Bilja Krstić. Na sajtu „Yugopapir“ objavljen je i članak iz magazina „Nada“, u kojem je donet kratak izveštaj sa zajedničkog nastupa Balaševića i Đorđevića. Tog jula 1978. godine, kako piše, gošće su osim Balaševićevog repertoara („Računajte na nas“, „Oprosti mi Katrin“ i „Život je more“), mogle da čuju jednu od Borinih pesama sa socijalnom tematikom. Bila je to „Lutka sa naslovne strane“, pesma zbog koje će Đorđević napustiti bend.
Miša Aleksić, pokojni basista Riblje čorbe, u svojoj autobiografiji piše da je „Bora prvi od svih ukapirao uzaludnost Ranog mraza“ i čini mu se da Riblje čorbe ne bi ni bilo da nije raskrstio puteve sa Balaševićem.
Đorđević je u razgovoru sa Brankom Rosićem rekao da je u Ranom mrazu proveo mesec i po dana, a od toga mesec dana pijan. Bilo kako bilo, bez tih pijanih dana možda ne bi bilo ni onoga što je usledilo kasnije.
A usledilo je sporadično „podbadanje“ putem medija i na bini, kako neko mora da čita svoje tekstove, a drugi da se „uvlače“ publici. No, i u ovim slučajevima treba biti obazriv, jer „silni miševi u boci“ zaista mogu da „kljucaju kao čavke loše prepisane reči“.
Primer toga nalazimo u „Svetu“ iz februara 1996. godine. Naslov je sledeći: „Bora Čorba: Za razliku od Balaševićeve, mojoj su ženi meso davali džabe“. Međutim, Đorđević u intervjuu to nije rekao, već je ironično naveo da njegovoj supruzi „poklanjaju meso džabe“, ne pominjući Oliveru Balašević, stavljajući do znanja da je umoran od takve priče i da želi da se razgovara o muzici.
No, Đorđević je bio uporan u tome da prelazi granice dobrog ukusa, pa je Oliveru spomenuo u „Predejane bluz”, doslovno klozetskoj pesmi koju je, kad ga je već jezik terao, izrecitovao u prigodnom ambijentu. U studiju „Pinka“ pred Sarapom koji umire od smeha i samo što se ne počeše po međunožju.
Ja ratujem sam
Đorđević se sa Ribljom čorbom na domaćoj sceni pojavio kao nevreme nakon letnje žege. Nekome je bilo strašno, nekome osvežavajuće. Iste godine kada se pojavljuje „Kost u grlu“, objavljen je i prvi LP Ranog mraza – Balašević je nastavio da bude onakav kakvim ga je publika već upoznala, autor zabavnih i bezopasnih pesama. Taj oproštaj od detinjstva je kratko trajao, jer nas je Balašević već sledeće godine vezao za pesme kao što su „Priča o Vasi Ladačkom“, „Život je more“, „Odlazi cirkus“…
Za Čorbu su nakon „Kosti u grlu“ došli „Mrtva priroda“, „Pokvarena mašta i prljave strasti“, te „Buvlja pijaca“. Danas biste pomislili da je nekom bendu za objavljivanje četiri albuma u najboljem slučaju potrebna čitava decenija. Riblja čorba je svoja prva četiri albuma objavila u periodu od 1979. do 1982. godine.
Đorđević se već na svom drugom albumu suočio sa onim što će ga pratiti u karijeri, a u čemu će mu se pridružiti i Balašević – morao je da objašnjava ono što je govorio i pevao. Rečima od pre 40 i kusur godina, dovedena je u pitanje „časnost poruke“ pesme „Na zapadu ništa novo“. Bora je u „Nedeljnoj Borbi“ iz marta 1982. godine objašnjavao da on u toj pesmi „ne vidi stihove koji bi bili uperen protiv osnovnih vrednosti ovog društva“ („Za ideale ginu budale“), upozoravajući da će se u svakoj pesmi naći razlog za uzbunu ukoliko se krene sa nekakvim čitanjem između redova.
