Sve dok na kraju nije nastala tišina nad kragujevačkim žrtvama, tokom 21. oktobra 1941, od jutra, tačnije od sedam časova, pa sve do 14 časova, Šumaricama je odzvanjala neprekidna rafalna paljba. Prema proceni majora Keniga, kvota od 2300 streljanih bila je tada ispunjena. Danima su se nastavila ukopavanja. Nadzor nad tim radovima obavljali su nemački vojnici, dok su ljotićevske snage koordinirale ukopavanje. Nekoliko svedoka navodi da je povremeno dolazilo do sukoba između talaca, angažovanih na ukopavanju, i ljotićevaca, koji su od njih zahtevali da prevrću tela i uzimaju prstenje, satove i novac. Članovima porodica streljanih bilo je zabranjeno da obeležavaju grobove ili pristupe njima. Ipak, noću su Kragujevčanke – pretežno majke i supruge – uspevale da dođu do Šumarica i tragaju za svojim mrtvima. Zahvaljujući tim ženama, četvorica muškaraca su uspela da prežive rafalnu paljbu.
Zlokobna senka
U mnoštvu istorijskih sporova vezanih za streljanje u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih tema tiče se vremenskih uslova tog dana. Dok pojedini izvori tvrde da je dan bio sunčan i topao, drugi navode da je padala kiša. Postoje i treći zapisi koji kažu da je jutro osvanulo vedro, ali da se posle podne, kada je streljanje završeno, nebo smračilo i pala je obilna kiša. Koja od ovih verzija je tačna, ostaje nepoznato. Ako je tačna treća verzija, to bi značilo da je kiša počela tek dok su se obavljala ukopavanja streljanih. U Šumadiji, pa možda i šire, postoji narodna verovanja da kiša pada na sahranama onih čija smrt izaziva žalost.
Čak i ako je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevcem se nadvila zlokobna senka nekoliko dana ranije. Događaji koji su doveli do ovog stravičnog masakra – verovatno najvećeg na teritoriji Srbije tokom Drugog svetskog rata – i danas izazivaju sporenja, kako oko činjenica, tako i oko tumačenja. Priča o Šumaricama ne može se potpuno ispričati bez prikazivanja istorijskog konteksta. Sedamdeset godina kasnije, to je naročito teško, jer opisivanje konteksta gotovo neminovno podrazumeva davanje prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u vreme kada su teme restitucije i rehabilitacije visoko aktuelne. U takvim političko-istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju same žrtve – ljudi sa svojim imenima, prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.
Uzrok streljanja u Šumaricama ne dovodi se u pitanje: 16. oktobra 1941. godine, na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, u blizini sela Ljuljaci, napadnut je 3. bataljon 749. pešadijskog puka nemačke vojske. U zavisnosti od izvora, događaj se prikazuje kroz tri verzije: prema jednoj, napad su izveli partizani, prema drugoj – četnici, dok treća verzija, očekivano, predstavlja sintezu – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred zaključili sporazum sa ciljem „zajedničke borbe protiv Nemaca, zajedničke opsade Kragujevca, zajedničke mobilizacije, zajedničkog apela za sakupljanje hrane, uz poseban režim za magacine, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje odgovornih“.
U poslednjih dvadesetak godina, u desno orijentisanim političkim krugovima, češće nego u naučno-stručnim, primećuje se tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Kragujevačkom i Čačanskom partizanskom odredu, sa ciljem da se istakne njihova direktna odgovornost za kasnija streljanja. Ipak, u literaturi orijentisanoj prema četničkoj strani postoje podaci o gubicima Gružanskog četničkog odreda u tom napadu. Među poginulima su se nalazili poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navodi se da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kojem se između ostalog ističe da su partizani i četnici zajedničkim napadima „branili stopu po stopu druma, nanoseći krvave gubitke Nemcima i njihovim slugama iz Nedićeve vlasti“.
Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji, Franc Beme, izdao je naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ – muškarca, ženu ili dete – biti pogubljeno 100 talaca, a za ranjenog 50. Kod Ljuljaka su poginula 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije preminuo od zadobijenih povreda.
Zapečaćena sudbina
Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela bila je zapečaćena. Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u gradu, dobija nalog za sprovođenje odmazde. Samo dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, počela su prva hapšenja u Kragujevcu. Na udaru su se prvi našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, uhapšeni prema spisku koji je toga dana stigao iz Beograda Predstojništvu gradske policije, a na kojem se nalazilo između 60 i 70 imena. Među njima našla se i mlada Milica Panić-Veljković, tek udata za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. U kragujevačkoj evidenciji pod tim imenom još je nije bilo, ali u gradu je živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Ona je uhapšena i streljana 20. oktobra uveče.
Sa 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac, kao i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj uhapšenih nije približno dostizao kvotu predviđenu naredbom o odmazdi. Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće sa sigurnošću utvrditi. Izveštaji majora Keniga beleže 427 streljanih, Fon Bišofshauzen navodi 422, dok Spomen-muzej „21. oktobar“ raspolaže podatkom o 415 streljanih i 21 preživelom.
