“Zaprepastila me je pomisao da ljudi koji rukovode institucijama u zemlji koja se nalazi u veoma nezavidnom položaju mogu da pomisle da je Veslija Klarka moguće slagati, kao u kafani, i onda otići bez posledica. Blefirali su, pritom ne razumevši s kim imaju posla”, rekla je Tatjana Kljun za magazin Radar.
Tatjana Kljun je završila Kriminalističko-policijsku akademiju krajem osamdesetih godina i zaposlila se kao jedna od retkih žena inspektorki u MUP tadašnje SFRJ kada je zemlja počela da se raspada. Od 9. marta kroz cele devedesete, videla je i iskusila svašta. Studirala je pet godina Geštalt psihoterapiju i bila je dugogodišnja koordinatorka i jedna od osnivačica prvog Specijalnog pregovaračkog tima u talačkim krizama MUP-a Srbije i bila je prva i jedina žena u Specijalnim antiterorističkim jedinicama i voda tima za pregovore visokog intenziteta SAJ-a. Ima čin pukovnika policije. Nakon penzionisanja posvetila se profesorkom pozivu. Danas je vodeći predavač za oblasti interpersonalnih veština i ličnog razvoja. Prisustvovala je sastanku vrha SR Jugoslavije sa NATO generalom Veslijem Klarkom, neposredno pred početak bombardovanja.
Oko dve nedelje pred početak bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, komandant evropskih snaga NATO general Vesli Klark uhvatio je ovdašnju vrhušku države i policije u laži. Možda ne odlučujućoj, ali svakako ne maloj. Sastanku u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova u Ulici kneza Miloša – istoj onoj koja je u bombardovanju oštećena, a koja će, po svoj prilici, uskoro dopasti u američke ruke – prisustvovali su Klark s dvoje asistenata, načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije general Vlastimir Đorđević, sada pokojni ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, kao i Nikola Šainović, jedan od srpskih pregovarača u Rambujeu i tada predsednik Komisije za verifikacionu saradnju s OEBS-om na Kosovu i Metohiji. Penzionisani pukovnik MUP-a, ekspertkinja iz oblasti krizne komunikacije i predavač Mokrogorske škole menadžmenta Tatjana Kljun jedan je od osnivača Pregovaračkog tima MUP-a Srbije, bivša je šefica grupe za pregovore u SAJ-u, a na pomenutom sastanku je bila u svojstvu prevoditeljke ispred srpskog tima.
„Koliko znam, Klark je posle susreta s nama išao na sastanak s predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem. Znalo se da su to bili poslednji trzaji pred sve izvesniju vojnu intervenciju, a nedugo potom je usledila i šatl diplomatija u kojoj je učestvovao i pokojni Vitalij Čurkin, šef ruske misije pri Ujedinjenim nacijama. Sastanak me je uznemirio, jer sam prvi put pomislila da naši funkcioneri veoma loše procenjuju razvoj situacije“, kaže Kljun za Radar.
Šta se na sastanku desilo?
Tokom prethodnih pregovora s predstavnicima NATO-a, bilo je dogovoreno da se broj policijskih punktova na KiM smanji sa 46 ili 47 na 29. Dogovor je postignut oko tri meseca pre sastanka, što sam shvatila na osnovu roka koji je bio preciziran. Ne znam šta je sve bilo utanačeno u drugim institucijama, ali ovo je bila jedna od tačaka na koje se obavezao MUP. Moj doživljaj Klarka, koga sam tada prvi put videla uživo, bio je da je reč o hladnom, neprijatnom čoveku, ali sam kasnije shvatila da je verovatno bio duboko razočaran izigranim poverenjem. Seo je u fotelju i kratko pitao našu stranu zašto se dogovor ne poštuje. Pogrešno bi bilo reći da su se naši zvaničnici ponašali nezainteresovano, ali su tvrdili da se radi na uklanjanju punktova i da ne treba žuriti. Da li je to bila njihova taktika ili kupovina vremena, ne znam, ali se uskoro došlo do toga da Klarka uveravaju da je Srbija svoje obaveze praktično ispunila. Klark je iz džepa izvadio snimke koje je napravio „avaks“ i pokazao da su punktovi i dalje na svojim mestima. Zaprepastila me je pomisao da ljudi koji rukovode takvim institucijama u zemlji koja se nalazi u veoma nezavidnom položaju, mogu da pomisle da je Klarka moguće slagati, kao u kafani, i onda otići bez posledica. Nisu bili svesni s kakvom tehnologijom NATO uopšte može da raspolaže. Blefirali su, pritom ne razumevši s kim imaju posla.