Đorđević je, za razliku od Balaševića, tih godina doživljavan kao neko ko kvari decu. Tako se o njemu govori i na sednici Skupštine Beograda u martu 1985. Na sednici je rečeno da „Bora Đorđević tekstovima svojih pesama samo jednim potezom ruši sve ono što smo godinama gradili u vaspitanju mladih generacija“.
Uvod u raspad
Sredina osamdesetih predstavlja trenutak kada se dve karijere, koje su imale svojih sličnosti i različitosti, sve više udaljavaju. Te dve ličnosti će se u međuvremenu udaljiti u toj meri da će, u poimanju fanova, postati antipod jedan drugom. Oni su dva različita karaktera, dva različita pogleda na svet.
Đorđević na albumu „Istina“ objavljuje „Pogledaj dom svoj, anđele“, pesmu koja je postala neka vrste himne, molitva potlačenih. Međutim, u toj numeri oseti se srdžba koja sada, sa naknadnom pameću, ukazuje na put kojim je Čorba kasnije krenuo.
„Anđeo“ je pogodio trenutak, mnogi u Srbiji su osećali nepravdu, ogorčenost. Na našu žalost, niko nije shvatio bedu stihova „Dabogda pocrkali dušmani/ Pa budi anđeo osvete/ Neka na svojoj koži osete/ Šta znači beda, strah i bol“. Pesma je „ušla u narod“, postala je hit, a potom se (ne svojom voljom) uklopila i u nacionalistički kontekst, priču o nebeskoj pravdi, premda se radi o vapaju beznadežnog koji je svuda isti.
Godinu dana nakon „Anđela“, objavljuje se Balaševićeva „Ne lomite mi bagrenje“. Zbog „Bagrenja“ je bio napadan da je „srpski nacionalista“, Radio „Študent“ je pozivao publiku da ne dođe na njegov koncert Ljubljani. Ova pesma je kao singl objavljena zajedno sa „Sve je otišlo u Honduras“ u kojoj ima stihova kojima se aludira na Albance, što sigurno nije doprinelo razumevanju numere poput „Ne lomite mi bagrenje“.
I u ove dve pesme vidimo razlike u ličnosti između Balaševića i Đorđevića. U obe pesme se zaziva Pravda. Prva ima „oko za oko, zub za zub“ momenat, što će se u „kolektivnoj svesti“ tek kasnije izraziti kroz ono „a šta su oni nama radili“. Druga traži da sve bude po zakonu, ali i Balašević na samom kraju pripreti onima koji otimaju tuđe da se okanu toga, „jer sve će da ih polomi“.
Pred kraj osamdesetih stvari su već bile jasnije. Bora je pevušio da se „od Vardara pa do Triglava, veliko sranje odigrava“. Balašević je imao „Soliter“, „O, bože“, „Stari orkestar“ i dirljiv oproštaj od države u kojoj se rodio, od ideje u koju je (naivno) verovao – „Requiem“.
U „Borbi“ iz juna 1989. godine o političkom angažmanu Đorđevića i Balaševića piše i Petar Janjatović. Otvoreno se deklarišući za politiku Slobodana Miloševića, piše Janjatović, Bora Đorđević kao da je zatvorio sebi i svojoj grupi vrata jednog dela Hrvatske i Slovenije. Mešati kafansku politiku sa rokenrolom nije preterano mudar potez, smatra Janjatović.
Podudarilo se sve to i sa slabijim izdanjima Riblje čorbe, pa u tom kontekstu se mogu citirati i reči Ivana Ivačkovića iz knjige „Kako smo propevali“, u kojoj navodi da je „manjak kreativnosti i inspiracije Bora uglavnom pokušavao da nadoknadi viškom patriotizma“.
