Gavrilov put ka Apelovoj obali i mostu koji se danas više ne zove po Principu na razne načine su u okupiranoj Bosni i Hercegovini krajem XIX i početkom XX veka trasirali mnogi mladi ljudi željni pravde i slobode. Jedan od njih je bio i dr Đorđe Lazarević, pripadnik prve generacije tuzlanskih gimnazijalaca, koji je 1915. u dvadeset i osmoj godini života svoja uverenja platio najvišom cenom.
Obeležavanje stogodišnjice Sarajevskog atentata kao da je označilo svojevrsnu prekretnicu u odnosu naše najšire javnosti prema nasleđu Mlade Bosne. Neosporno je da se i do tada i pisalo i govorilo o golobradim bosanskohercegovačkim mladićima koji su svojim snovima o pravednijoj budućnosti zauvek poremetili nepravednu tadašnjost. Ali od juna 2014, odavanje počasti vidovdanskim herojima se od ponekad i snebljivo korištenog prava u Srba pretvorilo u najlepšu vrstu plemenite navike koja sve više liči na običaj.
Tako su i krajem ovoga aprila mnogi ovdašnji korisnici društvenih mreža na svoje digitalne zidove postavili sadržaje kojima je obeležena godišnjica Principove smrti u Terezinskoj tamnici. A krajem juna će se još jednom mnogo govoriti o svemu onome što se pre stotinu i deset godina desilo na obali Miljacke, ali i o onome što je tom prekretničkom danu prethodilo i ovome što je usledilo. Međutim, sva pažnja javnosti i dalje će biti usmerena na Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića, Trifka Grabeža, Danila Ilića, Vladimira Gaćinovića, Dimitrija Mitrinovića, Bogdana Žerajića, Petra Kočića, Ivu Andrića…
A Gavrilov put ka Apelovoj obali i mostu koji se danas više ne zove po Principu na razne načine su u okupiranoj Bosni i Hercegovini krajem XIX i početkom XX veka trasirali mnogi mladi ljudi željni pravde i slobode. Jedan od njih je bio i dr Đorđe Lazarević, pripadnik prve generacije tuzlanskih gimnazijalaca, koji je 1915. u dvadeset i osmoj godini života svoja uverenja platio najvišom cenom.
Učenje o valjanom obrađivanju poljanah svojih
U knjizi „Mlada Bosna“ Veselin Masleša kaže da je u Bosni i Hercegovini nakon što ju je 1878. okupirala Austro-ugarska počeo „da struji jedan novi život, koji nesumnjivo pokreće Beč, ali, isto tako nesumnjivo, u prvom redu u svom sopstvenom interesu“.
„Sve što je učinjeno pozitivno u Bosni i Hercegovini“, nastavlja Masleša, „bilo je učinjeno pošto je tačno utvrđen prvo interes okupatorske države.“ Zato je „jasno i razumljivo“ što je Bosna pod Austrijom brzo dobila dobre puteve, železnicu i uređenu administraciju, a zašto je vrlo malo učinjeno na polju opismenjavanja i ukidanja feudalnog zemljišnog poseda.
U eseju „Princip i proces“ Vladimir Pištalo pak kaže kako je Austrougarska u Bosnu „donela novine, zvona, železnice i – škole“.
Pišući o školstvu u Bosni i Hercegovini za vreme austrougarske okupacije Mitar Papić kao prvi podatak o „okupatorskoj školskoj politici“ navodi belešku iz „Bosansko-hercegovačkih novina“, u kojoj se, nakon konstatovanja rđavog zatečenog stanja, nagoveštava moderno školstvo evropskoga tipa. U toj notici se naglašava kako će se narod „podučavati u valjanom obrađivanju poljanah svojih i u shodnom gajenju marve“.
Novokonstituisana zemaljska administracija preduzela je prve konkretne prosvetne mere početkom 1879, a već u novembru iste godine u Sarajevu je počela sa radom i prva gimnazija.
Potom su na red došli Mostar (1893), Banja Luka (1895), a 1899. godine i Tuzla.
Uprkos, a ne zahvaljujući okupaciji
Pištalo u pomenutom tekstu podseća kako su Ivo Andrić i mladobosanci iz njegove generacije bili uvereni da su slobodarske ideje razvijali „uprkos, a ne zahvaljujući austrijskoj okupaciji“. Andrić je na svojoj koži osetio kako nastavni sistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni ima za cilj „da u mladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicu samostalnosti i ubije želju za ma čim originalnim“.
