Entoni Kliford Grejling: “Ako se može uzeti nešto korisno iz teških perioda prevrata i sukoba, to je odlučnost da budemo zreliji, promišljeniji i da tražimo strategije i sporazume koji će obezbediti i sačuvati mir, jer je mir osnova za skoro sve ono dobro za šta su ljudska bića sposobna”
Britanski filozof, nekadašnji oksfordski profesor i upravnik Novog koledža humanistike Entoni Kliford Grejling objavio je više od 30 stručnih i naučno-popularnih knjiga iz oblasti filozofije, etike, epistemologije i istorije ideja. On smatra kako je dužnost svakog intelektualca da problematizuje ono što se prihvata zdravo za gotovo, a da to posebno važi za filozofe.
Grejlingova studija Rat – istraživanje, objavljena 2017. u okviru serije knjiga Poroci i vrline koju je upravo objavio IP Clio u prevodu Ksenije Todorović, traga za razlozima zašto je rat i dalje prihvaćen kao neminovnost. U međuvremenu, zbog sumorne situacije u Palestini, Ukrajini i ostalim ratnim žarištima, ova knjiga je postala još relevantnija. U svetlu nedavnih događaja, treba istaći da Grejling u poglavlju o budućnosti rata navodi zvučno naoružanje na listi velikih pretnji čovečanstvu. Nedugo nakon ovog razgovora započeo je sukob između dve nuklearne sile, Indije i Pakistana, što dodatno podseća na važnost Grejlingovih upozorenja.
Kakva je uloga filozofa i angažovanih intelektualaca u raspravi o ratu, s obzirom na to da se ta rasprava pretežno vodi u polju specijalizovanih vojnih i bezbednosnih nauka i diplomatije?
ENTONI KLIFORD GREJLING: Veoma je značajno da se uzroci i priroda rata ispitaju i razumeju u svoj njihovoj složenosti i da se o njima raspravlja u široj javnosti. Svođenje diskusije na vojnu i diplomatsku sferu je zapravo veoma ograničavajuće i podrazumeva pretpostavku da je rat opcija, oruđe, ponekad i neophodnost u trenutnom stanju sveta – on je “tamo negde” i to je to. Da bismo osporili tu pretpostavku i pokušali da izbacimo opciju rata iz ljudskog delanja (ili barem da umanjimo njegovu učestalost i posledice), neophodno je izlagati argumente i dobijati debate o tome. To je dužnost filozofije i intelektualne javnosti.
U knjizi opisujete svoju poziciju kao nešto “najbliže što neko može biti pacifistima, a da nije i sam pacifista”. Na osnovu takvog pogleda na svet, koja su najznačajnija ograničenja pokreta nenasilnog otpora?
Najveća očigledna mana je što pacifizam omogućava slobodan prolaz ratnim huškačima pošto, u najboljem slučaju, ne nudi ništa nezgodnije od pasivnog otpora, koji agresori mogu lako da pogaze. Potpuno je opravdana samoodbrana od agresora koji prete da će pokoriti sopstveni narod i koji mu uskraćuju zagarantovana prava; takođe je opravdano ići u odbranu ugroženog stanovništva koje se suočava sa istom pretnjom. Iniciranje napada nikada nije opravdano: ovo bi trebalo da se podrazumeva u svetu koji je već toliko unakažen strahotama rata. Moja predstojeća knjiga Za narod bavi se trgovinom oružjem, koja je glavni uzrok (a ne samo odgovor na nastavak) oružanih sukoba u svetu.
Pišete o lakoći sa kojom ljudi prihvataju dominantne narative o neophodnosti rata i o zaštiti nacionalnih interesa. Kako se boriti protiv ratnohuškačke retorike?
Jedan od načina bio bi da otvorenije prikazujete ratnu stvarnost u medijskim izveštajima i da manje prihvatate filmove koji slave rat i nasilje. Čudno je da ljudi mogu da sa zadovoljstvom gledaju ratnopropagandni film, ali su užasnuti i uznemireni stvarnim slikama raznetih tela koja krvare – tako da televizijske vesti vode računa da ne prikazuju “previše stvarnosti”, dok u filmovima krv prska svuda. Zajedničko dejstvo veličanja vojnog junaštva u filmu (i fikciji uopšte) i maskiranja stvarnih dokaza o uticaju rata na ljudske živote stvara jednu bizarnu distorziju. Možda dramatične predstave sukoba i njegovih efekata deluju kao neka vrsta katarze, ali one takođe zatupljuju stvarnost čineći je “bezbednom”, stavljajući je u okvir filma koji je “samo” fikcija, nakon čega možete izaći na večeru i razgovarati o nečem drugom. Istinito predstavljanje rata ograničeno je na televizijske slike bombardovanih zgrada i uplakanih žena – ali pokažite ljudima prava unakažena tela i žrtve koje vrište na bolničkim nosilima, i možda će ljudi razumeti stvarnu cenu.
U Ratu primećujete da u današnje vreme “više nije moguće sagledati građanske i međudržavne ratove odvojeno, ne mešajući ih”. Kako regionalni sukobi postaju proksi ratovi za veće sile i zašto se sadašnji proksi ratovi čine tako beskonačnim?
