Tompson i najmasovniji profašistički skup posle Drugog svetskog rata

Već je postala dosadna, ali je ipak valja ponavljati. Čuvena Orvelova rečenica veli da onaj ko kontroliše prošlost – kontroliše i sadašnjost i budućnost. Od kraja osamdesetih se na prostoru Balkana upravo iz tih razloga vodi nemilosrdna bitka za prošlost, u kojoj desničari i ultradesničari odnose odsudnu pobedu što zbog toga što su na terenu povesti svoji na svome, što zbog činjenice da je levica zakazala. Nacionalistički populisti preuzeli su joj radničku klasu, napravivši od nje tzv. lumpenproleterijat, društvene slojeve koji nemaju klasnu svest (kako je to govorio “zloglasni” Marks) i koji su se pomirili sa ulogom onoga ko se može praviti budalom ili topovskim mesom kad god kome odgore to zatreba. Zauzvrat dobijaju mrvice za stola velike gozbe.

Kada osvoji prošlost, i najekstremnija desnica pokazuje se održivom, čak i vrlo unosnom. U istoriji ima primera sa jezivim posledicama: često su elite, imaoci kapitala i multinacionalne kompanije pravili dilove, čak otvoreno podržavali desne ekstremiste jer je to bilo profitabilno. A kada, zahvaljujući i ovome, postane mejnstrim, tvrdi nacionalizam se interiorizuje, postaje podrazumevajući za najšire mase. Dolazi do istorijskog obrata: onaj ko, recimo, podseća na impozantne zločine počinjene pod ultranacionalizmom proglašava se fanatikom i društveno se marginalizuje.

Ekstremni nacionalizam traga za kulturnim ruhom, a ono uvek biva kič, onaj etno ili onaj obični – džigera takozvana. A i ta džigera donosi pare: ne treba zaboraviti da je veoma bitan cilj Tompsonovog zagrebačkog koncerta – zarada. Nalupalo se tu para i para, a svaki ekstremizam na kraju okonča konvertovan u materijalnu dobit skrivenu u privatnim sefovima.

Hrvatski novinar Ladislav Tomičić kaže za “Vreme” da je subotnjim koncertom Marka Perkovića Thompsona u Zagrebu – na kojem se okupilo oko pet stotina hiljada ljudi i koji je svesrdno podržan od državnog vrha i većine medija – “konačno zaokružena revizija prošlosti koja se u Hrvatskoj sprovodi od kraja osamdesetih”.

Revizija označava pobedu desnice. Glasi: najveće zločine tokom Drugog svetskog rata činili su zapravo partizani, a komunistička čizma je potom decenijama gazila hrvatstvo. Dobro, nije da se baš skroz mimoilaze NDH zločini, niti je to moguće s obzirom na njihove domete, ali se tvrdi da su oni “žestoko prenapuhani” komunističkom propagandom. Revizionistička poruka – iako ne baš savršena – glasi da NDH nije kvinsliško-zločinačka tvorevina već pre svega izraz težnje hrvatskog naroda za vlastitom državom, kako je to tvrdio i prvi predsednik Hrvatske Franjo Tuđman.

Tompson je imao dug put

I odista, cesta istorijskog revizionizma u Hrvatskoj poklapa se s putem Marka Perkovića Tompsona. Ovaj negdašnji hrvatski gardista nadimak je dobio po američkom automatu koji je koristio devedesetih. Muzičku karijeru započinje ispevavajući “patriotske”, ali i proustaške pesme, grleći fotografije čelnika države nastale na zločinu Ante Pavelića, “čuvenog” masovnog ubice Vjekoslava Maksa Luburića… Na njegovim koncertima dominiraju ustaški simboli, uzvikuju se nacistički pozdravi (ustaški “Za dom spremni!”, ali i ne samo to). Popularan je među ekstremnim desničarima, ratnim veteranima, ustaškom dijasporom i u delu Katoličke crkve. Njegove pesme prilično su svedene, kao da ih je pisalo i komponovalo neko netalentovano dete, primitivno klerikalne i “patriotiske”. Ukratko, impozantni šund. Ali ovde se nikada nije ni radilo o pesmama i muzici.