Kada je u pitanju Balašević, Janjatović piše da su se i njemu obili o glavu „neukusni politički vicevi koji su raspaljivali sindikalnu publiku i terali ih da se krišom gurkaju laktom u stilu ‘ala im je skres’o’“. Kritikuje i pesmu „Soliter“ koju naziva „kvazisatiričnom“ koja bi „više pristajala nekoj jeftinoj, jednosezonskoj kabaretskoj predstavi nego albumu ozbiljnog autora“.
Na izdahu jedne države „Prljavo kazalište“ je Boru Đorđevića smestilo u svoj hit „Zaustavite zemlju“: „Jedni viču ’Hej, slušaj Brenu/ Drugi viču ’Hapsi Boru’“ Međutim glavno je pitanje iz te pesme: „Koga da slušam ja u ova šugava vremena?“ Vremena su bila šugava i u njima se mnogi nisu snašli.
Onda su došle devedesete
Često se za Balaševića kaže kako je on u ratnom ludilu odlučivao da gradi mostove do ljudi. U martu 1992. godine u „Borbi“ je objavljena vest u kojoj je Balašević navodno rekao da mu ne preostaje ništa drugo nego da sruši most sa novosadske strane, kako bi Novi Sad ipak ostao u Evropi. Naravno da je to odjeknulo, pa je Igor Mirović, tada radikal i budući vojvođanski premijer, poručivao kako „Balašević nema osećaj za pravo srpsko tradicionalno u Vojvodini“, poručujući mu da se bolje bavi pesmama, jer su „njegovi politički nazori pogrešni i nema im mesta u Novom Sadu“.
To je, naravno, bila samo epizoda, ali su zbog takvih stvari Balaševiću do kraja života lepili etiketu autonomaša, premda je tokom jedne od turneja iz dvedhiljaditih govorio o pripajanju Srbije Vojvodini, ukazujući da niko neće da se otcepljuje.
Devedesete su bile konačna faza cepanja srpskog društva i to se može oslikati i kroz delovanje Đorđevića i Balaševića. Dok je Bora pevao da „stiže vojvoda“ sa Bajom Malim Knindžom i dok je sa Minđušarima pravio odgovor na „E, moj druže beogradski“, Balašević je pisao „Sarajevo će biti, sve drugo će proći“. Balašević je na početku ludila poručio jasno „Odjebi JNA“, Bora je sve češće nosio „maskirne modne komade“.
Pogrešno je smatrati da je Đorđević sve vreme bio uz Miloševića, premda su se možda njegovi stavovi utapali u glavni narativ ratne Srbije. Đorđević je tako u decembru 1992. govorio protiv Miloševića, ali je bilo i to vreme u kojem je otvoreno govorio da mu je Knin draži od Osjeka, koketirao je sa Vukom Draškovićem, potom i Željkom Ražnatovićem Arkanom… Kasnije je i otpevao ono „Baba JUL-a“ na albumu „Njihovi dani“.
Petar Janjatović je u već pomenutom tekstu iz 1989. dobro primetio da se sitnim politikanstvom „dešava ono najnepotrebnije – autori se zatvaraju, hteli to ili ne, u lokalne okvire, svirajući, izgleda sve češće, jednonacionalne koncerte”.
To je nekoliko godina bila realnost ovdašnjih umetnika, a među onima velikima koji su prvi probijali te barikade bio je Balašević, što sa Ljubljanom, što sa Sarajevom. Ima zanimljiva izjava Kebre iz Obojenog programa koji je za „Svet“ 1996. izjavio da bi u Hrvatsku prvo trebalo da ode Đole Balašević, „pa ako prođe, onda ćemo i mi ostali, lakše je obezbeđivati njega jednog nego nas pet“.
Balašević je zahvaljujući onome što je radio, pevao i govorio tokom devedesetih uspeo da probije nacionalne okvire, iako bi moglo da se kaže da je uspeo da za sebe sačuva teritorije države koju je voleo. Nasuprot tome, Bora Đorđević je izgubio teritorije, neke je sa godinama vratio, neke ne, ali je popularnost u bivšoj „deželi“ opstala.