Da je taj cilj nemoguće ostvariti, pa makar i uz primenu mnogih disciplinskih i kaznenih mera, najbolje dokazuje duh pobune i slobodarstva koji se u klupe tuzlanske gimnazije uselio zajedno sa njenim prvim đacima.
Kao i prethodne tri gimnazije, i tuzlanska je otvorena svečano, kada su se 1. septembra na okupu našli najugledniji ljudi u gradu, kao predstavnici vojnih, civilnih i verskih starešina. Gimnazija je imala klasični smer, i sve do 1915. godine u njoj se radilo prema nastavnom planu po kome su đaci tokom četiri godine učili gradivo i polagali ispite iz veronauke, bosanskog, latinskog, grčkog i nemačkog jezika, zemljopisa i povesti, matematike, prirodnih nauka, filozofije, crtanja slobodnom rukom, lepog pisanja i gimnastike.
Prve školske godine nastavu su pohađali samo đaci prvog razreda. Upisano je njih nešto preko stotinu, četrdesetak srpsko-pravoslavne vere, isto toliko katolika, dok su ostatak činili muslimani i tri Jevreja.
Među prvim učenicima bili su tragični junak naše priče Đorđe Lazarević i Dušan Đerić. Ovaj potonji je, sećajući se tih dana, u „Spomenici Dr Đorđa Lazarevića“, koja je 1929. godine štampana u tuzlanskoj štampariji Riste Sekulića, napisao kako su tuzlanskom gimnazijom upravljali „ljudi koju su uživali puno povjerenje svojih starješina, ljudi koji su striktno izvršavali naređenja odozgor i koji su predano djelovali među nama u duhu ideja tadanje vladavine“:
„Prvi direktor g. Kudlih bio je samo godinu dana i otišao. Poslije njega došao je g. Ajzelt i ostao na direktorskom položaju osam godina, tako da je nas, prve đake, doveo do mature.“
Među njima, međutim, nije bilo Đorđa Lazarevića, koji je nakon sukoba sa direktorom Ajzeltom 1906. godine, odlukom okupacionih vlasti, ne samo izbačen iz gimnazije nego i proteran iz Tuzle!
Odličan, odličan…
Sećajući se svoga đaka, profesor tuzlanske gimnazije Kosta Krsmanović je napisao kako je Đorđe „bio najbistriji i najbolji učenik u cijeloj gimnaziji, kroz sve vrijeme svojeg školovanja“.
Krsmanović je u jesen 1899. postavljen za suplenta u tek otvorenoj tuzlanskoj gimnaziji, te je, usled nedostatka nastavničkog kadra, morao da predaje više predmeta, među njima „bosanski“ i geografiju.
„Imao sam na taj način svakodnevno po više časova u jednom istom razredu, pa sam, prema tome, mogao da, u vrlo kratkom vremenu, izbliže upoznam sve svoje učenike.“
I već prvih dana u oči mu je pao „jedan učenik, slabunjava izgleda, visoka čela i krupnih, izrazitih očiju. Bio je to Đorđe Lazarević, iz Zvornika, učenik 1. razreda“.
Profesor Krsmanović je potom nabrojao sve dobre osobine svoga pulena koji je dobro učio, kako se to danas kaže, bio aktivan na času, ali je i „u onim prilikama kad sam od učenika tražio, da sami dadnu svoj samostalan sud o ovom ili onom pitanju uvek davao tačan i smišljen odgovor“:
„Milina je bilo čitati još u prvim razredima njegove pismene sastavke iz srpskog jezika. U njima jezik čist i svjež; misli, prema dobu, vrlo zrele i logično sređene. Zadaće iz matematike bile su mu česte i vrlo uredne, bez ispravaka ili kakvih dodavanja, kao da zadatke nije radio u istoj zadaći, nego kao da ih je izrađene samo prepisivao.“
Dobrog đaka brzo su prepoznali i ostali nastavnici. Na kraju školske godine, svi oni bi na sednici Nastavničkog savjeta, kada bi došao red na Đorđa Lazarevića, „jedan za drugim, kao po nekoj komandi, izgovarali riječi: odličan, odličan – od početka do kraja“.
Jedino što je za ovog odlikaša kraj došao pre vremena.
„Prvjenče“ i posledice
U sećanju na školske dane i na Lazarevića, advokat Đerić je naglasio kako je prvih godina upravljanja gimnazijom direktor Ajzelt imao „vrlo lijepih osobina“:
„Ako je doznao da se koji od njegovih đaka nalazi u hrđavim materijalnim prilikama, a ovakovih nas je bilo dosta, uvijek je sam od sebe, bez molbe, tražio i nalazio načina da ovakvim đacima pomogne.“
Međutim, kao upravnik „nije se znao snaći i stoga je dolazio u česte sukobe i s nama đacima, a i sa profesorima. A među profesorima je bilo onih dobrih, ali ih je bilo i takovih koji su vodili računa samo o svojoj karijeri. Dok su se oni prvi trudili da budu dobri i pravični nastavnici, oni drugi su išli samo za tim da ugode svojim starješinama“.
