Rehana i Božica dele životnu priču desetine hiljada silovanih i seksualno zlostavljanih žena tokom rata u Bosni od 1992. do 1995. Žene su tek godinama kasnije progovorile o traumama i počiniocima zločina. Užasi koje su preživele postali su dokazi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Silovanje je do tada „bilo deo ratničke prakse u svim sukobima”, kažu stručnjaci, ali je nakon dokazanog nasilja u Bosni prvi put proglašeno zločinom protiv čovečnosti.
Vremenska mašina
Rehana Sijerčić svako jutro uključuje šivaću mašinu i pokušava da provuče konac kroz iglu.
Nervozna je i nešto tiho ponavlja sebi u bradu.
„Ista mašina svaki dan, a ja niti znam, niti volim da šijem”.
Ali je šivaća mašina dragocena.
Čim je pokrene, za 62-godišnju bivšu matičarku rodom iz istočne Bosne prestaje da radi druga, vremenska mašina.
Ona u Rehaninoj glavi odmotava film star 30 godina.
„A taj film je grozan i zaista se dogodio”, kaže.
„Nema te tablete koja ga može zaustaviti.”
U prvoj sceni koju noćima ponovo proživljava, neko udara na vrata. Rehanin otac i stric otvaraju, a čovek u uniformi ih „rafalno kosi”.
Kada se vratila da ih sahrani, zatekla je samo spaljena tela.
U sledećoj sceni, Rehana je zaključana u staroj i zapuštenoj šupi punoj cementa, među još 100 preplašenih žena i dece.
Dok žene tiho plaču, čuje skidanje katanca sa vrata i otključavanje brave.
Ulazi muškarac koga poznaje, sada u vojničkoj uniformi, i odvodi je.
„Da me nešto pita, kao da me pita”, tiho opisuje Rehana.
Prostorija u koju je gura puna je sveća i vojnika.
Muškarac s leđa nasrće na nju, cepa joj odeću i napastvuje je, dok se ostali vojnici smeju u pijanom zanosu.
„Ubili su mi pa zapalili oca, a mene silovali.”
U šivaćoj radionici u Sarajevu, Rehana skoro da šapuće dok se priseća najtežih dana u životu.
„A ti ljudi su mi bili komšije, godinama pre rata.”
Noćna mora za Rehanu, ali i desetine hiljada drugih žena u Bosni, počela je 1992. godine, kada i rat u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici.
Između 12 i 50 hiljada žena silovano je i seksualno zlostavljano širom Bosne i Hercegovine tokom rata, procene su Ujedinjenih nacija.
Istorijski gledano, „silovanje se uvek dešavalo u oružanim sukobima širom sveta”, objašnjava Dejvid Filips, direktor Instituta za izgradnju mira i studije ljudskih prava na Univerzitetu Kolumbija u Sjedinjenim Američkim Državama.
„Međutim, nakon rata u Bosni i Hercegovini, silovanje i seksualno zlostavljanje je prepoznato u međunarodnom pravu kao instrument rata i sredstvo terorisanja lokalnog stanovništva.”
Uprkos preživljenom nasilju i stigmi prema žrtvama silovanja, žene u Bosni su progovorile i svedočile o zlodelima.
Užasi koje su ove žene preživele postali su dokazi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.
Od 127 osuđenih iz Bosne pred ovim sudom, 75 je proglašeno krivim, pored drugih zločina, i za silovanje i seksualno zlostavljanje.
Seksualno nasilje u ratu prvi put je proglašeno za zločin protiv čovečnosti.
„Dogodila se jedna revolucija na polju međunarodnog prava”, kaže Sabina Galijatović, naučna saradnica Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava u Sarajevu.
„Sve zahvaljujući ženama koje su progovorile.”
Tri decenije kasnije, Bosna i Hercegovina je prva zemlja koja je žrtvama silovanja dodelila status civilnih žrtava rata i isplaćuje im obeštećenja.
Ubrzo su i Hrvatska i Kosovo usvojile sličan zakon.
Srbija i dalje takav zakon nema.