Boru iz predratnog perioda dobro je opevao Arsen Dedić: „Teško je mom drugu/ Časnom Bori Čorbi/ Glava mu je na ramenu/ A on bi htio da mu je u torbi“. To je valjda bio on, uvek u kontri, i nije bilo potrebe braniti ga dok je bio živ, niti sada kada je mrtav ima potrebe za tim. On je bio svestan svojih mana, uostalom sam je o sebi otpevao da „kada od dva zla bira, uvek veće izabere“.
Ostati slobodan i Živeti slobodno
Na početku karijere Boru je pratilo to da je njegov uticaj, nekako, štetan. Te su optužbe dolazile sa pozicije onoga što danas nazivamo establišmentom. Ironija je u sledećem – partijske optužbe bile su smešne, njegovo delovanje tada je, prijalo vam muzičkom ukusu ili ne, pozivalo na promišljanje. Onda je došao momenat u kom je njegov glas bio samo jedan od mnogih nacionalističkih glasova koji su se tada mogli čuti. Konačno je bio u nekoj vrsti saglasja sa većinom i to je, mnogima koji su ga slušali, postala stvar koja se ne oprašta.
Tokom devedesetih i Balašević i Đorđević bili su zabranjeni i zazivali su slobodu, ali su ishodišta njihovih poruka bila drugačija. Donoseći odluke koje je donosio, govoreći ono što je govorio, Bora je proživljavao sudbinu države koja se osipala, ostajao je zatvoren, izolovan. „Zbogom Srbijo“, pozdrav jednoj zemlji iz njenog mraka.
Frontmen Riblje čorbe je još na početku pevao da će ostati slobodan, da se neće vezati, jer je važno dobro se zezati. I tako nekako njegov put deluje, jeste ostao slobodan, ali često je to bilo na sopstvenu štetu. Ljudi ne vole kada ih heroji razočaraju, a Đorđević nije želeo da bude heroj.
Nasuprot Đorđeviću, Balašević je devedesetih bio glas onog dela društva koje je želelo da granice nestanu. Balašević je u „Živeti slobodno“ pevao „Tvoj steg na svakom gradu je/ Gde ti se neko raduje“. To je sušta suprotnost nacionalističkoj misli koja je tvrdila da Srbija može bez sveta, a i ići će protiv njega, ako treba.
Balaševiću su govorili da ide iz Novog Sada, ali je on u njemu ostao do smrti. Zbog njegove smrti žalostio je čak i pomenuti radikal Mirović. Od njega se oprostio čitav region, eufemizam za Jugoslaviju, od Đorđevića, nažalost, nije, iako su pesme obojice umele podjednako da nas „udare“.
Balašević je ostao Jugoslavija, Đorđević je postao Srbija. Ako se tako postave stvari, potpuno je logično da je, sa tetovažom dvoglavog orla, svoj život završio u Sloveniji. To pokazuje sav besmisao naših zatvaranja u nacionalne torove, jer se pokazalo da, na kraju, jedni bez drugih i ne možemo.
Društvo u kom živimo podeljeno je na toliko nivoa da tu raspolućenost možemo prepoznati i u karijerama dvojice muzičara. Kao i osamdesetih, kao i devedesetih, kao i pre toga, kao i danas, kao što će biti i sutra, teško je čuti, još teže razumeti, „onog drugog“. A dok se ne čujemo, dok ne povredimo sebe pokušavajući da razumemo druge, bićemo podeljeni. Niti ćemo Ostati slobodni, niti ćemo Živeti slobodno. Radovaće se oni koji se i danas raduju.
Sad je dosta, već na kraju sam balade
Moj si drugar, iz moje si dekade
Još potpisujem se isto k’o i tad
Tvoj kamarad
– Arsen Dedić
Izvor: Velike priče / Zoran Strika
Foto: YouTube printscreen