Svrstavanje na jednu od strana u “lokalnom” ratu ili građanskom ratu (mnogo primera: Ukrajina, Sirija, Gaza, Liban, ranije Vijetnam) ima za cilj da spreči silu koja je sponzor druge strane da poveća svoj uticaj ili kontrolu nad regionom, bez previše direktnog angažovanja i “čizmi na terenu” – dakle, korišćenje novca i oružja radije nego direktna podrška u međunarodnom geopolitičkom delovanju. Time se izbegavaju problemi sa efektom “tela u vreći” (slabljenje podrške ratu ako on rezultuje velikim brojem žrtava među vojnicima – pogledajte slučaj Avganistana prvo za Rusiju, a kasnije za SAD i saveznike). Podrška jednoj strani u proksi ratu takođe odliva resurse pristalicama druge strane, odvlači pažnju sa drugih pitanja u međunarodnim tenzijama, i još važnije, može se ostvariti bez stvaranja previše unutrašnjih političkih problema..
U zaključku knjige pišete da bi medijsko prikazivanje istine o ratu zaustavilo romantizovanje rata: “Kako bi bilo da se uvede odvratna terapija istinom – raskomadana tela, razneta deca, krv koja teče u slivnike, ljudi koji vrište od bola ili straha? Kako bi bilo da se prikaže istina kao lek protiv rata?” Pa ipak, mogućnost da ljudi na društvenim mrežama prate sve što trpe civili u Gazi ne da nije promenila opšte stavove prema ratu, nego je i dovela do desenzitizacije posmatrača na užase rata.
Televizijski izveštaji o Gazi uglavnom prikazuju uništene zgrade i decu sa zavojima na jednom oku i tome slično – podmuklo, ovo je “kozmetička” verzija užasa. Neverovatno je koliko brzo se zabranjuju slike na društvenim mrežama. Video sam vešanje Sadama Huseina na društvenim mrežama (užasno iskustvo) nekoliko sati pre nego što je taj snimak obrisan – pitanje je ko i kako odlučuje koji će viralni snimci biti blokirani. Nema sumnje da postoje dark web putevi kojima se može pristupiti verodostojnim snimcima, ali kao običan korisnik društvenih mreža ne znam kako to da uradim, a propisi koji određuju šta se može prikazati na mejnstrim medijima veoma ograničavaju prikazivanje “stvarne stvarnosti”. Tačno je da bi istinito vizuelno izveštavanje moglo odvratiti ljude od gledanja i da stoga ono neće imati željeni efekat, obrazovati ljude o stvarnosti rata i ojačati odlučnost da se on zaustavi, ali s druge strane, trenutna situacija prihvatanja rata jednostavno nije dovoljno dobra.
Desenzitizacija na nasilje je rizik – ali najvažnija stvar je tačna i necenzurisana informacija o bilo čemu, uključujući ratnu stvarnost. Dostupnost takvih informacija izaziva ljude da razmotre da li žele da nastave da prihvataju rat – uključujući teret vojnih troškova – kao nešto neizbežno, u vezi s čim ne možemo ništa da uradimo. U najmanju ruku, dostupnost informacija pruža veliki podsticaj da počinioci ratnih zločina snose sudske posledice na način koji će odvratiti druge vojske od kršenja međunarodnog humanitarnog prava.
Pišete i o uzrocima ratova. Da li biste mogli da procenite uzroke jugoslovenskih ratova i da li su se oni mogli izbeći?
To je vrlo složen problem koji bi zahtevao povratak u istoriju otomanskog prisustva na Balkanu, možda čak i dalje do rimskih osvajanja – jer je osnivanje etničkih grupa i verskih zajednica u regionu, sa tragovima koje su ostavljali periodični prevrati među njima, višestruko prekrivalo razvoj percepcije i tenzija. Tragedija regiona mogla se izbeći da su se na vreme eliminisali toksični efekti “identitetske” politike i osećanja – pretpostavljam da su Titova politika i ličnost bile u velikoj meri zaslužne za održavanje svojevrsne “konvivencije” (mirnog suživota) na određeno vreme, tako što su ograničile uticaj identitetskih pitanja, koja su se onda ponovo pojavila u procesu raspada Jugoslavije. Snaga identitetskog osecěanja, a posebno srpski nacionalizam, čini suživot u regionu poput Balkana nesigurnim u trenucima kada se povećavaju društveno-ekonomski pritisci. Ovde ne govorim kao stručnjak, već kao običan posmatrač.
Pišete o posledicama rata, šta biste poručili čitaocima sa područja bivše Jugoslavije?
Tokom istorije, proces preživljavanja, obnove, pokušaja da se nešto popravi, iskorenjivanja uzroka podela unutar i između naroda, bio je dugogodišnji. Čovečanstvo je još uvek u povoju, još uvek je nezrelo – pribegavanje nasilju da bi se rešili problemi je opipljiv dokaz za to. Ako se može uzeti nešto korisno iz teških perioda prevrata i sukoba, to je odlučnost da budemo zreliji, promišljeniji i da tražimo strategije i sporazume koji će obezbediti i sačuvati mir, jer je mir osnova za skoro sve ono dobro za šta su ljudska bića sposobna.
Izvor: Vreme / Autor: Anđa Cerović
Foto: YouTube printscreen
