Uveče, 2. februara 1650. bilo mu je zlo, legao je u krevet da bi se sledećeg jutra probudio zbog probadajućih bolova s desne strane stomaka. Onda se od pneumonije razboleo njegov prijatelj ambasador Šani uz koga je stalno bio i pomagao mu, iako je i sam bio bolestan. Kad mu se prijatelj oporavio onda je pao u krevet, ispostavilo se zauvek. Javile su se drhtavice, šlajm u grlu i podrigivanja koji su ga mučili desetak dana. A onda, 11. februara Rene Dekart, „otac nove filozofije“, kako ga je nazvao Artur Šopenhauer, iznenada je umro. Ali, šta je bio uzrok smrti mislioca koji je odbacivao crkvu, stavivši u centar svog razmišljanja sumnju u ono što ona tvrdi? Postoje ubedljivi razlozi da je otrovan, i to arsenom. Ali zašto?
Rene Dekart (1596-1650), francuski filozof dugo je oklevao je da prihvati ponudu švedske kraljice Kristine Avguste koja je želela da ga postavi za svog privatnog učitelja. Kristina je već sa svoje 23 godine bila preduzimljiva i uporna žena posvećena sticanju znanja, a Dekart sa svoje 54 cenjeni čovek visokih filozofskih sposobnosti, utemeljivač škole racionalizma, i neobično velikih doprinosa u matematici, gde je uveo u upotrebu kartezijanski koordinatni sistema kao temelj analitičke geometrije. Najveći deo svojih naučnih otkrića Dekart je već bio izložio u Principima filozofije (Principia Philosophiae), objavljenim u Amsterdamu 1644. O njegovim širokim interesovanjima govori i činjenica da se u jednoj knjizi bavio se razvojem i formiranjem fetusa (De la formation de la foetus), a pozdravio je i Harvejevo otkriće cirkulacije krvi, nadajući se da će i on napraviti neko važno otkriće u medicini.
Švedska kraljica Kristina, koja je na tronu bila od 1622. do 1654. godine, želela je da Švedska bude uzorna zemlja sa školama u kojima đake uče najbolji evropski učitelji. Kad je za francuskog ambasadora u Švedskoj postavljen Pjer Šani, Dekartov prijatelj, švedska kraljica čula je o Dekartu mnogo zadivljujućih stvari, pa je s njim stupila i u prepisku smatrajući da kao vladarka ima pravo na traćenje vremena velikih ljudi.
Dekart joj je poslao jednu raspravu o ljubavi, a potom i o strastima duše, što je kraljicu navelo da po njega pošalje jedan ratni brod sa sve admiralom, koji je imao zadatak da filozofa bezbedno dovede u „zemlju medveda“. Dekart je unapred dobio obećanje da će u Švedskoj biti osnovana akademija nauka s njim na čelu.
Na dan 1. septembra 1649. filozof je već bio na putu sa mačem za pojasom koji je uvek i vrlo rado nosio. Kad se obreo u Štokholmu, zima je bila jedna od najhladnijih u istoriji te zemlje.
Napredovanje bolesti
Kraljica je zbog manjka slobodnog vremena naložila Dekartu da u njenom dvorskom salonu bude svakog dana u 5 ujutru, kako bi s podučavanjem počinjao što je ranije moguće. Dekart je prihvatio zadatu obavezu i od prvog dana u Švedskoj putovao je svakog jutra u zoru kočijom do dvorca. Posle četiri meseca počeo se osećati bolesno.
Uveče, 2. februara 1650. bilo mu je zlo; legao je u krevet da bi se sledećeg jutra probudio zbog probadajućih bolova s desne strane stomaka. Onda se od pneumonije razboleo njegov prijatelj ambasador Šani uz koga je stalno bio i pomagao mu, iako je i sam bio bolestan. Kad mu se prijatelj oporavio onda je i on pao u krevet, ispostavilo se zauvek.
Javile su se drhtavice, šlajm u grlu i podrigivanja koji su ga mučili desetak dana, a onda je „otac nove filozofije“, kako ga je nazvao Artur Šopenhauer, iznenada umro. Bilo je to 11. februara 1650. godine.
Ali, šta je bio uzrok smrti mislioca koji je odbacivao crkvu, stavivši u centar svoga razmišljanja sumnju u ono što ona tvrdi? „Zaista je sve to što se dogodilo sa filozofom, prava zagonetka“, pisao je jedan dvorjanin. Kraljica je sa svoje strane objavila da je njen mudri posetilac podlegao zapaljenju pluća.
