Mi se bunimo što smo svoj život sveli na puko preživljavanje, a u isto vreme nam je to i opravdanje za nečinjenje. Ja bih tu prvo krenula od svakog od nas pojedinačno – promeni stvari u svom životu, menjaj sebe, prestani da spavaš, od gladi nećeš umreti, to je sigurno, počni da radiš na tome da li zaslužuješ bolje u svom životu. Ako nam je ovo dovoljno, ili nemamo želju da živimo bolje, onda smo otupeli, nemamo dušu, ne živimo, u anesteziji smo – kaže za Danas Anita Mančić.
Velika glumica, jedna od najvećih u istoriji našeg glumišta, kako je određuje stručna pozorišna i filmska javnost, kritika, a prema iskazanom poštovanju i popularnosti i publika širom regiona, ostvarila je brojne uloge koje ulaze u antologije umetnosti glume, u svojoj matičnoj kući, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212 i na drugim scenama, na filmu gde je sarađivala s velikanima poput Dušana Makavejeva.
Nabrajati nagrade koje je dobila i likove kojima nas je oduševljavala, uzbuđivala, izazivala u nama suze i smeh, razmišljanje i promišljanje, odnelo bi prostor ovog razgovora za naš list.
Sa istom ljubavlju i snagom, kao građanska aktivistkinja, Anita Mančić nas poslednjih godina na proteste protiv Rio Tinta i rušenja Sajma poziva Disovim stihovima – da kao ljudi od savesti i morala budemo na pravoj strani istorije.
Trenutno, očarava nas novom ulogom grofa De Giša u predstavi „Sirano“, u režiji i adaptaciji Gorčina Stojanovića, koja joj je pre nekoliko dana donela Godišnju nagradu JDP, a u decembru 2023. postala je laureatkinja Dobričinog prstena koji će joj biti dodeljen ove godine.
Kako kaže za Danas (a mimo protesta već dugo izbegava medije), to je nagrada za životno delo, i tu se zavrašava sav njen komentar.
Šta je Tebi najuzbudljiivije u „Siranu“, herojskoj komediji kako je Edmon Rostan definisao svoje delo, u kojoj igraš grofa De Giša?
– Meni je bilo jako zanimljivo da sam upšte dobila tu ulogu i poverenje reditelja. Od onog što je bio početni tekst do onog što izvodim na sceni je jedno ozbiljno putovanje, iz moje potrebe da opravdam činjenicu da sam žena koja igra muškarca, a i razlog zbog čega bih to uopšte igrala. Da ne bude samo jedna egzibicija: Eto, vidite kako i kad stavim brkove umem da igram. Morala sam da nađem ozbiljniji smisao, a ova uloga inače i nije napisana preterano zanimljivo. Ono što sam prepoznavala u toku rada i što mi je bilo uzbudljivo da istražujem je da budem opozit simpatičnom heroju Siranu koji strada. Na taj način sam ušla u De Giša, što ne znam da li publika i prepoznaje, ali mi je bilo jako značajno.
Postoji deo teksta koji sam preuzela od Sirana, iz njegovog monologa u kojem on govori: „Ne, hvala“. Izabrala sam par rečenica, promenila ih u „Da, hvala“. Tako sam napravila opozit: ti se boriš sa vetrenjačama i kao heroj stradaš, a ja na kraju samo očistim kolena, idem dalje i napredujem. Veoma mii je uzbudljivo i to što sam poziciju moći koju Rostan nije uspostavio na taj način u svom delu, zajedno sa rediteljem i sa ekipom, čini mi se, dovela do toga da moć bude i zavodljiva na neki način, simpatična, a i surova i strašna po potrebi, tako da je meni zbog toga ovo bilo jako zanimljivo putovanje.
Iako lik grofa De Giša nije naročito napisan, on je uz Sirana ključni akter ove predstave, upravo zato što simboliše moć i sve ono što ona omogućava. Koliko nas danas pritiska moć u svim njenim aspektima, gde je mali čovek u svemu tome?
– U „Siranu“ postavljam pitanje: „Znate li Don Kihota, setite se glave trinaeste, borbe sa vetrenjačama“. Mislim da je tu taj mali čovek – ili preživljava, ili se pojedinci bore sa vetrenjačama. I kažem: „Svaki put kad ih napadnu, napadači baš tog trenutka u glib padnu“. Nažalost, to je istina. Nama svakodnevica potvrđuje da se heroji isključivo bore sa vetrenjačama, a mali ljudi pokušavaju da prežive. Moćnici, takođe nesrećni, ali nezajažljivi, oni opstaju. I čini mi se, ako mogu tako da kažem, da je njihova sreća tek trenutak, zato što njihova glad ne prestaje.
Rat je završen, ljudi su stradali, izginuli i sve izgubili, a beskrupulozni grof De Giš prima odlikovanje…To je najpotresnija scena u predstavi, i sigurno najvažnija. O čemu nam sve govori njegovo „Da, hvala“?