„Heroji tuđe muke”
Kada šivaća mašina stane, Rehana ponovo čuje zvuke bombi.
U junu 1992. godine je sa roditeljima i sestrom živela u Rogatici, na istoku Bosne i Hercegovine.
Imala je 32 godine i planirala je porodicu.
Rat u Bosni se uveliko zahuktao i 19. juna, granate su pale i na Rogaticu.
U gradiću ušuškanom u kotlini okruženoj moćnim planinama, zime su ledene a leta vrela, često bez daška vetra.
Omorina i zapara pritisle su Rogaticu i tog juna.
„Počelo je pucanje po kućama, a mi smo stanovali blizu crkve, gde je bilo vojnika”, seća se Rehana.
„Morali smo da bežimo.”
Porodica se sakrila u obližnju napuštenu kuću, a ubrzo je dotrčao i Rehanin stric.
„U neko doba je neko lupio nogom u vrata i opsovao nas.
„Izašao je moj otac, a pored njega je bio amidža, stric.
„Oni su rafalno pokošeni.”
Rehana je sa drugim ženama i decom morala da izađe iz kuće. Na ulici su videli pijane vojnike koji su ih vređali.
„Po ulici su bila samo tela.”
Oterali su ih u jednu garažu, u njenom sećanju nalik na šupu. Kada je ulicama zavladao mrak, Rehana je pitala komšiju sme li da otrči do kuće.
Rekao joj je da ide, ali da joj „ne garantuje život”.
„Nije meni na um padalo ništa da donesem, nego sam htela oca i strica makar rukama da zakopam.”
Potrčala je niz mračne ulice do kuće.
„Samo sam videla spaljena tela.”
„Tu sam stala, zanemela. A znala sam da će me vratiti u onu šupu.”
Te noći su u šupu sa Rehaninim komšijama došli i ljudi u uniformama.
Rehana je godinama radila kao matičarka.
„Htela – ne htela, znala sam sve face u gradu i njihova imena i prezimena”.
„Vidim da su ti dojučerašnji prijatelji samo okretali glavu.”
Rehana se i danas seća i najsitnijih detalja.
„To su bile dve prostorije, jedna kao šupa, a druga kao garaža”, priča danas, tri decenije kasnije.
„Imale su jedan mali prozor. Bilo je dosta cementa, a žene su sedele nabacane kao sardine.”
Žene su plakale, deca su jecala.
Ispred šupe je bila česma, a vojnici bi jednom dnevno dozvolili zatočenicama da izađu, umiju se i odmah vrate unutra.
U zgradama oko šupe odvijali su se užasi.
„Žene su vodili, one su ćutale, nijedna nije smela ni da pisne, prestrašena.”
Druge noći, izveli su i Rehanu.
Prostorija je bila gotovo potpuno u mraku, samo je poneka sveća odavala obrise ljudi.
„Njih jedno sedam, osam”, govori tiho Rehana.
„Pijani, zabrazdili.
„Smeju se. Kao da je nešto smešno.”
Bili su to, kaže, „heroji tuđe muke”.
„Ja tu nisam bila žena”
Samo nekoliko dana kasnije, takođe u junu 1992. godine, počinju i stravična iskustva iz zatočeništva Božice Živković Rajilić.
Rođena je u severnom delu Bosne i Hercegovine, gde je završila studije istorije.
Posao je dobila kao nastavnica istorije u selu Podorašje, u blizini Srebrenika, a njena deca su, kaže, pet godina unazad bila prvaci države u istoriji.
Iako na drugom kraju Bosne, između Brčkog i Sarajeva, i Božica je, kao i Rehana, odrasla u mestu koje, barem prividno, čuvaju planine.
„Bila su to bezbrižna vremena i nisam imala nikakvih problema.”
Ipak, ni moćne planine nisu mogle da je sakriju od ratnog pakla.
Ubrzo po izbijanju sukoba, uhapšena je pod optužbom da ima radio stanicu, iako tvrdi da se nikada ničim sličnim nije bavila.
Priveli su je i ugurali u auto, za kojim je, kaže, potrčao hodža iz njenog sela.
