Bernar Pivo je bio poznatiji široj javnosti od mnogih pisaca koje je intervjuisao, jer je umetnost intervjua doveo do savršenstva – znao je da ljubaznošću, radoznalošću i humorom izvuče ono najbolje iz sagovornika.
Poznati francuski novinar, esejista, pisac i voditelj kultnih emisija iz oblasti kulture, Bernar Pivo, čovek radija i televizije koji je svoj život posvetio popularizaciji književnosti, zaljubljenik u francuski jezik, u fudbal i u vino, preminuo je u ponedeljak 6. maja, samo dan nakon što je napunio 89 godina, saopštila je njegova ćerka Sesil Pivo za AFP. On je bio čovek koji je u francusku dnevnu sobu doneo književnost emisijom „Apostrof”, koju je vodio petnaest godina, od 1975. do 1990, a pratili su je milioni gledalaca.
Oduvek su ga smatrali čovekom koji je naterao Francuze da čitaju, a na kraju je bio poznatiji široj javnosti od mnogih pisaca koje je intervjuisao, jer je umetnost intervjua doveo do savršenstva. Znao je da ljubaznošću, radoznalošću, živahnošću i humorom, izvuče ono najbolje iz sagovornika. Zvali su ga „knjigojed”, imao je strast za čitanjem i znao je kako da to prenese na druge. „Čitanje nije povlačenje iz sveta, već ulazak u svet na druga vrata”, govorio je.
Pivo je godinama u Francuskoj imao status legende. Međutim, iako danas ima više emisija posvećenih literaturi na francuskoj televiziji, nijedna ne može ni da se približi „Apostrofu”, koju je u proseku gledalo pet miliona ljudi, a katkad bi se taj auditorijum brojao i 12 miliona gledalaca.
Pisao je i knjige – doduše, sve su ostale u senci njegovih intervjua sa piscima – od kojih je našim čitaocima poznat „Rečnik zaljubljenika vina” u izdanju Službenog glasnika. Autor je i dva romana, a zbirka njegovih tvitova „Tvitovi su kao mačke” prava je poslastica za poštovaoce francuskog jezika.
Mada je zaljubljenik u francuski jezik (pokrenuo je diktate koji su svojevrsni test pismenosti) nije od onih što ga ljubomorno čuvaju od novih izraza. Čak je napisao i knjigu „Sto izraza koje treba sačuvati”, gde je uvrstio i neke izraze koji su se pojavili u moderno vreme. Dva puta mu je gost u „Apostrofu” bio Miteran i oba puta govorilo se samo o literaturi, ne o politici.
Kada je pre deset godina prvi put posetio Beograd, gde je u svojstvu predsednika Akademije Gonkur koja dodeljuje najznačajniju književnu nagradu u Francuskoj, bio gost na književnoj manifestaciji „Moliverovi dani”, citirao nam je u razgovoru sa „Politiku” francusku poslovicu da nikad nije kasno da se uradi nešto dobro.
– U mladosti sam mnogo više voleo da igram fudbal nego da čitam knjige. U isto vreme nisam bio loš đak, niti neprijatelj čitanja. Čitao sam u svom ritmu, onoliko koliko meni odgovara. Recimo, uživao sam u delima Aragona, Antoana Blondena, Felisijana Marsoa, ali nisam bio lud za čitanjem. Postao sam to silom prilika, ali sam bio veoma srećan kada sam kao novinar ušao u književni dodatak dnevnog lista „Figaro”, koji je izlazio jednom nedeljno do 1971. i bio jedan od najčitanijih literarnih žurnala u Francuskoj – rekao je tada za „Politiku”.
Od tri emisije na televiziji koje su obeležile njegovu karijeru najznačajnija je ipak „Apostrof”. Imajući u vidu da je bio tvorac ove emisije, upravo mu je ona u sećanju ostala i najdraža, svakako i najznačajnija, jer ga je obeležila, rekao nam je tada.
– Emisija „Otvorite navodnike” bila je uvod u „Apostrof”, ali je ova druga postala popularnija. Štaviše, potukla je sve rekorde. Ona me je učinila slavnim i postala legendarna u istoriji francuske televizije. Možda je moja reputacija ponekad i precenjena upravo zahvaljujući toj emisiji. Kao da se zaboravilo da sam radio i neke banalne stvari i emisije slabijeg kvaliteta. Međutim, prestiž koji ima emisija „Apostrof” u sećanju mnogobrojnih gledalaca, nameće određenu nedodirljivost toj emisiji, pa i meni… – rekao je Pivo za naš list.
Kad je reč o tome da je on uveo kulturu čitanja u mnoge porodice u Francuskoj i podstakao na čitanje ljude koji pre toga nikada nisu ni kupovali niti čitali knjige, Pivo je objasnio zašto je emisija „Apostrof” naročito mnogo uradila za čitanje u Francuskoj:
– Jednostavno zato što je prikazivana u odlično vreme, u 21.40 petkom na javnom servisu, i bila je apsolutno najgledanija. Da je bila na programu kasnije, evidentno je da bi njen učinak bio mnogo manji. Kad je reč o mom „receptu” za podsticanje ljudi da čitaju, bila je to mešavina ozbiljnog rada, opuštenosti i humora kojom se zadržavala pažnja i onih gledalaca generalno manje zainteresovanih za emisije posvećene književnosti. U isto vreme, na taj način sticao sam i poverenje pozvanih pisaca. Oni koji su dolazili iz inostranstva da bi učestvovali u „Apostrofu” čudili su se što emisiju ne prekidaju reklame i što sam ja pročitao knjige.
Njegov čuveni intervju sa Solženjicinom, u proleće 1975. godine, posle knjige „Arhipelag Gulag” ostao je zapamćen kao svetska senzacija i čak prouzrokovao probleme u diplomatskim odnosima između Francuske i tadašnjeg Sovjetskog Saveza, a Bernar Pivo nam je ispričao u pomenutom intervjuu da je to jedno od
profesionalnih iskustava na koje je naročito ponosan jer je imao priliku da prati Solženjicina od njegovog izgnanstva iz Sovjetskog Saveza pa do njegovog povratka u Rusiju. Govorilo se da je zahvaljujući pomenutoj emisiji Solženjicinova knjiga prodata u milionima primeraka.
Osim Silženjicina, impresionirali su ga i Nabokov koji ga je, kako nam je rekao, oduševio svojom ogromnom kulturom i humorom, a francuski je govorio gotovo bolje od njega, zatim Žorž Simenon, Margerit Diras, Le Klezio, Alber Koen, Klod Levi-Stros, Truman Kapote, Vilijam Stajron, Artur Miler…
Kad je reč o srpskoj književnosti priznao nam je da je njegovo poznavanje ograničeno na dela Ive Andrića, trilogiju Dobrice Ćosića i na „Ubistvo s predumišljajem” Slobodana Selenića.
Smatrao je da Francuska ostaje zemlja koja je izumela intelektualce i da ne možemo zaboraviti nadmoćnu ulogu koju su oni odigrali u političkom životu.
– Zar je moguće zaboraviti to cirkulisanje ideja Žan-Pola Sartra, Albera Kamija, Andrea Žida, Fransoa Morijaka, Andrea Malroa… – upitao je tada, kao što sada, dok se cela Francuska oprašta od njega, mnogi pitaju: „Zar je moguće zaboraviti Bernara Pivoa…”
Izvor: Politika / Gordana Popović
Foto: YouTube printscreen