– Taj trenutak je i meni najuzbudljiviji, i tu scenu najviše volim – savijem se tu do preterivanja, jer u toj suprotnosti Siranovog „Ne, hvala, ja kažem: „Prljava kolena i odran trbuh nosim, da hvala“. Kad dobijem taj orden samo očistim kolena, i kažem: „Eto, jel to bilo teško? Nije“. Dakle, saviješ kičmu, saviješ kolena i ideš dalje, a neposredno iza toga Sirano ulazi u svoju agoniju borbe sa smrću. Nažalost, čak i ne strada kao heroj, nego od cepanice, što je potpuno besmisleno. Posle dodele ordenja čoveku koji je isključivo manipulacijom napredovao, Siranova smrt ima ozbiljan značaj.
Da li je taj momenat nama posebno bolan, jer svakodnevno gledamo tu perverziju vlasti i moćnih ljudi koji će zarad sopstvenih interesa da učine sve manipulacije, sva zla, sva savijanja i „presvlačenja“ da bi zadržali ili osvojili presto?
– Ne bih davala preveliki značaj ni ovoj vlasti, ni bivšim vlastima ni nekim budućim. Jednostavno, to je sudbina ljudskog roda, što vidimo i po ovom Rostanovom komadu, i raznim komadima od antičke tragedije do dana današnjeg. Istorija se ponavlja, ljudska sudbina se ne menja, vlast se ne menja, ljudi koji sede na vlasti odlučuju o svemu. Mi pamtimo izuzetke, ali suštinski je ista priča, ne treba ti ne znam kakvo znanje i obrazovanje da bi preslikao nešto što je toliko puta i napisano, i toliko puta već viđeno.
Ja samo ne mogu da prihvatim da mi, mali ljudi, i dalje verujemo u čuda, ne shvatajući da ta čuda leže u nama, i da to što treba da se dogodi, mora najpre da se dogodi u nama. A kad se prepoznaju pojedinci kao što je Sirano, da on ne bude, i ne postane, i ne ostane samo pametan, obrazovan, hrabar i harizmatičan čovek, čije grobno mesto niko neće upamtiti niti obići, nego da postane jedan od ljudi koje treba pamtiti.
Kolika je naša odgovornost za razne grofove tipa De Giša koje smo imali i još ih imamo, a znamo da se istorija ponavlja zato što nismo rešavali greške iz prošlosti i što smo ih olako zaboravljali?
– Ogromna je ta odgovornost, pojedinačna i kolektivna, jer prvenstveno moraš da kreneš od sebe: mi se bunimo što smo svoj život sveli na puko preživljavanje, a u isto vreme nam je to i opravdanje za nečinjenje. Ja bih tu prvo krenula od svakog od nas pojedinačno – promeni stvari u svom životu, menjaj sebe, prestani da spavaš, od gladi nećeš umreti, to je sigurno, počni da radiš na tome da li zaslužuješ bolje u svom životu. Na kraju, ako mi mislimo da ne zaslužujemo bolje, što je legitimno mišljenje, onda treba da prestanemo da kukamo.
Zašto i dalje negujemo tu našu samoobmanu da neko drugi treba da se bori da nam omogući bolji život, vlast koja se ne zasniva na lažima i kriminalu, pravednije i slobodnije društvo….?
– Zato što nismo odgovorni, a neodgovornost je prvenstveno prema sebi. Jer, ozbiljna reč i pojam kad se probudiš ujutru nije da kažeš sebi dobro jutro, lepotice, pošto je to odlazak u samoubistvo. Odgovornost spram dana koji ti je podaren tog jutra, zdravlja, činjenice da postojiš takav kakav jesi, da postoje ljudi oko tebe i da postoji život koji se dešava oko tebe je saosećanje. To je i odgovornost spram svog života, a i spram tuđeg. Mi to spominjemo, ali tu kategoriju i disciplinu odavno nemamo. A ona nas dovodi do toga i da budemo poslušni u okviru onoga što je normalno, i da budemo heroji onog trenutka kad shvatimo da se oko nas dešavaju nenormalne stvari: da se borimo za sebe prvenstveno, i da se samim tim borimo i za druge.
Koliko su ljudi uopšte svesni da se nama više od trideset godina dešavaju nenormalne stvari, a da smo više od decenije zatočeni kao u nekoj ludnici, u kojoj vlast simulira državu i zakone?
– Ne mogu da govorim za druge, ali ja sam itekako svesna „godina mrmota“. Osećam i svoju nemoć, jer su se negde i ljudi otuđili. Nemam utisak da delim isto mišljenje sa velikom većinom, gledam stvari oko sebe, mnoge su se i promenile. Čak i u okviru moje branše teško nailazim na istomišljenike, i vidim potpunu atrofiju volje, i savesti, i svesti, jer su ljudi više navikli na to da je nešto nemoguće nego da je moguće. A ja više pripadam „siranovcima“, rekla bih, koji će očigledno da nestanu sa lica ove zemlje i da ih niko neće pamtiti ni po dobrom: Uzalud život!
Ne znam da li se ljudi ikada pitaju zašto i žive – ako već samo preživljavaš, zašto onda i postojiš?. Ako nam je to dovoljno, ili nemamo želju da živimo bolje, onda smo otupeli, nemamo dušu, ne živimo, u anesteziji smo. Meni nije dovoljno, ja pokušavam da nađem okruženje koje bi možda moglo nešto da promeni. Ako ne može, onda da bar ja promenim svoje okruženje i počnem da tragam za nečim lepšim i sadržajnijim.