Ipak, priče se nisu mogle zaustaviti. Svuda se govorilo o smrti prouzrokovanoj trovanjem. A u ono vreme to se nije moglo tako lako i dokazati.
Tri veka kasnije
Tek 1996. godine švedski istoričari podgrejali su staru sumnju. Igrom slučaja, pojavilo se pismo Van Vulena, jednog od kraljičinih ličnih lekara, u kome su opisani vrlo neobični simptomi bolesti poznatog filozofa, koji su ukazivali na trovanje. Niko nije mogao biti siguran da je posredi bilo ubistvo. Međutim, pismo kraljičinog lekara okrenulo je novi list knjige o životu Rene Dekarta.
Zaslugom profesora Teodora Eberta iz Erlangena u Nemačkoj, na svetlosti dana pojavili su se 2009. godine novi podaci o zagonetnoj smrti čuvenog filozofa. Tri duge godine istraživao je profesor Ebert arhive od Štokholma do Pariza, tražeći zapise očevidaca o Dekartovim poslednjim danima, tako da je na osnovu dokumenata stvorena jedna prilično jasna medicinska slika.
Shodno toj slici, filozof je od samog početka boravka u Švedskoj patio od bolova u želucu i vrtoglavice. Onda se pojavio jak sekret iz nosa, što ukazuje na tipičnu „arsensku kijavicu“. Osmog dana bolesti kraljičin lični lekar video je u mokraći filozofa ono što je najgore: krv. I to je, pored ostalog, ukazivalo na intoksikaciju.
Profesor Ebert je najzad naveo i ime verovatnog atentatora. Slobodoumni Dekart otrovan je, navodno, rukom apostolskog misionara Žaka Viogea (Jacques Viogue) koji je s njim stanovao u francuskoj ambasadi – pod istim krovom. Atentat na filozofa izveden je otrovnom naforom. Ono što liči na zaveru sličnu onim u romanima Den Brauna, danas je predmet velike debate.
Hamburški filozof Rolf Puster, koji se bavio istraživanjem Dekartovog života, prezentovao je svojim kolegama jasan dokaz o Dekartovom trovanju, dok je Dekartova biografkinja, Ženevjev Rodis-Luis, misli da je priča o trovanju budalaština.
Konci zavere
Nesporno je sledeće: smrt mislioca dogodila se u vreme velike mržnje između katolika i protestanata. Poslednje borbe tridesetogodišnjeg rata tek su završene. Dva hrišćanska lagera – katolički i protestantski – zadali su jedni drugima užasne rane, sve u ime Boga i vere. Pola Evrope bilo je u pepelu.
Na tom opustošenom polju Dekart je želeo da postavi racionalne temelje novog sveta. Formulisao je jednu od najčuvenijih rečenica u filozofiji: „Cogito, ergo sum“ – „Mislim, dakle postojim“. Međutim, kler koji je upravljao Rimom bio je još uvek moćan. Već je bio prisilio Galileja na poricanje sopstvenih ideja (1633) što je bio težak udarac za sve slobodne duhove tog doba.
Dekart se iz predostrožnosti najpre sklonio u Holandiju, u kojoj se krio i Britanac Džon Lok i u kojoj je Tomas Hobs štampao svoje knjige.
„Značaj Holandije kao jedine zemlje koja je u 17. stoleću dozvoljavala slobodno mišljenje, još nije dovoljno dobro procenjen“, pisao je filozof Bertran Rasel.
Ali, i u zemlji lala moralo se biti na oprezu. Neke spise Dekart je objavio anonimno. U javnom životu igrao ulogu dobrog katolika, a omiljena izreka bila mu je: „Larvatus prodeo“ („Noseći masku idem sopstvenim putem“).
Dekart nikada nije mnogo radio niti čitao, tako da su njegovi doprinosi matematici bili rezultat neobično velike koncentracije u kratkim vremenskim periodima. Bertran Rasel dopušta da je Dekart uživao u ulozi otmenog amatera koji se pravio da radi manje nego što zaista radi. To bi možda objasnilo ogromna i skoro neverovatna Dekartova dostignuća uz isto tako neverovatno mali uloženi trud.
Žak Vioge, avgustinac, studirao je na Sorboni i bio je značajan čovek u svom redu. Istovremeno, služio je Papi kao apostolski misionar za severne zemlje. Trebalo je da Rimu povrati izgubljeni teren. Taj sveštenik krenuo je na posao prikriveno, ali sa uspehom. U jednoj tajnoj depeši Vioge je obavestio Rim o dobrim nadama da će se kraljica vratiti pod skute stare crkve. To se i dogodilo.