I to nakon iscrpnih pregovora u Rambujeu. Klark je Miloševiću ranije navodno rekao: imam potpisan nalog za pokretanje vojne intervencije, čekam naredbu, a vi vidite šta ćete?
Tako je. Nažalost, neki akteri tog sastanka više nisu živi, a mnogo bih volela da saznam njihov tadašnji rezon. Ne znam kako je Milošević razgovarao s vojskom, ali moj je utisak da policija nije shvatala ozbiljnost situacije. Radilo se po principu „lako ćemo“, a iza toga je stajalo uverenje da nas ipak niko neće dirati, da smo nečim zaštićeni. Kao nestašna deca koja pokušavaju da se vade iz nevolje, a ne razumeju koliko je nevolja ozbiljna. Šainovićeva reakcija bila je u tom smislu paradigmatična. Na Klarkova vrlo konkretna pitanja o uklanjanju postaja odgovarao je skretanjem s teme, recitovanjem Gorskog vijenca…
Šta ste mislili dok ste u tim okolnostima prevodili Njegoša?
Plašila sam se, ali ne zbog zahtevnosti prevoda, nego zato što nisam mogla da verujem čemu prisustvujem. Htela sam da ustanem i prodrmam naše predstavnike, da se osveste, shvate šta se događa, koliki je ulog. Suštinski nije bilo dijaloga, svako je govorio svoju verziju scenarija. Recimo, kada je Klark pokazao snimke „avaksa“, Đorđević je pozvao jednog kolegu da dođe i naredio mu da pozove Prištinu i vidi gde je zastoj. Tako da ga Klark čuje. Ne zaboravite, reč je o 1999. godini, mobilna telefonija je još bila u povoju i taj kolega nije uspeo da odmah uspostavi komunikaciju s ljudima u Prištini. Đorđević ga je pitao kako je to moguće, a Klark se nasmejao i svima rekao: „Evo, ja ću da vam kažem šta se ovog trenutka dešava u Prištini, jer znam.“ Demonstrirali su nadmoć koju naši predstavnici nisu uzeli za ozbiljno. Čak i na naizgled sitnim detaljima. Kada se sastanak završio, Klarkova asistentkinja koja je vodila zapisnik me je pitala da li želim da mi pošalje izveštaj. Odgovorila sam potvrdno. Pitala me je da li želim da bude na engleskom ili na srpskom, a onda i da li želim na ćirilici ili latinici. S druge strane, kada sam pitala ministra Stojiljkovića da li da sastavim svoj izveštaj, što sam inače radila, rekao je da nema potrebe. To je bio prvi put da mi je tako nešto rečeno.
Da li je vrhuška policije menjala svoj stav do 24. marta?
Mogu da govorim samo o onome što se videlo u rukovodećem sastavu MUP-a, a tu je stav sve vreme bio isti. Na dan početka bombardovanja došla sam na posao i kolegijumi ministra i načelnika resora javne i državne bezbednosti trajali su od devet do pet, kao da se ništa izvan tih kabineta ne dešava. Pritom smo već oko dva po podne znali da su avioni poleteli iz Avijana u Italiji. Kada sam to rekla svom tadašnjem načelniku, rekao mi je: „Ma daj, Tajči, ne mrači, neće od toga ništa biti.“
Da li mislite da su incident sa sastanka i njemu slični doprineli razvoju situacije koja je kulminirali bombardovanjem ili je to bilo uveliko trasirano?