Zabeleženo je da je Tompson izvodio i jezivu šovinističku pesmu “Jasenovac i Gradiška Stara”, koja veliča ustaške zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom NDH. Neki su čak tvrdili da je on njen autor, što je Perković oštro osporavao. No, koliko god bio popularan u određenim krugovima i dobro zarađivao, ipak je dugo vremena bio daleko od tzv. mejnstrima. Mediji i javne ličnosti su njegove nastupe kritikovali, relevantni političari se ograđivali – obitavao je u pacovskim kulturnim i muzičkim kanalima, tamo gde mu realno i jeste mesto. To je koristio da se predstavlja kao neka vrsta “zabranjenog voća”, na čemu je stekao veliki talas popularnosti, zahvaljujući pre svega društvenim mrežama. To je inače caka koju ekstremni nacionalisti (“govore istinu koju niko drugi ne sme izreći”) često koriste.

U međuvremenu se Tompson malo šminkao, revidirao stavove, ograđivao se nemušto od ustaštva, relativizovao ranije nastupe tvrdnjama da su se oni zbili u specifičnom istorijskom trenutku kada je Hrvatska bila ugrožena, te je stoga trebalo pumpati patriotizam. Na njegovim koncertima je poslednjih decenija bilo manje ustaške ikonografije, a sami tekstovi pesama – osim što su, kako rekosmo, primitivni patriotsko-kleronacionalistički dramoleti – ne bi se mogli nazvati proustaškim.

Nije se, međutim, Tompson promenio toliko koliko se promenilo hrvatsko društvo, koliko je tvrdi nacionalizam normalizovan, koliko je – kako kaže naš sagovornik – revizija prošlosti daleko otišla. Na svom zagrebačkom koncertu opet je uzvikivao ustašku parolu “Za dom spremni!” (početak pesme “Bojna Čavoglave”), a bilo je i brdo drugih jezivih povika i simbola među publikom, od kojih se nije ni pokušao ograditi. Iz podzemnih kanala Tompson je, tako, slavodobitno izašao na svetla najveće pozornice glavnog hrvatskog grada, organizujući takoreći državotvorni koncert, sve uz podršku vlasti i većine medija.

E sada, zašto je premijeru Hrvatske Andreju Plenkoviću, koji je godinama gradio imidž umerenog evropskog konzervativca, ovaj koncert bio potreban (nije bio na koncertu, ali se rukovao sa Tompson na tonskoj probi pred svetlima medijskih reflektora), posebno je pitanje. Dozvolu za koncert dala je zagrebačka levo-zelena vlast, i učestvovala u infrastrukturnoj podršci. Rekli su da se zalažu za slobodu izražavanja, a i znaju za jadac – Tompson i njegova firma bi bilo kakvu zabranu dobro iskoristili, kako ono već rekosmo.

Tomičić kaže: ako je ovaj koncert doneo nešto dobro, onda je to činjenica da više niko ne može reći da su Tompsoni tvrdi nacionalizam zabranjeni. Antifašisti u Hrvatskoj su, po Tomičiću, mnogo više prezreni i marginalizovani nego ekstremni nacionalisti. A jedan od glavnih generatora tog prezira jeste Katolička crkva “u Hrvata”, koja je – po tvrdnji nekih analitičara – bila i glavni organizator “spektakla”.

Tompson i žestoke reakcije

Iako je bio državotvoran, iako je “hajpovan” sa skoro svih strana, iako je proglašavan zalogom hrvatskog jedinstva, koncert je po završetku izazvao žestoke reakcije u dobrom delu javnosti. Očekivano i zasluženo s obzirom i na ikonografiju, i na radosno dočekan ustaški pozdrav upućen sa bine, i pesme koje je deo publike pevao na samom koncertu i na ulicama Zagreba (recimo, monstruozna “Evo zore, evo dana”) pre i posle njega. Opozicona Socijaldemokratska partija događaj je nazvala “svetskom sramotom”: umesto jasne osude revizionističkih i ekstremnih poruka, došlo je do državne logističke i simbolične podrške ovom događaju, tvrde u ovoj partiji.