Ovakvu atmosferu je koristio „policajni režim“: „Znalo se i ko se s kim druži i ko se s kim sastaje, šta se je gdje govorilo i. t. d.“
Većina gimnazijalaca nije bila iz Tuzle, pa je nastavak školovanja u gradu za njih bio ne samo prilika da znatno prošire svoja znanja nego i da osete one damare napora nacionalnog i klasnog osvešćivanja koji nikako nisu mogli da dopru do sela i varošica u kojima su do tada odrastali. Tako su gimnazijalci koristili svaku priliku da prisustvuju mnogim manifestacijama i potom osetili potrebu „pisanim riječima da dademo izražaja našem nacionalnom raspoloženju“:
„Ne samo da smo srbovali, nego smo srbovanjem i prkosili. Zna se kome! Napokon i to nam je bilo malo. Htjeli smo i pisanom riječi da dademo izražaja našem nacionalnom raspoloženju. U tu smo svrhu pokrenuli beletristički list ‘Prvjenče’“.
Pošto nisu imali bilo kakvih sredstava, đaci su brojeve „Prvjenčeta“ litografisali.
„Ovakav naš rad van škole nije ostao nezapažen“, piše Đerić. „Policija je sve dobro znala, šta radimo, s kim se družimo i t. d., a čim je to policija znala, znala je i uprava gimnazije, a preko nje i profesori. Reakcija je brzo došla. Zaredaše najprije opomene, a zatim ukori pa i karceri. Počeše padati i takovi đaci, koji nisu bili za padanja. Neki od profesora počeše s nama da surovo postupaju.“
Gimnazijalci su taj zulum neko vreme trpeli, a potom se, početkom maja 1906, sastali na periferiji grada:
„Na tome sastanku povela se riječ o prilikama koje su zavladale u gimnaziji. Odlučismo, da se radi svega toga požalimo upravi gimnazije i zamolimo, da prestanu progoni protiv nas. Svoje smo žalbe iznijeli u pismenoj peticiji, koju smo svi potpisali.“
Zapravo, potpisali su je svi oni koji nisu zavisili od stipendije, ali je onda tadašnji direktor gimnazije Josip Ajzelt pritiscima i pretnjama uspeo da nagovori deo đaka da povuku svoj potpis. To je izazvalo još veću nervozu među pobunjenim đacima koja je kulminirala direktnim verbalnim sukobom direktora Ajzelta sa učenikom sedmoga razreda Đorđem Lazarevićem.
Ajzelt je pobunjene đake nastojao da „ukalupi na svoj način“ tako što im je čak propisavao i kuda smeju da se kreću i kako da se tokom kretanja ponašaju.
„Uz stepenice“, beleži Đerić, „moralo se ići tako, da se ide stepen po stepen, i ako je koji đak od jednom zakoračio dva stepena, vraćao bi ga direktor natrag, da ponovo ide po propisu… Pri šetnji smjela su šetati dva i dva. Trojica nikako nisu smjela da se nađu u istom redu.“
A Lazarević se jednoga majskoga jutra 1906. pri ulasku u školu našao u redu sa još dvojicom drugova. Direktor Ajzelt ih zbog toga „naočigled svijeta“ poče „ružiti, psovati i razgoniti“.
„Đorđo mu je sasvim pristojno i učtivo primijetio, da nije zgodno, što s nama radi, na što se direktor udaljio i otišao u gimnaziju.“
I „sedmaci“ su ušli u gimnaziju i seli u klupe, zvonilo je za početak nastave, ali profesora kod kog je trebalo da imaju čas nikako nije bilo. Nastave nije bilo ni u svim ostalim razredima.
