Rade Šerbedžija slovi za čoveka koji je doslovno „svetski, a naš“, malo je reći veliki glumac bez koga ne postoje ni film ni pozorište ovih prostora, koji ima ozbiljnu svetsku glumačku karijeru, pokazao je vanredan dar pisanja u proznim i poetskim knjigama „Do poslednjeg daha“, „Stranac“, „Poslije kiše“…
Kada se o njegovoj umetnosti govori, reči postaju tesne. Veliki, maestralan, čudesan… Možda je najbolje i najtačnije kazao Duško Kovačević rekavši da je – ikona jednog vremena.
Pomenimo samo najaktuelnije, nedavno je snimao drugu sezonu serije „The Old Men“ Džefa Bridžitsona (pre dve godine je igrao i u prvoj), sa Vinkom Brešanom snimio je seriju „Dnevnik velikog Perice“, u julu američki film sa Džonom Vojtom, ocem Andželine Džoli…
Ovih dana je najavio koncert u Beogradu, 26. oktobra u negdašnjem Domu sindikata, tj. današnjoj MTS dvorani. U intervjuu za NIN, upriličenom pomalo neobično, zdušno je govorio o ulogama, poeziji, momentima iz života, politici…
Razgovaramo u „Mornaru“, na pasulju, te se nameće pitanje – volite li pasulj?
Volim pasulj, iako nije da mi je omiljena hrana , ali „Mornar“ mi je omiljeni restoran. Tu sam dolazio vrlo često sa Arsenom (Dedićem, prim. nov.) i sa Momom Kaporom u doba kad smo imali nastupe i koncerte baš u Domu sindikata, koji se sada drugačije zove. Gotovo uvek smo tu ručali.
Idemo u susret vašem koncertu u tom zdanju 26. oktobra, a čiji je moto „…Zbog tebe, zbog mene, zbog drugih…“. Jer?
To je stih iz pesme Branka Miljkovića „Uzalud je budim“. Kad kaže “Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama/zbog neba razapetog između prstiju/budim je zbog reči koje peku grlo/(…)budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina/u raskrvavljenom nebu/zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke/(…)budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih…”. Šta reći posle Miljkovića.
Sinoć ste iznova briljirali na sceni Beogradskog dramskog, letos ste harali kao Kralj Lir na Brionima u predstavi Teatra „Ulysses“, na internetu uz ime Rade Šerbedžija piše glumac, pesnik, producent… Šta vi kažete?
Ja bih mnogo toga dodao što mi je važnije i od glume i od pesme (smeh). Najangažovaniji sam kao otac, suprug i deda. Dakle, familija na prvom mestu. Zatim, prijatelji, prijateljstva a tek onda sve drugo. Dakle, najpre mi je život važan . Dok sam bio mlađi možda mi je i fudbal bio važniji od glume…
Fudbal vas prati od malih nogu?
Ih…Nogomet mi je od detinjstva silno važan. Držao me od jutra do mraka. Tako da, hoću da kažem, između života i umetnosti za prvo mesto biram život.
Šta ćete govoriti na predstojećem koncertu? Svoju poeziju i…?
Često govorim Branka Miljkovića, ponekad Ujevića. Uvek govorim Konstantina Simonova „Čekaj me“. Publika voli tu pesmu.
U vašoj interpretaciji su, po opštem mišljenju, očaravajući Disovi stihovi „Ja se svemu smejem, pa me sve i boli“ za koje kažu i da su postali dijagnoza. Šta vi mislite?
Često govorim tu pesmu, „Ne marim da pijem“koja je jako angažovana. Tačna. I kritika društva i vlasti. Uvek je aktuelna. Biće da su u pravu ovi što kažu da je dijagnoza (smeh). Dijagnoza i nešto što nosi svu dubinu i odraz kojim Dis zrači. U svoje vreme bio je na neki način od strane Skerlića, koji je tada bio vrhunski književni autoritet, nepravedno zaobiđen, nepriznat kao pesnik. Tada su se, kao što se i danas dešava, ljudi koji se bave umetnošću međusobno znali; kritičari , pesnici, glumci, režiseri… Čest je slučaj da su ljudi koji su pisali o svojim savremenicima u kritikama, prikazima, tekstovima, ponekad bili previše subjektivni. Možda i surevnjivi. A Dis je bio sav sazdan od poetske misli, od punoće života… Njegovi stihovi se možda nisu uklapali u tada vladajuće norme, u recimo rime i ritmove jednog Dučića ili Rakića koji su bili autoriteti pesnički. Međutim, često baš ti pesnici koji su za svog života negde buntovnici, neshvaćeni, kasnije s vremenom dobijaju na značaju.
I vi ste zbog svoje angažovanosti, i pesničke i građanske, doživeli, nazovimo to, političku torturu. Zbog toga ste početkom devedesetih napustili Jugoslaviju. Kako danas gledate na sve to?
Mi smo o tome razgovarali više puta. Došlo je kod mene neko vreme zasićenja time da pričam o svom životu i sudbini. Kad govorim o tome kao da me pogađa nešto iznutra i kažem sebi: „Ma što ja uopšte da to govorim“. Malo me i sramota. Ima toliko ljudi koji su nastradali u ratu, pa ćute. Jednostavno, mislim da sam o tome dovoljno govorio, dovoljno rekao. Kažem, svaka me reč pogađa, intimno me pogađa, osećam se kao ludi Hektor koji zalud stalno govori „tri karte, tri karte, tri karte…“. Tako da sam odlučio da o tome više šutim.
Ipak, kako zaboraviti na primer događaj iz Kluba književnika kada su na vas vadili pištolj, čemu je prisustvovao, o čemu svedočio i Ljuba Tadić…
Pustite to, bilo je sličnih stvari i u Zagrebu i u drugim sredinama. To je glupa epizoda, objašnjavao sam to već. Ljudi koji su bili protiv rata smatrani su većim neprijateljima u zemljama u kojima su rođeni nego pravi neprijatelji koji su ih gledali preko nišana. Manite to.
Kada bi, iz perspektive gledaoca, trebalo prošetati kroz vaše uloge, izdvojiti neke, to se čini gotovo nemoguće. Vi ste rekli da je ona koju vi izdvajate – Kralj Lir u ovom trenutku. Jer?