Ceo period nesrećne tranzicije od bivše Jugoslavije do onoga što ćemo postati bio je obeležen time da je narod nekako bio uljuljkan u iskustvo života pod vođom. Nekim ko sposobno kroji politiku. Slagali se sa socijalističkom ideologijom ili ne, teško je sporiti da je ta država išla napred i imala nekakav prosperitet. S njenim krajem je izostala i reakcija odozdo, samo je jedna ideologija zamenjena drugom. Kad je došlo do ratova i embarga, pojavio se modus preživljavanja koji je i iz perspektive psihologije grupe bio vrlo logičan, čak i očekivan. Sve vreme se spremamo za neki katastrofični scenario, a kada se on zaista ostvari aktiviramo mehanizam desenzitizacije, isključimo osećanja kako se ne bismo dekompenzovali. A užas je devedesetih bio sve veći i intenzivniji, zaključno sa bombardovanjem. Slično tome, tadašnji rukovodioci naprosto nisu umeli da vode drugačije pregovore, jer je vrh MUP-a tih godina isključivo i bespogovorno radio po dobijenim direktivama. Po sistemu „veži konja gde ti gazda kaže“. Tada sam i ja želela da verujem da je postojala neka instanca koja kroji ozbiljnu politiku s nekim ciljem, možda i pogrešnim, ali makar promišljeno. Iz današnje perspektive ne bih rekla da je to bio slučaj, nego se pre radilo o megalomanskim, neutemeljenim vizijama pojedinih ljudi iz vrha države koji nisu imali problem da sve nas uvuku u svoje loše računice. Čini mi se da su Milošević i Franjo Tuđman imali iste ideje i želje. Mi ostali smo platili ceh.
Pa opet, devedesetih su pukom inercijom u javnu službu i dalje dolazili školovani, sposobni kadrovi…
Uprava policije je uvek bila specifična, ali obični zaposleni su uglavnom birani na osnovu meritokratije. Prekid u tom sistemu nastupio je 1995. ili 1996. godine, kada se prvi put desilo da ljudi koji su već bili na nekim funkcijama budu promovisani na više funkcije prevashodno na osnovu svoje operativnosti i lojalnosti, da bi brže i bespogovorno radili po direktivama. Među nama u bazi je i dalje vladao profesionalizam.
Kako vam deluje kadriranje u bezbednosnom sektoru od 2012. do danas?
Tretman prema zaposlenima u državnim organima bio je drugačiji nego danas. Tek na kraju devedesetih nam se desilo da nam poture spisak podrške Miloševiću, ali nije bilo posledica po one koji ga nisu potpisali. Milošević i njegovo okruženje su bili mudri i znali su da su im sposobni ljudi koji umeju da rade posao ipak potrebni. Danas je poslušništvo mnogo više na ceni. A i ideologije oko kojih se ljudi najviše grupišu liče na one iz devedesetih. Zaštićeni smo, veliki smo, neće nas niko… očigledno imamo problem i da preradimo svoje traume i da procenimo svoje mesto u širem planu, odakle i potiče naš pojačani narcizam. Ipak, tu je i jedna važna razlika – čini mi se da smo pre trideset godina imali razvijeniju građansku svest o tome šta je ispravno, a šta ne, šta želimo, a šta ne, i to je uostalom bilo protivteža dominantnim narativima, čak i unutar službi.
Još jedna sličnost je upadljiva – ponovo se oportuno „zvecka oružjem“ na relaciji Priština-Beograd, tenzije su iz godine u godinu sve više. Kako bi danas izgledao sastanak slične važnosti onom iz 1999. godine?
Posle takvog iskustva postane vam jasno da sve može da se desi i da nisu svi konci u svim rukama. Međutim, čini mi se da su građani svesniji da do eskalacije sukoba može ponovo da dođe, obazriviji su. Ostaje da se nadamo da postoji dovoljno političke mudrosti da se ne naročito dobri odnosi reše dijalogom, što je osnovno polazište mog poziva, a to je pregovaranje u kriznim situacijama. Za dobar dijalog treba definisati najvažniji interes. Da li nam je blagostanje naših sunarodnika na KiM najbitnije ili želimo da isteramo svoj doživljaj pravde? Srbima na Kosovu se danas niko ne bavi, ali nije se bavio ni tada. Kriza je permanentna, samo su se povremeno pojavljivali mirniji periodi. Sami građani Kosova nisu ničiji prioritet. To prvo i pre svega govori o nama kao o ljudskim bićima, pa tek onda o nama kao o „homo politicus“.
Izvor: Radar / Stefan Slavković
Foto: YouTube printscreen