„Rekao mi je – nemoj ništa priznati što uradila nisi.
„Isti taj čovek mi je tri puta spasio život u nekoliko dana”, seća se Božica.
Dok Rehana na svako sećanje na mučna zlostavljanja spušta glas, Božica ga diže. Ne može da objasni zašto, ali misli da je i danas „zaprepašćena tolikom količinom mržnje”.
Bila je zatočena 322 dana.
Prva sećanja na zarobljeništvo su prebijanje i mučenje.
„Ispitivanje je počelo u 11 ujutru, ispitivalo me je njih pet-šest”.
„Tukli su me od 11 do 4 popodne.”
„Sve što ima na meni” govori i pokazuje na zube, vilicu, deo oko očiju, „nema komada kože koje nije zgazila vojnička čizma.”
Nebrojeno puta se onesvešćivala, a posle nekoliko dana, odvedena je u privatnu kuću u obližnjem Srebreniku.
Bez hrane, vode, grejanja, dozvole za izlazak i šetnju, bila je zarobljena sa još dvoje ljudi blizu godinu dana.
Najteža sećanja su „noćne posete”.
„Nema sedmice da crna marica noću ne dođe pred kuću po nekoliko puta.
„Onda nas nagone…”
Božicu bi vojnici skinuli, otkopčali, a onda se trkali ko će je više ispljuvati.
„Potpuno golu.
„I tako su ubijali vreme dok su u smeni.”
Sam čin silovanja Božica nije doživela, ali jeste seksualno nasilje.
„Da li da je silujemo danas ili sutra?”
Razgovori vojnika posebno su plašili zatvorenice.
Seća se da bi među sobom glasno komentarisali: ’Ma, ko bi nju i silovao, pogledaj je na šta liči.’
„Ja tada i nisam bila žena.
„Ja sam bila neka figura za mučenje”, kaže.
Kako su se godišnja doba u zarobljeništvu menjala, a ona gubila kilograme i veru da će izaći iz pakla u kom se našla, Božica je često pomišljala na samoubistvo.
„Osim gladi i bolova koje sam imala, tada mi je stradala i psiha.”
Ali posle nekoliko kriza, u njoj se rodilo novo osećanje.
„Okamenila sam se”, čak je i prestala da plače, kaže.
„Nikakvih drugih osećanja nisam imala, osim gađenja prema sebi.”
Održao je neki čudan ponos, da ne želi da sopstvenim mučiteljima olakša posao.
„Mislila sam, sve su mi uzeli – zdravlje, posao, um.
„Neću da im olakšam, ako treba da me nema, nek mi oni oduzmu i život.”
Iskazi koji su promenili sve
Stravični zločini koje su Rehana i Božica preživele odvijali su se širom zemlje.
Pripadnici različitih vojski i paravojnih formacija u Bosni i Hercegovini su od 1992. do 1995. godine silovali i seksualno zlostavljali između 12.000 i 50.000 devojaka i žena, utvrdio je Komitet za sprečavanje nasilja nad ženama Ujedinjenih nacija.
Sabina Galijatović je naučna saradnica Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava u Sarajevu, kao i Univerziteta u Sarajevu.
Za slučajeve seksualnog zlostavljanja u ratu počela je da se interesuje još kao studentkinja.
„Pratila sam te zločine iz profesionalnih razloga, jer sam se interesovala za međunarodno pravo”, kaže Galijatović.
„Ali onda sam uvidela da se ovi zločini konstantno ostavljaju po strani i teže se procesuiraju.”
U tom trenutku je shvatila da čak i njene kolege zaziru od istraživanja i obrađivanja ove teme.
„Kao da je postojao neki veo tajne i zaborava koji prati činjenicu da je žena silovana ili seksualno zlostavljana u ratu.
„Svi su redom okretali glavu”, kaže Galijatović.
Sabina Galijatović, naučna saradnica Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava
Ona smatra da je razlog stigmatizovani odnos prema seksualnim zločinima, ali i istorijski okvir.