Svestan da kvotu od 2300 streljanih neće lako ispuniti, 19. oktobra uveče major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaska iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad ostaje dozvoljen, računajući na veliki broj stanovnika okolnih sela koji dolaze u grad na posao. Sledećeg jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika angažovanih na regulaciji toka Lepenice odvedeno je u topovske šupe. Još 17. oktobra, Predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred, ali se nisu upisali u naredni, onih koji su se upisali, ali se još nisu pojavili na predavanjima, i onih koji su dolazili na časove na početku školske godine, a potom prestali. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, dok su iz jednog odeljenja V razreda odabrani krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin Milice streljane greškom, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Oteran je u topovske šupe, ali je spasen kada ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.
Iz Druge muške gimnazije izvedeni su svi učenici u dvorište, a potom su stariji od 16 godina odvajani. U Učiteljskoj školi u rano jutro đaka još nije bilo, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, uhapšen je kod kuće dok je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije, Lazar Pantelić, imao je overen „ausvajs“ i krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete, ali primetivši neobične događaje u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.
Nemačke racije
Stanovnici Kragujevca hapšeni su od strane Nemaca pod izgovorom da se radi o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz svojih domova, sa ulica, pijaca i kafana. Mnogi koji su se bojali eventualne kazne, a izbegli hapšenje, sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su pretrpane, dok je četvrta služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostajali su napolju jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati tog dana, razlozi hapšenja postali su očigledni – prvi rafali odjeknuli su na Stanovljanskom polju i Centralnoj radionici. Među streljanima bili su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca. Prema knjizi Staniše Brkića Ime i broj, osam ljudi preživelo je streljanje na Stanovljanskom polju, dok se dugo verovalo da niko nije preživeo na Centralnoj radionici, ali novija istraživanja potvrđuju da je jedan čovek ipak preživeo.
Građani koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra, po gradu su bili pohapšeni od strane ljotićevskih patrola 5. dobrovoljačkog odreda. Ime jednog od njih, Marisava Petrovića, predvodnika odreda, ostalo je u sećanju grada; čak i oni koji ne znaju imena streljanih u Šumaricama, prepoznaju njegovo ime. Tokom hapsenja 20. oktobra, dok su Nemci još vršili raciju, Petrović je upao u zgradu opštine, pohapsio službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a potom su i njegovi ljudi počeli da hapse. U zgradi opštine nalazio se i kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena, rodom iz istog sela kao Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Prema pričama, rečima Marisava Petrovića – „Bena, i ti mi dolija!“ – Dragoljub je odveden u topovske šupe zajedno sa sinom Raúlom. Obojica su streljani 21. oktobra.
Ljotićevci Marisava Petrovića preuzeli su i zadatak hapšenja kragujevačkih Roma. Tokom akcije iskaljivali su bes na hapšenima, da bi ih kasnije u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i za gimnazijalce koje su planirali kao buduće sledbenike. Kasnije su postojali pokušaji da se Petrović u istoriji prikaže kao tragična figura, čovek koji je spasao mnoge od streljanja, ali oni nisu uspeli, jer je još uvek bilo mnogo svedoka u Kragujevcu koji pamte njegovu ličnu osvetoljubivost i surovost, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, iako je prema planu Nemaca trebalo da bude oslobođen zbog svojih godina (53), izveden je iz topovskih šupa, ali ga je Petrović zbog stare netrpeljivosti vratio nazad. Pavlović je streljan u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod.
Istorijska svedočanstva, izneta još 1945. Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora, potvrđuju da su ljotićevci zaista izdvajali ljude iz kolona za streljanje, čime su nekima poštedeli živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može se govoriti, jer su preživeli razmenjivani za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: „Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.“
Masovno streljanje
U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: „Bežite!“ Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.
Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu „Kralj Petar“, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).
Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju. Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i „nekoliko pojedinačnih grobova“. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.
O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi. U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“
Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“ Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“ Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“ Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“ Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.
Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.
Broj streljanih
Decenijama unazad, broj streljanih u Kragujevcu bio je tema sporenja i sukoba među istoričarima i javnošću. Danas se najčešće pominje broj od približno 2800 ljudi, dok je do pre nekoliko godina opšteprihvaćeni broj iznosio 7000. Verovanje da je taj broj preuveličan, navodno posledica komunističke propagande koja je imala za cilj da dramatizuje šumaričku tragediju, pogrešno je iz više razloga koji se temelje na istorijskim dokumentima. U izveštajima majora Keniga spominje se cifra od 2300 streljanih. Istog dana kada se masakr dogodio, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na marginama Mineja za oktobar, zapisao je: „Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.“ U novinama „Borba“ od 15. novembra 1941. objavljen je članak sa naslovom „Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Četnički izvori iz tog perioda daju procene između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, zaključujući to na osnovu broja crnih barjaka na kućama i broja panaija donetih u crkvu. Ipak, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, koji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se spominje i priča o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece uzrasta od 8 do 11 godina.
