Vuk Drašković: Studenti su Srbiju oslobodili od straha i osećanja beznađa

Ni ovaj ostareli univerzitetski profesor filozofije i matematike, koji je posle hapšenja i premlaćivanja zbog učešća na demonstracijama 9. marta 1991. dobio padavicu i čudna snoviđenja, nije fikcija. Pričajući njegovu potresnu sudbinu Drašković nas i žanrovski i faktografski vodi kroz političku, društvenu i psihološku triler dramu koju živimo decenijama, kroz naše najmračnije i najdublje kolektivne padove i zablude, kroz totalitarizam kojem su naši lični životi bezvredni…

Posebno, kroz „mentalni terorizam“ i torturu, državne mehanizme kojima se ukidaju slobodna misao i istina, kao najopasniji neprijatelji nacionalnog i državnog „prosperiteta“. Profesor Jugoslav Avramović otelotvoren je u ovoj priči kao paradigma svih ljudi koji ne ćute, a kako Drašković kaže za Danas, pisac je u svakom liku svog romana, pa je i njegovog alter- ega najviše u liku ovog profesora.

Pisac koji je decenijama burno obeležavao i našu književnu i političku scenu,  u razgovoru za naš list govori o našoj stvarnosti zarobljenoj višedecenijskim istorijskim obmanama, populističkom propagandom, terorom nad slobodom i zdravim razumom, stvarnosti u kojoj nema pravde, jer istina postaje zločin, i u kojoj naš predsednik, „nadležan za sve“, veruje da je „Srbija kao pirotski ćilim, pa je sve bolja što je on više gazi“. A govori i o studentima u blokadi koji su Srbiju oslobodili od straha i osećanja beznađa…

Radnja Vašeg novog romana „Suđenje“ počinje jednim kafkijanskim košmarom, u kojem profesor Jugoslav Avramović, zvani Arhimed, ne može da dokuči da li mu se zastrašujuće nasilje nad svešću koje je doživeo i koje doživljava zaista dešava, ili je to san iz kojeg ne može da se probudi… Da li ste odmah hteli da istaknete da je za čoveka moralnih uverenja toliko strašna i morbidna stvarnost koju živimo da već deluje nadrealno?

– Ima dosta simbola u romanu, ali ih je više u stvarnosti. Nigde na svetu danas nema nadrealnosti, koja je i morbidna i realna, kao što je beogradski „ćacilend”. Park, koji se zvao Pionirski, paramilitarni je logor skriven ispod šatora, opasan metalnim ogradama i ukrašen doveženim toaletima za „branioce Srbije i studente koji žele da uče“. Šator do šatora, toalet do toaleta, od Predsedništva Srbije pa do zgrade parlamenta. Takvu sramotu i poniženje naš prestoni grad, a ni država cela, nisu doživeli u svojoj istoriji.

Srbija je šešeljizovana i geografski, i mentalno, i civilizacijski. Promoter Zla, koji je devedesetih Veliku Srbiju rastezao do Karlovca, Karlobaga, Ogulina i Virovitice, danas je „brani“ u granicama „ćacilenda“. Svakodnevno sa ekrana državnih „ćaci-televizija“ pobunjene studente naziva ustašama, ološem, šljamom, propagira okupaciju univerziteta, hapšenje profesora, članstvo Srbije u ruskom vojnom savezu… Stvarnost koju živimo je duhovno smrtonosna za Srbiju.

Među prvim stranicama knjige u tom snu je i buljavi Hitler, koji na nekakvom mitingu govori srpski, kaže da gradi novu i moćnu Nemačku, hiljade i hiljade autostrada, stadiona, fabrika, rudnika…, kaže da je on firer i partije i nacije koji odlučuje o svemu, ne zbog sebe nego zbog Rajha i istorije… Ali, taj Predsednik iliti Zastavnik se pita zašto Hitler govori na srpskom. Da li on to stvarno ne razume?

– Samo se pretvarao da ne razume, a razumeo je, naravno, sve. Frapantna je podudarnost ili sličnost mnogih Hitlerovih i njegovih govora, kojima su sebe proglašavali za nacionalne mesije. Inače, Hitlera u svetu danas ima mnogo.

Arhimeda, koji je nekada predavao filozofiju na Sorboni, usuđuje se da promišlja o društvu u kojem živi i da govori istinu o tome, premlaćuje policija i zlostavljaju ga agenti DB, razbojničke Jedinice za specijalne operacije… Koliko u njegovom liku ima Vašeg alter – ega – „prošli“ ste kroz dva hapšenja, 1991. i 1993, kada ste sa suprugom Danicom doživeli surovu torturu, a 1999. i 2000. i kroz dva pokušaja atentata?

– Pisac je u svakom liku svog romana, jer je on njihov tvorac. Mog alter- ega je, zaista, najviše u liku profesora Arhimeda. Obojica smo žrtve strašnog policijskog terora, obojica smo pod stalnom prismotrom službi i nemamo svoj život i slobodu. I snovi su nam isti, a obojica uzalud tražimo svoju arhimedovsku tačku oslonca.