„U to jedan od naših drugova uleće usplahiren u razred. Jedva je dospio da nam saopšti, da dolazi direktor sa profesorskim zborom. Vrata se otvoriše. Direktor ulazi namršten, a za njim profesorski zbor. Direktor odmah zauze mjesto za katedrom, a oko njega profesori u polukrugu. Odmah poče čitanje presude, kako se zbio ‘nemio događaj’, da se jedan đak, a to je Đorđe Lazarević, ‘drznuo’ da ‘grubo uvrijedi’ svoga direktora, pa da se stoga Đorđo Lazarević isključuje iz tuzlanske gimnazije, a da će se on t. j. Direktor već postarati na nadležnom mjestu, da Đorđo ne bude više primljen ni u jednu gimnaziju u Bosni i Hercegoviini. Za tim je pozvao Đorđu, da se smjesta udalji iz gimnazijske zgrade, jer ako to ne bude odmah učinio, da će ga policijom izbaciti, a isto je dodao, da će se on postarati kod policije da Đorđo Tuzlu napusti u najkraćem vremenu.“
Lazarević je otišao i iz gimnazije i uskoro iz Tuzle, a njegovi školski drugovi su u znak protesta zbog njegovog izbacivanja organizovali četvorodnevni štrajk, čiji je rezultat bio izbacivanje još nekoliko đaka, koji će, baš poput Đerića i samoga Đorđa Lazarevića, završiti prava i postati advokati.
U klupama iz kojih je Lazarević tako surovo isteran, u narednim godinama će, između ostalih, sedeti Gavrilo Princip, braća Čubrilović, braća Stojanović i Jezdimir Dangić.
Od „Srpskog pokreta“ do Bosanskog sabora
Baš kao Princip i Sreten Stojanović, Lazarević je gimnazijsko školovanje nastavio u Beogradu, da bi potom doktorirao prava u Zagrebu. Nakon toga je neko vreme proveo u Pragu, da bi se u Tuzlu vratio kao advokatski pripravnik.
Tada postaje i član redakcije sedmičnog lista „Srpski pokret“, koji je počeo da izlazi krajem avgusta 1913. godine. List je pre svega trebalo da se bavi prosvetnim, privrednim i nacionalnim pitanjima. Lazarević je uz pisanje uvodnih članaka često ispunjavao i rubriku političkog pregleda, a radio je i korekturu lista.
U svojim uvodnicima zagovarao je zalaganje pojedinca i neumoran rad, postavljanje najvrednijih ljudi na ključna upravljačka mesta u društvu.
„Pomozi se sam“, poručivao je čitaocima „Srpskog pokreta“ u jednom uvodniku Lazarević. „Ove reči trebalo bi ispisati širom Bosne i Hercegovine, po putevima, putokazima i tablama što označuju gradove i sela, po školama, crkvama i kućama, u novinama, na zborovima. Trebalo bi kao kakvom aveti preplašiti i kao epidemijom preplaviti ovim rečima našega seljaka, da mu obratimo pažnju da počne razmišljati o važnosti ovih reči. ‘Pomozi se sam’, te reči treba da bruje u ušima našim kao odjek zvona.“
Osuđivao je one koji su zanemarivali rad na kulturnom i privrednom jačanju naroda i prebacivao političarima što malo pažnje posvećuju agrarnom i jezičkom pitanju.
Povodom pobede u balkanskim ratovima, pisao je kako bi celo srpsko društvo s obe strane Save i Drine valjalo pripremiti za bolju „narodnu budućnost oprobanim sredstvima: nacionalnim vaspitanjem i istrajnim kulturnim i privrednim radom“.
Krajem novembra morao je da napusti redakciju jer je bio izabran u Bosanski sabor. Nakon izbijanja prvih nesuglasica među srpskim poslanicima, priklonio se Kočićevoj grupi, gde je, po rečima Koste Majkića, „odmah počeo igrati najvažniju ulogu među nama“.
„Ne znam jesu li moji ostali drugovi, ali ja sam smatrao“, nastavlja Majkić, „da on mora zamijeniti Petra Kočića, i da je po svojoj vrijednosti, po neobičnoj energiji i duševnim sposobnostima svojim on jedino i pozvan, iako je bio najmlađi među nama, da zauzme mjesto Petra Kočića, čije nam je duševno stanje već zadavalo brigu i dovodilo nas do uvjerenja, da će on brzo morati saći sa političke pozornice.“
Njegov angažman u Saboru cenili su i pripadnici Mlade Bosne. Ipak, Lazarević se nije slagao sa njihovim načinom borbe i u svojim istupima je bio protiv bilo kakvih atentata, jer je uviđao šta bi sve takve akcije mogle da izazovu i koliko bi to štetilo balkanskim ratovima iscrpljenoj Srbiji.
Ali i ovakvo Lazarevićevo stanovnište bilo je dovoljno okupacionim vlastima da ga nakon 28. juna 1914. uvrste među one koji su odgovorni za Principove pucnje. I mada nije postojao nijedan dokaz o njegovoj povezanosti sa atentatorima, Lazarević je uhapšen već prvih dana jula.
