Roman dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Klara i sunce, usredsređen je na veštačku inteligenciju – pa novinar magazina Time kaže autoru da se oseća kao da je u sedištu Guglove kompanije DeepMind za razvoj veštačke inteligencije.
„Da, zapravo sam bio tamo“, odgovara Kazuo Išiguro novinaru, tokom intervjua iz 2021. godine. “Pozvali su me da budem kreativni konsultant na sastanku o veštačkoj inteligenciji i njenim potencijalima”. Ali se Išiguro priseća kako se osećao malo van svoje dubine među programerima i tehnološkim znalcima.
Išiguro, ili „Iš“ kako se predstavlja, je šarmantna i skromna osoba. S obzirom na njegova dostignuća, moglo bi se očekivati malo više nadmenosti — dobitnik Bukerove nagrade u dobi od 34 godine za svoj roman Ostaci dana (1989), ima počasne diplome na mnogim univerzitetima i postavljen je u najviši panteon književnosti Nobelovog komiteta 2017, prenosi magazin Time. Ali i pored toga on veselo priznaje da „ne ume da piše u trećem licu” i kaže da mu je najteže da „piše o sebi”.
Popriličan skok mašte
Narator romana Klara i sunce nije sličan nijednom od prethodnih Išigurovih pripovedača, jer nije čovek. Umesto toga, Klara je AF ili „veštački prijatelj“, robotsko biće koje liči na ljudsko dete, dizajnirano da uteši usamljenu decu. Roman, čija je radnja smeštena u Sjedinjene Države u nekom neodređenom trenutku u budućnosti, prati Klaru tokom skoro čitavog njenog životnog ciklusa od prodavnice do života sa usvojenom porodicom. Izgleda da je potreban popriličan skok mašte za oživljavanje robota.
„Narator je veoma drugačiji od mene, ali to je zaista deo moje tehnike“, kaže Išiguro. „Mnogi moji efekti potiču od načina na koji narator doživljava svet, uokviren ograničenjima svoje perspektive.”
Išigurovi pripovedači obično gledaju unazad, kroz živote utopljene u samoobmanu, žaljenje ili greške koje su još uvek neopravdane. Batler, Stivens, u Ostacima dana priseća se svog ponosa na svoj život u službi, ali otkriva da je propustio šansu za ljubav. Keti u Nikad me ne ostavljaj, Išigurovom distopijskom romanu iz 2005. o klonovima koji postoje da bi donirali organe drugima, pomiruje se sa svime što je izgubila. Klara je, nasuprot tome, „tabula rasa“ na početku romana i uglavnom gleda napred, kaže Išiguro. „Ona zaista ima dečju perspektivu. Ona vidi stvari koje mi ne vidimoi i uči kako da postane čovek.”
Svet bliske budućnosti
Roman Klara i sunce je u početku započeo život kao priča za decu. Išiguro je želeo da napravi knjigu za decu od 5 ili 6 godina sa svetlim ilustracijama i jednostavnom naracijom. Klara je trebalo da bude „figura tipa lutke, ili mala životinja“. Ideju je podelio sa svojom ćerkom Naomi, koja je tada radila u knjižari.
„Rekla je, nema šanse“, kaže Išiguro. „Ovu priču ne možeš pričati deci, jer bi se deca traumatizovala.”
Klara i sunce idu na neka mračna mesta. Kroz Klarine oči, prikazan nam je svet bliske budućnosti u kojem se pojavljuju tehnologije kao što je veštačka inteligencija i uređivanje gena; svet podeljenog društva; u kojem se određena deca „podižu“ rizičnim postupkom koji može povećati inteligenciju, ali ima štetne sporedne efekte; u kojima su neke poslove naizgled mašine učinile suvišnim.
Uprkos svemu ovome, Išiguro kaže da je optimista u pogledu tehnološke revolucije koja nam dolazi, i kaže da je pronalazak veštačke inteligencije “alarmantan i uzbudljiv u isto vreme.” On veruje da dolazi budućnost u kojoj bi mašine mogle da se takmiče sa romanopiscima, a možda i da ih nadmaše.
„Ne radi se samo o tome da veštačka inteligencija može proizvesti roman koji ne možete razlikovati od romana pisca kao stvarne osobe. Mislim da bi veštačka inteligencija mogla izazvati novu vrstu književnosti, poput načina na koji je modernizam transformisao roman. Jer A.I. vidi stvari na drugačiji način.”
Umorni pisac iz intelektualno umorne generacije
Išiguro je optimističan po pitanju ideje da bude zamenjen. On sa ponosom naglašava da njegova ćerka Naomi objavljuje svoj prvi roman ubrzo posle njegovog.
„Što se tiče književnosti, mislim da ljudi poput mene predugo zauzimaju pozicije u društvu. Dok se mi stari ne pomerimo u stranu, biće prilično teško mladim ljudima da pojačaju svoje potencijale.”
U svom Nobelovom predavanju iz 2017. opisao je sebe — sa karakterističnom skormnom crtom — kao „umornog pisca, iz intelektualno umorne generacije“, i zapitao se da li ima nešto u sebi da ponudi mlađim generacijama. Samo osvajanje nagrade nije pomoglo, kaže on sada.
„Stvar u vezi sa Nobelom je da je to kao nagrada za životno delo. Niko ne očekuje od vas da objavite bilo šta nakon što osvojite Nobelovu nagradu.”
Zatekao je sebe kako istražuje šta su njegove kolege laureati proizveli nakon dodele Nobela. „Počinjete da razmišljate – pa, šta ako je ovo moja poslednja knjiga? Da li treba da dam izjavu o kraju karijere?” Išiguro kaže da se smirio gledajući rok muzičare svoje generacije.
“Imate one muzičare kao što su Nil Jang ili Rolingstonsi”, kaže on, “koji još uvek prilično dobro rade ono što su uvek radili. Onda imate nekoga poput Boba Dilana, jednog od mojih heroja, koji se stalno iznova izmišlja i isprobava nove stvari. Dilanov album Time Out of Mind iz 1997. bio je posebna inspiracija. To je bio prvi put da sam bio svestan da neko stvara umetnost koja prihvata ideju starenja.”
Pozitivno iskustvo
Na pitanje šta ako Klara i sunce stvarno budu krajnje delo njegove karijere, šta bi nam to govorilo, Išiguro odgovara:
“Ovaj roman se može čitati kao neka vrsta pratećeg dela mog romana Nikad me ne ostavljaj. U izvesnoj meri kao pisac uvek ste u dijalogu sa svojim ranijim knjigama, u smislu emocija i atmosfere. Deo mene je želeo da odgovorim na Nikad me ne ostavljaj, koja je veoma tužna knjiga. Nije baš pesimistična, ali je veoma tužna. Zato sam želeo da odgovorim još nečim na tu svoju viziju.”
I uprkos distopijskoj pozadini, roman Klara i sunce ima malo optimističniju priču u svojoj srži, o centralnom liku koji uči o ljudskoj prirodi. Uči šta ona može, a šta ne može da replicira ljudima kao automat. Za razliku od mnogih drugih Išigurovih pripovedača, Klara uspeva u svom primarnom cilju, a to je da spreči njeno dete da bude usamljeno.
„Želeo sam da se fokusiram na proslavljanje onih delova čovečanstva koje vredi slaviti kada govorimo o ljudskoj prirodi“, kaže za kraj Kazuo Išiguro. „Kao piscu, to je za mene pozitivno iskustvo.”
Izvor: Time / Dan Stewart
Prevod: Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