Seksualno zlostavljanje u ratu je u vojnim zakonima tokom 19. i 20. veka tretirano kao čin neobuzdanog nasilja i smatrano je za povredu discipline, objašnjava Galijatović.
Još je američki predsednik Abraham Linkoln zabranio silovanje u ratu 1863. godine Liberovim kodeksom, kaže Dejvid Filips.
„Biće potrebno da prođe još gotovo pola veka da bi silovanje kao termin bilo i institucionalno prepoznato”, dodaje on.
Prve odredbe međunarodnog humanitarnog prava iz 1907. godine su na seksualno zlostavljanje gledale isključivo kao na povredu časti.
„Ipak, nije se smatralo da je povređena čast žrtve, već njene porodice, više kao sramota”, kaže Galijatović.
Tek se posle Drugog svetskog rata, usvajanjem novih međunarodnih ugovora Ženevske konvencije, uvode nove odredbe kojima se seksualno zlostavljanje u ratu smatra povredom dostojanstva žrtve, a ne njene porodice.
„Ali presude su i dalje retke”, ocenjuje Galijatović.
Sudovi u Nirnbergu i Tokiju, pred kojima su vođeni procesi protiv okupatora u Drugom svetskom ratu, delimično su, kaže ona, posvetili pažnju ovim zločinima.
Upravo zato je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, osnovan 1993. godine, imao težak zadatak.
Negde u to vreme je i Sabina počela da razgovara sa žrtvama.
„Bili su to meseci rada na terenu.
„Žene su različito reagovale – neke su odmah govorile i prepričavale sve do tančina, dok bi druge samo po koju rečenicu mogle da izuste.”
Jedno im je, kaže, bilo zajedničko – sve su mislile da ne mogu mnogo da promene prošlost, ali ni budućnost, te da zločinci neće biti kažnjeni.
Oružje koje zadire u psihu
Prve optužnice za seksualno nasilje u Bosni i Hercegovini pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) podignute su već 1995. godine.
„Silovanje je do ovog suda bilo ignorisano u svim međunarodnim instrumentima prava”, rekla je 2008. Gabrijel Kirk Mekdonald, bivša predsednica MKSJ.
„To je prekretnica u međunarodnom krivičnom pravu”, rekla je 2006. godine Patricija Selers, nekadašnja stručnjakinja Tužilaštva za rodne odnose MKSJ u Hagu u intervjuu objavljenom na Jutjub kanalu ovog suda.
„Međunarodni sud je bio više nego hrabar na mnogim poljima, a jedno od tih polja je ozbiljna i pomna pažnja posvećena pitanjima i zločinima seksualnog nasilja.”
Sa ovog suda je, dodaje ona, u „pet godina poteklo više sudske prakse nego u poslednjih petsto godina sa drugih sudova”.
Silovanje je „oružje koje zadire u samu psihu osobe, u njeno fizičko i društveno biće”, rekla je Selers.
Prvo suđenje za ratne zločine posle Drugog svetskog rata bio je proces protiv Duška Tadića, bivšeg predsednika lokalnog odbora Srpske demokratske stranke u severozapadnoj Bosni.
Bio je to i prvi međunarodni proces za ratne zločine u kome se sudilo i za seksualno nasilje.
Tadić je proglašen krivim za kršenje zakona i običaja ratovanja i zločin protiv čovečnosti.
„Suđenje je svetu dokazalo da je sistem međunarodne krivične pravde, koji je bio u povoju, u stanju da okonča nekažnjivost za seksualne delikte i da je kažnjavanje počinilaca izvodljivo”, saopšteno je iz MKSJ.
One su smogle snage
„Ruke su joj se tresle od straha… Bleda, slabašna devojčica, uzdahnula je duboko, bremenom teških neprolaznih dana, meseci ropstva.
„Ušla je u sudnicu Haškog tribunala – ‘Sve vreme sam ih gledala u oči’, jedino je što je uspela da izgovori na izlasku.”
Ovako se Sabina Galijatović seća žrtve kojoj je posvetila istraživanje posvećeno svedočenjima žena iz Bosne koja su promenila međunarodno pravo.