„Neće dobro biti za nas sve“
U poslednjem tekstu „Spomenice Dr Đorđa Lazarevića“ dr Ljubomir Peleš je opisao nesretnu ratnu sudbinu nekadašnjeg najboljeg đaka tuzlanske gimnazije.
Lazarevića se u junu 1914. nalazio u Gacku, kod svoga šuraka, dok mu je bolešljiva supruga bila na lečenju na Jadranskom primorju, u Trpnju. Na sam Vidovdan se, ne znajući šta se tog jutra desilo u Sarajevu, sa šurakom i jednim učiteljem vraćao iz posete Nikšiću. Da su se pojavili na graničnom prelazu između Crne Gore i Bosne i Hercegovine samo sat kasnije, njegova sudbina bi bila drugačija, jer bi dotad do austrijskih graničara stiglo naređenje o potpunom zatvaranju granice.
Pred Gackom su ih sačekali omladinci sa velikom vešću, koju je Lazarević prokomentarisao rečima kako „neće biti dobro za nas sve“.
I bio je u pravu, mada je, bar što se sopstvene sudbine tiče, još jednom mogao da je promeni jer je koliko sutradan preko Trebinja otišao u Trpanj, kod supruge Savete. Odatle se do Italije lako moglo stići kakvom lađom, ali Lazarevići se, umesto preko sinjega mora, preko Dubrovnika vraćaju u Gacko, gde ga nakon dva dana hapse.
Iz Gacka ga nakon nekoliko dana odvode u Avtovac, potom vraćaju nazad, da bi sa četrdeset i pet talaca, među kojima se nalazio i njegov šurak, Lazarević bio odveden u Mostar. Tih devedeset kilometara su prepešačili, ali to je bio tek početak Lazarevićeve golgote.
Jer su u Mostaru taoci samo prenoćili, a potom poslati u Arad, odakle je, opet nakon kraćeg vremena, preko Bosanskog Broda sproveden u Tuzlu.
U Brodu je četiri dana čekao da nastavi putovanje u otvorenom vagonu, a u Tuzli je osam dana bio zatvoren u samici. Potom ga je dvadeset i pet vojnika odvelo u radni Zvornik kao taoca koji će svojim životom garantovati za red i mir u tuzlanskom okrugu. Ako bilo ko bilo šta preduzme protiv austrijske vojske – biće streljan!
„U Zvorniku se“, piše Peleš, „njegov položaj donekle poboljšao. Bio je zatvoren u jednoj sobi, gdje je mogao primati svaki dan posjete. U mjesecu aprilu 1915. preselila mu se žena u Zvornik, te ga je svaki dan pohađala i tako mu olakšavala položaj. Međutim je teško obolio, pa mu je dolazio ljekar dr Pavlaković, s kojim se bio sprijateljio. O njemu je pokojni Đorđo mnogo pričao svojoj ženi kao o naprednom Hrvatu, a iz toga se je vidjelo, da je pokojni Đorđo mnogo vjerovao dr Pavlakoviću i u njega se pouzdao, da će mu biti mnogo na pomoći. Tada se je u njemu počela rađati misao, da pobjegne preko Drine, što je više puta u razgovoru svojoj ženi napominjao. Žena ga je odvraćala od toga, govoreći mu da je čula da su u Drini postavljene bodljikave žice i da stoga neće moći vodu preplivati, ali se čini da ga to nije odvratilo od namjere da bježi, jer ga je težnja za slobodom bila svega obuzela.“
A onda je došla noć između 19. i 20. jula 1915, kada se dr Đorđu Lazareviću gubi svaki trag.
Prema jednoj verziji, ubile su ga i zamele mu svaki trag austrijske vlasti. Prema drugoj se udavio u Drini prilikom pokušaja da se domogne Srbije i slobode. Navodno ga je u toj kobnoj noći videla jedna muslimanka kako se umiva na studencu u ulici koja vodi ka donjoj tvrđavi, kod koje se Drina mogla lakše preplivati.
Dan pre nego što je nestao, Lazarević je svojoj tetki, koja ga je posetila na rastanku, predao dva opširna pisma, jedno za oca, drugo za ženu. Kada je doznala da je nestao, uplašena tetka je poderala pisma.
Tako ne znamo ni koje su mu bile namere, ni kako nije uspeo da ih ostvari. Ali usuđujemo se da zaključimo kako je na taj neverovatni, strašni mučenički put bez povratka dr Đorđe Lazarević krenuo još onog majskog dana 1906. kada je po naređenju direktora Ajzelta isteran iz gimnazije čiji je do tada bio najbolji đak.
Izvor: RTS / Vule Žurić
Foto: YouTube Printscreen