U ovome je profesor Ebert video motiv ubistva Dekarta. Sveštenik se od ranije žalio da kućni učitelj prosvetiteljskih namera utiče na kraljicu, što može dovesti do njenog udaljavanja od Rima i katoličanstva . Tačno je da je Dekart svoju učenicu želeo da izvede na put racionalnosti. Znao je da na veliki sto rasprostire crteže i mape neba, objašnjavajući joj zakone nebeske mehanike. Sa stanovišta Viogea, to je bilo užasno. Smatrao je da se tako nešto mora ostaviti samo Gospodu.
U večernjim satima oba Francuza sedela bi često u francuskoj ambasadi ispred kamina, žučno raspravljajući, pre svega o euharistiji. Katolička crkva i danas smatra da je hleb u obliku nafore zaista Hristovo telo i da vino zaista oličava njegovu krv, i to nikako simbolično, nego stvarno.
Dekartovo gledište o tome bilo je da katoličko verovanje, u stvari, predstavlja sujeverje. Njegove teorije o fizici govorile su mu da je transsupstancija nemoguća. Na taj način je i suštinu rituala pričesti doveo u pitanje.
Osumnjičeni
Ali, da li je to bilo dovoljno da jedan sveštenik počini ubistvo? Bilo kako bilo, otac Vioge, čovek nepokolebljivog verovanja, želeo je da svoju odanost papi jasno dokaže. Vioge se odlučio na akciju. Posledica te akcije bila je Dekartova bolest koja je počela s teškim probadajućim bolovima sa desne strane stomaka.
Danima su ga mučile temperature i nedostatak apetita, a telo je patilo zbog jakih bolova. Osmog dana bolesti lični lekar je zapisao: „I dalje podrigivanje, crno povraćanje i neravnomerno disanje“, Sve to su jasni dokazi atentata arsenom.
Sumnju na atentat pobuđuje i okolnost da je filozof neposredno pre pojave bolesti bio na pričesti. Misa se odigrala u maloj kapeli u dvorištu francuske ambasade. Naforu je delio otac Vioge.
„Bilo je prilično lako staviti malo arsenika u naforu i onda je dati žrtvi“, tvrdi profesor Ebert. Smrtna doza arsena iznosi oko 0,1 gram. Iako Ebert kao istorijski detektiv nema čvrste dokaze u rukama, uspeo je da rekonstruiše niz indicija.
Trovanje nije bilo ništa neobično u to vreme. Papa Aleksandar VI i njegov sin Čezare Bordžija, slali su na onaj svet svoje neprijatelje koristeći beli prah arsena. Jezuita Huan Marijama (umro 1624), smatrao je arsen dozvoljenim sredstvom za uklanjanje nevernika. Izgleda da je Papa Urban XIII i sam bio žrtva trovanja, i to naforom.
Osmog dana svojih muka, Dekart je iznenada zatražio vino i pomešao ga sa duvanom, želeći da povraća. Profesor Eber tvrdi da je taj postupak imao smisla jedino ukoliko je Dekart posumnjao da je otrovan!
Za spas je bilo suviše kasno. „Sve je gotovo“, notirao je lekar. „U želucu i crevima nastalo je krvarenje.“
Nakratko pre Dekartove smrti pojavio se Vioge pored bolesničkog kreveta. Samrtnik nije više mogao da govori. Njegove oči bile su otvorene i ukočene.
Prisutni su molili sveštenika da samrtniku da oprost kako bi Dekart bio oslobođen svih grehova čime bi mu se otvorio put – direktno u raj. Ali Vioge je tražio izgovore i nije uradio ono što je od njega traženo. Zbog toga profesor Ebert u svojoj knjizi o Dekartovoj smrti piše: „Sve što je katolički sveštenik želeo bio je najkraći put kojim će Dekarta poslati u pakao.“
Filozof je umro 11. februara 1650. Sahranjen je u Švedskoj. Četiri godine kasnije Kristina je abdicirala i prišla katolicima, što je bio jedan od težih poraza protestanata. Dekartova dela crkva je zabranila 1663. godine.
Posle mnogo pregovora Švedska je vratila Francuskoj Dekartove kosti koje su i danas ispod spomenika u Sen žermen de Preu. Lobanja slavnog čoveka pristigla je u Francusku 1822. i sada je u jednoj muzejskoj vitrini u Parizu. Dekartov duh je svuda naokolo.
Izvor: RTS / Momčilo B. Đorđević
Foto: YouTube printscreen