Stari profesor rida u snu ili na javi, traži „arhimedovsku tačku oslonca“ protiv rata i ubistva Jugoslavije koju on naziva Viktorijom… Vi ste, racimo, krajem 1980 – tih, kada je započelo najpre verbalno komadanje Jugoslavije, važili za jednog od najistaknutijih antikomunista i monarhista, sa sličnim političkim idejama koje je zastupao Vojislav Šešelj s kojim ste tada izvesno vreme sarađivali. Kako danas doživljavate to doba?

– U januaru 1990, kada se Jugoslavija zatresla u svojim temeljima, još nije bio osnovan Srpski pokret obnove. Kao pisac, a ne politički lider, spas jugoslovenske države video sam u programu Srpskog kulturnog kluba iz 1936, čiji su autori bili akademik Slobodan Jovanović i književnik Dragiša Vasić. Oni su, tada, predložili federaciju Slovenije, banovine Hrvatske i Srpskih zemalja. Ubrzo sam uvideo da ono što je bilo moguće 1936. nije bilo moguće 1990. i da sam unatrag okrenuti prorok.

Prihvatio sam realnost republika i njihovih granica, dopuštajući i konfederalni status Jugoslavije, kao ustupak radi opstanka te velike države. Kao i profesor Jugoslav Avramović u mome romanu, Jugoslaviju sam, uvek, doživljavao i kao najveću moguću Srbiju.

Vojislav Šešelj je u Beograd došao iz Sarajeva kao veliki politički disident i ja sam mu tada mnogo pomogao. Formirali smo u martu 1990. Srpski pokret obnove, ali smo se brzo razišli, jer je moje programsko opredeljenje bilo Srbija u Evropi, Evropa u Srbiji. Šešelj je bio protiv toga. Tražio je da podržimo Slobodana Miloševića i Srbe u Kninu, jer se, kako je rekao, „Srbija brani u Kninu“. Odgovorio sam: „Knin se brani u Srbiji, rušenjem režima Slobodana Miloševića“.

Kao glavne jahače apokalipse koji pevaju nad mrtvom i raskomadanom Jugoslavijom, Arhimed vidi Udbu, SANU, popove i pisce gavranove po televizijama i novinama… Da li ste roman „Suđenje“ pisali sa idejom da preispitate i raskrinkate ono što smo živeli 90-tih, i što se prenelo kao identična matrica kafkijanskih obmana, laži i medijskih spinova koje danas živimo?

– Nikada u našim životima, kako reče Aleksej Kišjuhas, nije bilo veće neizvesnosti pred budućnosti Srbije, niti većeg neznanja o tragičnim devedesetim minulog veka, kolektivnog zaborava i konstruisane amnezije o strašnim zločinima počinjenim u ime Srba. Država nam je u kandžama Zla iz devedesetih, istih stranaka, istih ideologa. Pre više od tri decenije, bili su protiv autonomije Kosova, protiv autonomije za Srbe u Hrvatskoj, a sad su protiv autonomije univerziteta u Srbiji i za autonomiju „ćacilenda“.

Čitaoci mogu da „dešifruju“ mnoge javne ličnosti koje u romanu pominjete izmišljenim imenima – recimo, Jovicu Stanišića i Radomira Radeta Markovića, vodeće ljude DB u doba Miloševića, advokata Gorana Petronijevića, Bratislava Gašića i Vulina, urednike nacionalnih televizija Srpska sreća i Srpski Srbin, voditeljku koja svakodnevno izveštava o pokušajima „satanske ruke da ubiju Predsednika“, patrijarha Porfirija kao Vrhovnog vrača plemena… Šta mislite, da li će biti nekih javnih reakcija ljudi koji se budu prepoznali u ovoj priči?

– Javnih reakcija neće biti, iako će se mnogi prepoznati. Nema većeg priznanja piscu nego kada se ljudi mogu prepoznati u likovima iz njegovog romana. Sedam hodža pisali su mi da su se prepoznali u liku hodže Halila Barbarića, zvanog Sikter Efendija, iz mog romana „Nož“.

U „Suđenju“ razobličavate sve metastaze našeg društva iz 90-tih do danas, naš mračni kafkijanski košmar, obmanu i začarani krug – od ratnih zločina koji su proglašeni nacionalnim pobedama, negiranja genocida u Srebrenici, lažnog odnosa prema EU, divljenja Putinu za agresiju na Ukrajinu…, do uništenih institucija, režima koji vlada diktaturom truljenja i kriminala, i surovim nasiljem prema onima koji se usude da iskorače iz tog živog blata… Da li smo poput profesora Arhimeda kao društvo i kao ljudi stigli do ivice ponora, i koliko smo svesni da je ovo poslednji delić sekunde za naše izbavljenje?