Pratila ju je na suđenju u Hagu, na kojem je o silovanjima i seksualnim zlostavljanjima na području Foče, grada na jugoistoku Bosne, svedočila sa još 20 žena.
Na teritoriji Foče tokom rata ubijeno je 585 žena, a u ovom gradu odvijala su se masovna silovanja, kažu iz Udruženja žrtava rata Foča 92-95.
Karaman kuća, jedno od mesta zatočenja u Foči
Bilo je to suđenje protiv Dragoljuba Kunarca, oficira vojske Republike Srpske u predmetu Kunarac i ostali.
„Ovo suđenje je bilo jedno od najbitnijih u mojoj karijeri, ali i za rad suda”, kaže Galijatović.
Dragoljub Kunarac osuđen je na 28 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti usmerene protiv civilnog bošnjačkog stanovništva, kao i sistematska silovanja žena i devojčica.
Muslimanske žene, deca i starci su bili zatočeni po kućama, stanovima i motelima u gradu Foči ili okolnim selima, piše u presudi MKSJ.
Mnoge od zatočenih žena, od kojih su neke imale samo 12 godina, trpele su nečovečne uslove zatočenja i bile podvrgnute „ponižavajućim i degradirajućim životnim uslovima, okrutnom batinanju i seksualnom zlostavljanju, kao i silovanju.”
„Zlostavljali ste i uništavali muslimanske žene zbog njihove nacionalnosti odabirući među njima bilo koju koja bi vam se u nekom času dopala”,rekla je Florens Mumba, sutkinja Međunarodnog tribunala u Hagu izričući presudu Kunarcu.
„Ne samo što ste lično zlostavljali žene i devojke, nego ste organizovali da se prebace na druga mesta, svesni da će ih i tamo silovati i zlostavljati drugi vojnici.”Florens Mumba, sutkinja
Optužnicom protiv Kunarca su obuhvaćeni zločini protiv najmanje 14 žrtava koje se pominju pod pseudonimima i po inicijalima.
„Ove i druge žene bile su podvrgnute gotovo konstantnom silovanju i seksualnom zlostavljanju; mučenju; i na druge načine maltretirane”, piše u optužnici.
„Fizičko i mentalno zdravlje mnogih zatočenica se ozbiljno pogoršalo. Neke od žena bile su potpuno iscrpljene, imale su vaginalne sekrete, probleme sa bešikom i neredovne menstruacije.”
Neke od zatočenica su, dodaje se, postale i suicidalne, a mnoge su patile od depresije.
„Hrabrim žrtvama dugujemo sve”, kaže Galijatović.
„Da nije bilo njih, nijedna od ovih optužnica ne bi nikada bila podignuta, a da ne govorimo o presudama.”
One su „smogle snage da njihove nasilnike gledaju u oči, ali i da pogledaju u oči članove vlastitih porodica”, zaključuje Galijatović.
U tom trenutku su žene širom sveta koje su preživele slična iskustva „dobile neverovatnu snagu”, rekla je Vendi Lobvejn, bivša savetnica za podršku svedocima pri MKSJ 2008. godine, u intervjuu objavljenom na Jutjub kanalu suda.
Zašto su progovorile
„Zgazio mi je ponos, više ne mogu sebi da dođem. Da budem žena kao što sam bila.”
Ovim rečima obratila se Grozdana Ćećez, Srpkinja iz Bosne i Hercegovine sudijama u Hagu 1997. godine tokom svedočenja u procesu protiv Hazima Delića, čoveka koji je silovao u zatočeničkom logoru Čelebići pored Konjica u Bosni i Hercegovini.
Silovanje je i dalje stigmatizovano svuda u svetu i mnoge žrtve su se godinama suočavale sa strahom da kažu i najbližima šta im se dogodilo, objašnjava Galijatović.
„Ja sam sve to krila”, kaže Rehana.
„Jer, patrijarhalno sam odgojena, kao i većina nas.”
„Zamislite”, dodaje ona, „da ja ni rođenoj sestri nisam rekla.
