Jedan od vodećih svetskih ekonomista, Branko Milanović, objavio je zanimljivu analizu studentskih protesta u Srbiji, izvlačeći paralele iz istorije:
Kako masovan pokret koji su pokrenuli studenti ulazi u svet politike, tako sve očiglednija postaje činjenica da on u sebi sadrži pristalice svih opcija – od ekstremne nacionalističke desnice do zelenih, socijaldemokrata i proevropskih liberala – a takva heterogena koalicija je neupravljiva i brzo bi se raspršila. Pokret stoga mora da nastavi da igra istu apolitičnu igru kojoj se ne nazire kraj. Ta situacija će u jednom trenutku postati neodrživa i Vučićev režim će morati da postane represivniji i da krene ka otvorenoj diktaturi. Upravo to se dogodilo 1929. godine, kada je kralj Aleksandar I zabranio svaku političku aktivnost i uveo ličnu diktaturu. Na širokoj osnovi zasnovan apolitički pokret na kraju dovodi do dva ishoda: diktature ili haosa. Kako haos ne može da potraje, on u svakom slučaju proizvodi diktaturu.
Aktuelna politička kriza u Srbiji verovatno je, po masovnosti uključenih ljudi i rešenosti da se nastavi s borbom, jedan od najznačajnijih događaja u njenoj političkoj istoriji. Međutim, posmatrano sa stanovišta vladavine, to je ponavljanje problema koji muče srpsku politiku otkako se Srbija ponovo pojavila kao nezavisna kneževina, potom kraljevina, u prvoj polovini 19. veka. Srbija je, kao i Argentina i Rusija, da upotrebimo izraz koji je skovao V. S. Najpol, zemlja s kružnom istorijom: isti događaji s različitim protagonistima stalno se ponavljaju, naizgled zauvek. (O kružnoj istoriji Rusije pisao sam ovde.)
Srbijom se i 1825. i 1925. godine upravljalo na potpuno isti način kao danas: autoritarni lider koji koristi kvazidemokratske ili konsultativne alate predsedava klijentelističkim sistemom koji promoviše korupciju na svim nivoima kao način da se obezbedi dovoljna politička podrška. Dva elementa su ključna: autoritarna vladavina i široko rasprostranjeno podmićivanje.
Spram takve pozadine, aktuelni protest predvođen studentima čini se – sa svojim zahtevom za sudskom odgovornošću onih koji su krivi za masovnu korupciju i loše javne radove koji su doveli do smrti petnaest ljudi u novembru – potpuno na mestu. I zaista, kao spontani pokret koji je započet među univerzitetskom omladinom on je takav i bio. Ali kada se protest omasovio, primajući u sebe velike segmente urbane srednje klase, pa čak i neke poljoprivrednike i sindikate, pojavili su se problemi.
Pokret je rano shvatio da može biti uspešan samo ako je potpuno apolitičan, odnosno ako se ne veže ni uz jednu političku grupu ili partiju i ostane izvan predstavničkog sistema. Koliko god da se Vučićev režim ne sviđa mnogima, on i dalje osvaja ili većinu ili više od svih ostalih na svim izborima (Vučić je na uglavnom slobodnim predsedničkim izborima 2022. pobedio svog najbližeg rivala sa 61 odsto u odnosu na 18 odsto, a njegova stranka je na parlamentarnim izborima 2023. osvojila 48 odsto glasova).
Opozicione partije su fragmentirane ideološki i neprestanim borbama za liderstvo. Dakle, postoji snažna nesklonost sadašnjem režimu, pa čak i mržnja prema njemu, ali ta nesklonost se ne može politički iskazati jer je nesklonost opozicionim partijama gotovo podjednaka. Razlozi za irelevantnost opozicionih partija su brojni, ali ne treba zanemariti da su one, u svojim ranijim inkarnacijama, uglavnom bile na vlasti, vodile manje-više isti klijentelistički sistem i patile od korupcije. Vučićev režim je te mane samo zaoštrio. Ukratko, višepartijski sistem u Srbiji se raspada, a najmanje 40 odsto stanovništva nema ko da predstavlja (izlaznost u prethodna dva izborna ciklusa bila je ispod 60 odsto).