Posebno jaka reakcija stigla je od zagrebačke Inicijative mladih za ljudska i manjinska prava. Ova organizacija je koncert proglasila “najmasovnijim napadom na ustavne vrednote Hrvatske od kraja devedesetih” i “najmasovnijim profašističkim skupom održanim u Evropi posle Drugog svetskog rata”. Predsednik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac rekao je da je uzvikivanje ustaškog pozdrava “Za dom spremni” – “veličanje ustaštva, čin obnavljanja ustaškog duha”. I tako dalje. Interesantno je kako Plenković odgovora na ove kritike: rekao je otprilike da je znakovito to što se one poklapaju sa kritikama koje je na račun koncerta izgovorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Književnik Ivica Đikić kaže nam da je upravo Andrej Plenković najzaslužniji za tzv. dvostruku konotaciju pozdrava “Za dom spremni”, koji je formalno zabranjen u Hrvatskoj. Ovaj pozdrav, koji je Tompson na koncertu uputio na početku “Čavoglave”, izazvao je i najviše negativnih reakcija. Plenković je, naime, svojevremeno rekao da se ovaj pozdrav može koristiti ukoliko se odnosi na 1991. godinu i odbranu Hrvatske u Domovinskom ratu, a da je zabranjen i kažnjiv ukoliko se koristi u kontekstu ustaškog pokreta i NDH. Dakle, sveopša konfuzija.

“Time je napravljen prostor u kojem se možete poigravati zakonima, zdravim razumom i povešću. Plenković je tako otvorio i prostor za ovakvu vrstu manifestacije. To što je vlast suportirala ovaj koncert za mene je najvažniji, društveno najrelevantni i najmaligniji njegov aspekt. Ona nije organizovala koncert, ali mu se u potpunosti stavila na uslugu”, kaže Đikić.

Nacionalistički legitimitet

Tomičić smatra da je Andrej Plenković koncert iskoristio da zadobije nacionalistički legitimitet. Plenkoviću problem ne predstavljaju glasači levice i zelenih, zna da ih nikada ne može pridobiti. Bori se za one sa desnice i tvrde desnice, koja ga – kao umerenog proevropskog konzervativca, kako se predstavlja – zapravo ne podnosi.

“Time što se poklonio Tompsonu, došavši na njegovu tonsku probu, želeo je da pokaže da je sastavni deo priče o tzv. hrvatskom zajedništvu. Tompson mu je praktično udario pečat: Plenković ovim činom postaje prihvatljiviji za tvrde nacionaliste. Pokazuje da nema potrebe da se glasa za ultradesničare, kakvi su Domovinski pokret i drugi, da HDZ pokriva čitav desni spektar. Takođe, koncert je iskoristio da utiša desnije struje unutar svoje partije”, kaže Tomičić.

I Đikić smatra da je pojavljivanjem na tonskoj probi Plenković želeo sebi da priskrbi desničarski imidž, kako bi mogao parirati i desnijim partijama, ali i stranačkim oponentima, koji su “tiho ili manje tiho desnije od njega”.

“Kao kod tumačenja ustaškog pozdrava, i ovde primenjuje dvostruku konotaciju. Nije se pojavio na koncertu, ali jeste na tonskoj probi. Uvek igra dvostruku igru. Godinama nas maltretira pričom o evropejstvu, a onda se pojavljuje kao politički sponzor koncerta na kojem se uzvikuje ‘Za dom spremni!’” Ne mislim da je njemu cilj da legalizuje ustaštvo i glorifikuje NDH, već da ima uskopolitičke ciljeve, kako da on i njegova stranka uspešno plivaju između umerene pozicije i tvrde desnice”, kaže Đikić.

Reakcije iz EU

Bar do nastanka ovog teksta, nisu pristigle zvanične reakcije evropskih institucija na ovaj događaj. No, reagovali su neki veliki zapadni mediji, koji su koncert i njegove poruke žestoko kritikovali. “Skoro pola miliona ljudi, dakle otprilike onoliko koliko ih je došlo na Thompsonov koncert, pali su kao žrtve petogodišnjeg ustaškog terora”, napisao je Mihael Martens u osvrtu na ovaj događaj u “Frankfurter algemajne cajtungu”, podsećajući da Perković “svoju reputaciju domoljubivog patriote, osim za zarađivanje novca, koristi i za rehabilitaciju hrvatskog ustaškog režima”.

To što nema reakcija iz zvanične Evrope, naše sagovornike ne čudi. Podsećaju da EU nema mehanizme da na bilo koji način kazni Hrvatsku, za razliku od onog perioda kada je bila u procesu priključivanja, ali i ističu da Plenković zapravo ovim koncertom hvata evropske trendove.

“Video je da ni u Evropi više nije sramota biti radikalni desničar, pa i koketirati sa nacizmom i fašizmom, od Italije do Nemačke, pa je i on odlučio igrati na tu kartu”, tvrdi Đikić. Obojica naših sagovornika smatraju da ovaj događaj nije pravljen za vanjsku već isključivo za unutrašnju upotrebu.