„Ljudi oko mene su prošli svakakve užase, a nisam htela još i sa mojim da ih mučim.”
Kada se nekoliko godina posle rata vratila u Bosnu, počela je da odlazi na sastanke sa ženama žrtvama nasilja.
Rehana u šivaćoj radionici u Sarajevu 2022. godine
„Tako sam se jedne noći probudila i shvatila – zašto ja to da krijem?
„Pa nisam ja to njemu tražila. To je njegova sramota, nije moja.”
Božica je, međutim, imala potrebu da nešto uradi.
Odmah je ispričala ljudima oko sebe šta joj se dogodilo, a kada ju je sadašnji muž zaprosio, prvo mu je rekla sve.
„Mnogi zamišljaju da je to neki film.
„Čoveče, to je stvarni život, a ja sam morala da to i kažem.”
Tako je 2012. godine upoznala i druge žene koje su preživele zlostavljanja i osnovala Udruženje žene žrtava rata Republike Srpske.
Prostorije udruženja u Novoj Topoli
Sa ženama iz Udruženja, prijavila je čoveka koji ju je seksualno zlostavljao.
Dobio je, kaže, godinu i po dana zatvora.
Novi slučajevi
Presude koje je doneo MKSJ predstavljale su, kaže Dejvid Filips, „presedan koji je pokazao put ostalim sudovima na svetu”.
Silovanje u ratu je proglašeno zločinom protiv čovečnosti i kasnije na suđenjima Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu 1998. godine.
To je prvi međunarodni sud koji je doneo presudu za silovanje kao zločin korišćen kako bi se počinio genocid u Ruandi.
Tako je silovanje i seksualno zlostavljanje, utvrdio je sud, počinjeno sa namerom da se uništi, u celini ili delimično, etnička grupa Tutsi.
U Ruandi je silovano između 100.000 i 250.000 žena, procene su Ujedinjenih nacija.
Tokom 2014. dvojica vojnika od 39 optuženih, osuđena su za silovanje u Demokratskoj Republici Kongo.
Oni su silovali 135 žena i devojaka u Minovi, po ulasku vojske u grad u novembru 2012, navode iz Ujedinjenih nacija.
Pretresno veće Osnovnog suda u Prištini je 2021. je nepravosnažno osudilo Zorana Vukotića, bivšeg srpskog policajca iz Vučitrna, na deset godina zatvora za silovanje počinjeno tokom rata 1999. godine.
Ovo je prva presuda za silovanje kao ratni zločin na Kosovu.
Ipak, Filips objašnjava da i dalje ne postoji jedinstvena institucija međunarodnog prava koja se bavi silovanjem kao ratnim zločinom.
„U skladu sa Rimskim statutom iz 1998. godine, zemlje su dužne da postupaju u skladu sa sopstvenim nacionalnim zakonima”, objašnjava Filips.
„Kada to ne žele ili ne mogu, Međunarodni krivični sud (MKS) može da interveniše uz odgovarajući zahtev Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.”
Ujedinjene nacije se, dodaje on, danas više bave prevencijom silovanja u ratu, a odredile su i specijalnog predstavnika za seksualno nasilje.
Može li naknada biti izvinjenje?
Bosna je 2006. godine postala prva zemlja na svetu koja je žrtvama silovanja i seksualnog zlostavljanja dala status civilnih žrtava rata.
Kako je zemlja podeljena na dva entiteta, Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku, i zakonski okvir je različit.
Tako je prvo u Federaciji BiH usvojen Zakon o socijalnoj zaštiti, zaštiti civilnih žrtava rata i zaštiti porodice sa decom.
„Nakon prvih presuda Haškog tribunala, mi smo krenule u borbu za dobijanje naknade jer su mnoge žene osetile snagu da se bore”, kaže Midheta Kaloper Oruli iz nevladine organizacije Udruženje žrtava rata Foča 92-95.
„Bilo je tu mnogo odbijanja i teškoća sa kojima su se žrtve nosile.”
Jedan od najvećih problema je bio, dodaje ona, što su žrtve morale da dokazuju, mnogo godina nakon rata, da su se zločini dogodili.
