23. januar 2024.
Usled opijenosti različitim idejama ubrzo shvatiš da smo preživeli svakakve vlasti, ali da je ujedno prošao ceo naš život, da uskoro puniš 60, imaš podbradak i telo se teže oporavlja od napora, susrećeš se sa ograničenjima koja nisu isključivo uzrokovana društvenim odnosima veće i prirodnim ciklusom, kaže čuveni umetnik Uroš Đurić u velikom razgovoru sa Brankom Rosićem za portal Velike priče, čije delove prenosimo.
Zašto stojimo u mestu?
Kako se uopšte postaviti prema svemu što prolazi? Sve što živiš u životu živiš samo jedini put, bez mogućnosti povratka u faze kroz koje si prošao, donosiš odluke koje te određuju na mnogo načina. Ne znam, nisam više pametan. Uzdržaniji sam u ocenama nego pre. Nisam u tuđoj koži pa ne znam čime se rukovode drugi, kakav im je unutrašnji život, hemijski sastav organizma, da li i na koji način ono što se odvija u njihovoj svakodnevici određuje tok misli i percepciju. Imate ljude od istih roditelja, identičnog genetskog sastava koji rastu u istom okruženju, pod istim uticajima i vidite pred sobom potpuno različite ličnosti. Život je u tom smislu zaista fascinantan, toliko je neočekivanih situacija, a opet istovremeno, postoje obrasci ponašanja koji su imanentni u određenim sredinama i kreiraju mentalitet.
Srbija između Istoka i Zapada?
Ova zemlja je suviše dugo zapuštena i prepuštena rudimentarnim oblicima odnosa baziranih na trgovini moćnika i preživljavanju eksploatisane većine. Stvarnost je uspešno fragmentisana, život se odvija u enklavama gde se niko ni sa kim ne dodiruje i tako je u kući, na poslu, u ekonomiji, politici, umetnosti, sve se odvija po nekoj inerciji i ljudi gledaju da se previše ne zameraju jedni drugima, tako da je teško objediniti građanstvo oko suštinskih pitanja u situaciji u kojoj svi gledaju kako da prođu što bezbolnije. Čekaju da prođe, ko neka bolest, pa možda se i nešto desi, kao kod elementarne nepogode, bujica koja će u nekom trenutku ostati bez snage, pa će reke da se vrate u svoja korita, a život u normalu kao nekad. Al’ to ne biva evo već 42 godine, od prvih naznaka da stvari ne idu kako treba, a od tad se promeniše jedno tri-četiri države i sistema.
Šta je ubilo Jugoslaviju?
Ubili su je stranci, to je danas jasnije nego ikad. Nažalost imali su veliku pomoć među vladajućim elitama koje su od samog početka postojanja te čudesne tvorevine gledale kako da u datim okolnostima ojačaju svoj status i prema vetru koji je spolja duvao se i postavljale. Nekom od njih nije preterano bilo stalo do Jugoslavije, onog trenutka kad više nije mogla da posluži ličnoj svrsi pustili bi je svaki put niz vodu a narod ko j..e. Mislim da je većina izgubila a dobili su oni koji su bili nosioci pobedničkih narativa, razdora i raznorodnih skirvenih želja o sopstvenoj izuzetnosti te po tom osnovu prava prečeg na dominantan položaj u okviru multietničke zajednice, i onda dobijemo to što dobijemo na kraju. Al’ generalno, mnogo se lagalo i pre, tokom i posle krvavog razdora i, iskreno, ne mogu da prežalim posledice svega toga, mrtve, razorene domove, čitave oblasti bez aktivnog stanovništva, uništenu privredu, novosupostavljenje pobedničke nacionalne matrice bazirane na sopstvenoj žrtvi i herojstvu kojima su kulturološki oblikuje stvarnost putem prosvete i medija i neprekidno potpiruje tinjajući sukob kome se ne vidi kraj, i to je sve odvratno. Jedino što se javlja kao nada – pošto su svi ti obrasci isprazni i suštinski netačni – to je da dolazi do zamora, ljudi su prosto umorni od tirdesettrogodišnjeg maltretiranja nizašta. Ispostavilo se zaista nizašta. Tranzicija je završena, može se to ustanoviti, sve te zemlje su opljačkane, izdvojio se jedan vrlo uzak krug ultrabogate nomenklature koji su njeni dobitnici i mase osiromašenih koji preživljavaju tu negde oko prihoda za prostu reprodukciju, računajući i srednju klasu koja je doživela značajan pad u odnosu na sistem koji je svemu predhodio. Tako da je pitanje koliko će sve ovo da pije vodu, jer što reče Breht u “Operi za groš” – prvo stomak, pa onda etika.
Kako izgleda današnji svet?
Svet je očigledno na prekretnici, na nekoj vododelnici. Došlo je do zasićenja usled nemilosrdne eksploatacije svih, a posebno ljudskih resursa i potpunog obezličenja vladajućih struktura. Sem neprekidnih projekata moći, ti ne vidiš nikakvu ideju, nikakvu ideologiju koja bi tu promicala između redova, pa je postalo svejedno da li je u pitanju kineski oskimoronski komunokapitalizam, ruski KGB kleropatrijarhalni despotizam ili američka ultraliberalna radikalna pseudodemokratija. To su sve sad neki hibridni sistemi koji ne reprodukuju ništa osim gole moći i imperijalizma, svaki u svom domenu, i to su uglavnom bitke elita, to sa običnim svetom, koji u svim režimima živi u različitim oblicima podjarmljenosti u zavisnosti od upotrebljivosti znanja i veština kojima raspolažu za reprodukciju sistema, nema nikakvog dodira, i to je uglavnom to. Levica se od pada Zida i Istočnog bloka, želeći da napravi što veću distancu od preostalih relikta autokratskog realsocijalizma oličenih u Kubi, Severnoj Koreji i Kini, pogubila u manjinskom aktivizmu, preuzevši model borbe od, ni manje ni više, postžezdesetosmaške Amerike, i to je počelo da liči na skup Blek blok frikova u kožnjacima s dredloksima i rančićima, masovna okupljanja skvotera, skejtera i ljubitelja hadrkora, što sa radničkim položajem i pravima ima malo veze. S obzirom na to da većinu u nižim društvenim slojevima čini običan svet, došlo je do raslojavanja i gubljenja udarne moći takvih protesta, jer većina nije mogla da se poistoveti s tim grupacijama, i tu je uletela konzervativnija desnica koja je počela da prodaje priču o socijalnoj skrbi i staranju koju je preuzela iz korpusa marksizma za početnike i udenula u svoj stari program brige za porodicu, poredak i strahova od migranata koji nezaustavljivo zapljuskuju Evropu od “arapskog proleća” naovamo.
Izovr: Velike priče / Branko Rosić