Pokret predvođen studentima odlučio je stoga da igra igru antipolitike. Zabranjivao je zastave ili obeležja političkih stranaka, korišćenje stranih zastava (ciljano zastavu EU, koja je u Srbiji veoma nepopularna) i izbegavao je bilo kakvu formalnu organizaciju. Pokret je u protekla tri meseca zaustavio školski sistem, studenti su okupirali univerzitete i išli u duge marševe širom zemlje da pronose svoju poruku, a odluke o daljim koracima donose se, tvrdi se, na studentskim plenumima i direktnim glasanjem (iako se čini da niko ne zna kako se ovo glasanje tačno odvija i da li se odluke donose jednoglasno).
Pokret (kome čak nedostaje i ime) komunicira s javnošću izjavama ili objavama na internetu, koje se čine kao da dolaze s višeg mesta, sa olimpskih visina, i koje štaviše ostaju nepotpisane. Njegove intelektualne pristalice unapredile su ideju narodne (direktne) demokratije neopterećene političkim partijama. Antipolitički aspekt pokreta hvalili su filozofi i analitičari poput Slavoja Žižeka i Janisa Varufakisa.
Ali mada je delovanje izvan političke sfere razlog uspeha ovog pokreta, ono ima suštinski destabilizujući efekat kada se prevede u stvarnu politiku. Sa sadašnjom amorfnom masom, kojoj nedostaje i vidljivo rukovodstvo, pokret nema alate da obaveže vladu i samog Vučića. Pokret stoga više liči na Crvene Kmere nego na poljsku „Solidarnost“. „Solidarnost“ je odmah stvorila strukture rukovodstva i uključila se u pregovore s vladom.
Odluka je bila da pokret ne krene u političko polje i da se ne transformiše u formalnu organizaciju ili političku stranku, bio je istovremeno i blagoslov i prokletstvo. Blagoslov jer samo tako je pokret mogao da se nastavi; prokletstvo jer nikada ne može da formuliše svoje zahteve razumljivim političkim jezikom kako bi poboljšao ili promenio politički sistem.
Za ovo drugo je potrebno da se spusti sa svojih olimpskih visina, transformiše se u hijerarhijsku organizaciju s poznatim vođstvom (nijedan lider se nije pojavio za skoro četiri meseca protesta!), pretvori svoj sadašnji jezik u politički idiom i očekuje, ili se nada, da će politički predstavljati velike segmente nezadovoljnog stanovništva. Ali kada to učini, spušta se na nivo političkih partija u koje se, kao što je već rečeno, ne veruje.
Dalje, kako ovaj pokret ulazi u svet politike, tako sve očiglednija postaje činjenica da on u sebi sadrži pristalice svih opcija – od ekstremne nacionalističke desnice do zelenih, socijaldemokrata i proevropskih liberala – a takva heterogena koalicija je neupravljiva i brzo bi se raspršila. Pokret stoga mora da nastavi da igra istu apolitičnu igru kojoj se ne nazire kraj.
Ova situacija će u jednom trenutku postati neodrživa i Vučićev režim će morati da postane represivniji i da krene ka otvorenoj diktaturi. Upravo to se dogodilo 1929. godine, kada je kralj Aleksandar I zabranio svaku političku aktivnost i uveo ličnu diktaturu.
Na širokoj osnovi zasnovan apolitički pokret na kraju dovodi do dva ishoda: diktature ili haosa. Kako haos ne može da potraje, on u svakom slučaju proizvodi diktaturu.
Dugoročno gledano, neke od dobrih strana pokreta će verovatno ostati (na način na koji su studentski pokreti iz 1968. transformisali društvene moralne norme), ali kratkoročno ili srednjoročno njegovi politički rezultati biće upravo suprotni onome što se nada da će postići.
Izvor: RTS / Autor: Branko Milanović
Foto: YouTube printscreen