Arhiva Spomen-muzeja „21. oktobra“ pokazuje da je ubijeno 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u okolnim selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine). Među njima su bili učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Treba dodati još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek pohađali školu. Među četrdesetoro streljane dece sigurno su i mali Romi, čistači cipela, ali tačan broj streljanih Roma nije moguće utvrditi zbog ponavljanja imena i prezimena sa srpskim stanovništvom. Prema podacima istoričara i muzejskog savetnika Staniše Brkića, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali sve procene ostaju pretpostavke. Do sada prikupljeni podaci govore da je u Kragujevcu i okolnim selima streljano 2381 osoba, od čega 2355 muškaraca i 26 žena. Podaci o streljanima i dalje se prikupljaju, tako da se imena povremeno brišu ili dodaju.
Zahvaljujući kontinuiranom radu istoričara Spomen-muzeja „21. oktobra“, podaci o streljanima dostupni su javnosti. Građa koju muzej poseduje i stalno dopunjuje, dovoljna je da se ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne izgubi iz sećanja. Važno je ne samo zbog ukupnog broja žrtava, već i zbog svakog pojedinačnog života. Nedavno je završeno prikupljanje potpisa građana, pokrenuto od strane dnevnog lista „Pres“, sa predlogom da 21. oktobar bude proglašen Danom sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Inicijativi su se pridružili predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije će na sednici 20. oktobra zvanično usvojiti ovaj predlog. Iako je očigledno da Srbiji nedostaje reafirmacija antifašističke tradicije, zabrinjava postojeći konsenzus da 21. oktobar podseća na „sve srpske žrtve“, jer time opet dolazi do depersonalizacije pojedinačnih žrtava, kojoj istoričari koji rade na temi kragujevačkog streljanja pokušavaju da stanu na put.
Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača
Nada Naumović (1921–1941)
„Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: „nemoj te ga bolestan“ zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: „bolje da te ubiju Nemci nego naši“.
Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma.
Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru.
Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445.
Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare.
Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom.
Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine. Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.“
Milica Veljković (1896–1941)
„Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina.
Ona je živela u Beogradu. Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.“
Dragoljub Milovanović (1895–1941)
Moj pok. muž Dragoljub Milovanović (Bena) rođen je u Kragujevcu 1895. od oca Jezdimira i majke Leposave oženjen, otac jednog deteta po zanimanju advokat, za vreme rata-okupacije Nemaca radio je kao advokat. Dana 20 oktombra 1941 god. Bio je u svojoj kancelariji i od jedne nemačke patrole koja je vršila raciju po gradu je legitimisan i pušten kao slobodan i ispravan građanin. Videći da se racijom od strane Nemaca goni neki narod i imajući već saznanja da je Milica Veljković žena udova generala Veljkovića oterana od Nemaca kao komunista ma da je ista imala preko 50 godina otišao je u opštinu da preko pretsednika opštine interveniše i spasava svet. Otišavši u opštinu već se nalazio Marisav Petrović sa svojim zlikovcima i videvši pok. Benu isti je odmah kazao: „a Bena došao si odavno mi te čekamo.“ Nedajući mu da ma šta kaže odmah ga je lišio slobode zajedno sa sinom mu Raulom i ostalim činovnicima oterao ga u školu Kralja Petra II i 21 oktombra 1941 god. Predao ga je nemačkoj kaznenoj ekspediciji kod Topovskih šupa 3 art. Puka gde je pok. Bena od kaznene ekspedicije streljan zajedno sa sinom Raulom i ostalim nevinim Srbima.
Moj pok. muž Bena kod sebe u momentu streljanja imao je 11.000 dinara gotovog novca, zlatan sat i lanac, zlatnu burmu i 1. zlatan prsten. Sve ove stvari uzeli su zlikovci koji su mu i život uzeli. Pok. Bena izdržavao je mene i sina Raula. Smrću njegovom ja sam ostala prosto na ulici s obzirom na to da su mi Marisav Petrović i Strahinja Janić po njegovoj smrti odneli sve stvari. Pok. Dragoljub budući čovek dobroga srca svu svoju zaradu davao je sirotinji Kragujevačkoj verujući da dok je on živ da će za sebe i svoje imati tako da sam danas ja ostala gotovo na ulici i živim od milostinje drugih ljudi. Podnosim prijavu protivu izvršioca dela i to: Strahinje Janića, Marisava Petrovića i svih saučesnika u blokiranju opštine kao i protivu članova kaznene ekspedicije i vojnika ove ekspedicije koji su izvršili streljanje.“
Dragiša Nikolić (1923–1941)
„Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani.
U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.“
Lazar Pantelić (1893–1941)
„Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao. Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.“