– Ovo je vreme izbavljenja iz ponora, pred kojim je naš svet, a ne samo Srbija, ili pad u bezdan apokalispe koja preti. Država Ukrajina je 1994, Budimpeštanskim memorandumom, svoj moćni nuklearni arsenal, sigurnog čuvara njene slobode, ustupila bratskoj Rusiji, uz tvrde garancije bratske Rusije, SAD i Velike Britanije, da su te sile garanti suverenosti i teritorijalne celovitosti Ukrajine u njenim tadašnjim granicama. Rusija Borisa Jeljcina je poštovala sporazum, a Rusija Vladimira Putina ga je pocepala i pokrenula agresiju na Ukrajinu.

Posle tri godine termopilske odbrane Ukrajinaca, petina njihove države je okupirana, milion je mrtvih i ranjenih, više od deset milona raseljenih, a predsednik SAD Donald Tramp, garant ukrajinske slobode, kao da se igra poker, izjavljuje: Rusija ima jake karte!

Kao što se Tramp 2025. klanja agresoru, tako su se i 1938. britanski i francuski premijer poklonili Adolfu Hitelru, jer je imao „jake karte“. Znamo šta je, posle toga, bilo. Advokat Čedomir Bursać, branilac profesora Arhimeda, govori: „Amerika Donaldova, saveznica Putinova“. Nadam se da tako neće ostati i da „srpski svet“ neće biti deo „ruskog sveta“, kako su, u Moskvi, u podaničkom razgovoru sa ruskim predsednikom i patrijarhom, poželeli patrijarh srpski i jedan episkop.

U Rusiji narasta otpor zločinu nad Ukrajinom jer je to zločin i nad ruskim narodom. Obnavljaju se gulazi, ubijaju ljudi koji su savest Rusije i umnožavaju spomenici Staljinu. Josip Staljin je i na fresci u jednoj novoj moskovskoj crkvi. Tamošnji režim ispisuje neizbežnu presudu sebi. Čekam dan kada će neki novi ruski Gorbačov ili Jeljcin kleknuti na trgu Majdan u Kijevu i zamoliti oproštaj.

Taj delić sekunde i tu poslednju istorijsku šansu otvorili su nam studenti u blokadi koji su probudli čitavu Srbiju, koji u ovh šest meseci hrabro podnose nasilje Predsednika iliti Zastavnika i njegove ekipe, odlučni da ne odustanu od borbe. Šta Vi smatrate najvećim uspehom studenata?

– Oslobodili su Srbiju od straha i osećanja beznađa, predstavili Evropi Srbiju koja ne mrzi ni susede, ni Zapad, koja voli, koja nije maligni kancer među balkanskim narodima, nego je potomak Srbije koja je, one olujne noći
u Nišu 1915, saopštila svetu da je njen ratni cilj sjedinjavanje Slovena, od Alpa do Soluna. I to ujedninjenje, najveća pobeda Srbije u njenoj istoriji, se i desilo 1918. godine. Sada, razbijeni i projektovanom mržnjom zavađeni, opet ćemo biti zajedno pod krovom Evropske unije. Tome se nadam i toj nadi je posvećen i roman „Suđenje“.

Na kraju romana profesor kaže: „Ne mogu i neću više da pišem. Čekam metak iz svog sna“. Šta Vi čekate?

– Metak koji čeka profesor Arhimed, mene prati od Ibarske magistrale 3. oktobra 1999. i pogađao me je, do sada, mnogo puta. Svakodnevno, dobijam pretnje smrću.

A šta mi čekamo kao društvo?

– Čekamo otvaranje tajnih dosijea službi bezbednosti, koje su filijale staljinističkog KGB. Te službe terorišu celu Srbiju, kriju zločine, veličaju zločince. Ja sam još 2003. predložio nacrt zakona o otvaranju tajnih dosijea službi, ali se taj zakon do danas nije našao pred poslanicima parlamenta. Zašto? Ovo je, pre svega, pitanje za Demokratsku stranku, koja je bila na vlasti, i za SNS, koja je sada na vlasti.

Čekamo poraz Srbije „ćacilenda“, koja stotine i stotine hiljada pobunjenih studenata, univerzitetskih profesora i naroda koji neće državu šatora i toaleta, niti vlast koja većinu ljudi u Srbiji naziva ustašama, agentima zapadne antisrpske „obojene revolucije“, izdajnicima, šljamom, izrodima… Čekamo slobodu, demokratiju, Evropu.

Pominjete i glavnog urednika i novinare „izdajničkog i antisrpskog“ dnevnika Sutra (iliti Danas), koja je, zajedno sa braniocem Arhimeda i pobunjenim studentima pomogla da tajno suđenje koje Udba sprovodi nad njim postane javno suđenje Udbi i njenom poretku, i koja svoju profesionalnost plaća prebijanjem novinara, pretnjama, razbijenim prozorima na redakciji… Zašto je svaka borba za istinu uvek bila surovo kažnjavana?

– Isus je upozorio: Istina će uvek biti progonjena! U pravu ste: i surovo je kažnjavana. Svi ožiljci od rana u mom životu svedoče o kažnjavanju istine koju sam govorio. Tako je i sa novinarima retkih slobodnih medija, kao što je Danas, koji opstaju slobodni uprkos diktaturi, pritiscima i torturi režima.

Izvor: Danas / Autor: Radmila Radosavljević
Foto: YouTube printscreen