Tompson i uloga medija

Čast izuzecima, ali većina hrvatskih medija učestvovala je u stvaranju do sada skoro neviđene pompe, koncert je najavljivan kao najveći kulturni spektakl u istoriji posle kojeg ništa neće biti isto, ignorisane su kontroverze koje on sa sobom nosi. Zahvaljujući takvom medijskom izveštavanju, on je bio izuzetno posećen. Pucalo se iz svih medijskih oružja. Stvorena je takva atmosfera da svaki “pravi Hrvat” mora zapucat u Zagreb.

“Koncert je potpuno medijski dominirao danima, pa i sedmicama. Mislim da je stvar jednostavna. Kao što su profit namirisali prodavci majica, suvenira, pića, tako su i mediji želeli da nešto ušićare na ovom događaju. Sve je to jadno i bedno, to je izdaja novinarstva, ali odavno su mediji podlegli klikabilnosti i zaradi. Nije to ništa novo, ni u Hrvatskoj, ni drugde”, kaže Đikić.

Tomičić kaže da je uloga medija u kreiranju događaja “katastrofalna”. Čak i oni koji su Tompsona ranije najoštrije kritikovali, pisali da je on autor pesme “Jasenovac i Gradiška Stara” – sada su benevolentno izveštavali o pripremi “najvećeg koncerta na svetu”, izostavljajući njegove druge dimenzije.

“Nije tu bilo ustaškog sentimenta, to je poslovna odluka. Mediji su većinom pizdunski. Što bi mi pisali kritički i imali problema. Nego hajmo i mi duvati u istu frulu i zaraditi neke pare”, kaže Tomičić.

Ko je bio na koncertu

Bilo bi pogrešno reći da su svi koji su bili na koncertu sledbenici ili poštovaoci ustaške ideologije. Bilo je naravno i takvih, ne malo, ali uglavnom su publiku činili oni kojima je dugogodišnja nacionalistička propaganda od mozga napravila kašu. To dakako nije samo hrvatski specijalitet. Među njima su i oni koji ushićeno, drmajući dupetima, slušaju “srpske cajke” kod kuće i po opskurnim klubovima. Ni takvih nije malo. Nema tu mnogo logike, i ne treba je ni tražiti.
“Teško je proceniti koji je omer u pitanju, ali bilo je tu ljudi koji imaju duboka i ozbiljna ustaška ili proustaška uverenja. Bilo je i onih koji su sentimentalni prema ustaštvu iz ovih ili onih, često porodičnih razloga, i koji to pokazuju onda kada se stvore društvene okolnosti u kojima je to prihvatljivo, u kojima to nije sramota. Ali bilo je i onih koji imaju indiferentan odnos prema ustaštvu, koje im u ovoj priči ne znači mnogo. Mislim da je poslednjih bilo i najviše, odnosno da je relativno mali procenat publike ustaški orijentisan, sa ozbiljnom svešću šta ustaštvo zapravo znači”, kaže Đikić.

“Po meni bi najpreciznije bilo reći da je ovaj koncert bio izraz kleronacionalizma, i da je u tome veliku ulogu imala Katolička crkva. U krajnjoj instanci, kleronacionalizam prelazi u fašizam, ali je suludo govoriti da su svi ljudi na koncertu ustaše ili simpatizeri ustaškog pokreta. Zabrinjavajuće je, međutim, da su oni koji otvoreno veličaju ustaštvo uglavnom mladi ljudi. A to je rezultat dugogodišnje, temeljne revizije prošlosti. Oni koji nemaju pojma o istoriji, a takvih je kolosalan broj, mogu samo zaključiti da su partizani učinili ubedljivo najveći procenat zločina u Drugom svetskom ratu. Ide se čak tako daleko da se tvrdi da u Jasenovcu leži više hrvatskih vojnika nego žrtava NDH. Ispod zastava kojima se maše mozga obično nema. Opasnost leži u sledećem: masa pristigla na koncert sa svih strana predstavlja glinu koja se lako oblikuje. Ne daj bože da na vlast u Hrvatskoj dođe proustaška desnica. Sa tim bi ljudima mogla da napravi čudo”, kaže Tomičić.

Izvor: Vreme
Foto: YouTube printscreen