Konačno, zakon je usvojen 2006. godine, a danas oko 2.000 žena u Federaciji BiH ima status civilne žrtve rata i mesečno prima nadoknadu od 607 konvertibilnih maraka (303 evra).
Kaloper Oruli se nada da će biti usvojen i poseban zakon o civilnim žrtvama rata.
„Mi nismo socijalna kategorija i trebalo bi da nas izmeste iz postojećeg zakonskog rešenja”, kaže ona.
Božica je tek 2018. godine dobila status civilne žrtve rata.
Tek tada je u Republici Srpskoj usvojen Zakon o zaštiti žrtava ratne torture, kojim je omogućeno regulisanje statusa i prava žrtava ratne torture, ali isključivo onima sa prebivalištem u ovom entitetu.
Mesečno prima 95 evra.
Put do naknade je za Božicu značio sukob sa, kako kaže, sopstvenom državom.
„Ja sam 16 i po godina od Republike Srpske tražila da mi prizna status.
„Osećala sam se kao da sam žrtva po drugi put.”
U Republici Srpskoj je od 2007. godine na snazi bio zakon prema kojem se od žrtava tražilo da dokažu da imaju 60 odsto fizičkih oštećenja.
„Da tražite od žene žrtve silovanja ili zlostavljanja da vam 15 godina nakon rata donese fizički dokaz za to – pa to je nemoguće”, ogorčena je Božica.
Odlučila je da uzme stvar u sopstvene ruke i 2015. godine poslala zahtev za promenu zakonskog rešenje i sama napisala predlog novog akta.
„Tu odredbu su konačno promenili 2018. godine, a danas oko 900 žena ima status civilne žrtve rata u ovom entitetu.
„Zakon smo dobile 26 godina nakon rata, a veliki broj žena smo u međuvremenu izgubile jer su preminule od bolesti ili starosti.”
One nisu doživele da ih sopstvena država prizna kao žrtve, kaže.
„Ne treba meni saosećanje, niti da me neko pomiluje.
„Sve smo drugačije i imamo drugačije potrebe.
„Ali mi treba da mi potvrde šta se dogodilo, da ne padne na pamet nekom da slično ponovi.”
Prostorije Udruženja žrtava rata Foča 92-95.
Civilne žrtve rata
Posle Bosne, zakoni po kojem žrtve silovanja i seksualnog zlostavljanja u ratu imaju pravo na mesečnu odštetu usvojeni su i u Hrvatskoj i Kosovu.
Kosovski parlament je 2014. izglasao da žrtve silovanja u ratu mogu da se prijave za pomoć u okviru Zakona o statusu i pravima palih boraca, invalida i veterana.
Njima se mesečno isplaćuje 220 evra.
„U Hrvatskoj su 2015. žrtve dobile i jednokratnu pomoć uz mesečnu nadoknadu, kojom se Hrvatska izvinjava što nije uradila ništa da spreči zlostavljanja”, kaže Sanja Pavlović iz beogradskog Autonomnog ženskog centra, nevladine organizacije koja se bavi pravima žena.
Prema Zakonu o pravima žrtava seksualnog nasilja, oštećeni u Hrvatskoj dobijaju jednokratno 100.000 ili 150.000 kuna (13.000-19.000 evra), kao i mesečnu nadoknadu od oko 330 evra.
Takav zakon Srbija još nema.
„Srbija, i pored brojnih zalaganja nevladinih organizacija, nije uvrstila žrtve silovanja u ratu u postojeći Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica”, kaže Pavlović.
Zakon navodi tri uslova za dobijanje statusa civilne žrtve rata – telesno oštećenje od 50 odsto, da se zločin dogodio na teritoriji Srbije i da su ga počinile neprijateljske snage.
„Seksualno nasilje prvenstveno ostavlja psihološke posledice, iako može da ostavi i telesne”, kaže Pavlović.
„Jako je teško dokazati 50 odsto telesnog oštećenja.”
U godišnjem izveštaju Evropske komisije za Republiku Srbiju iz 2018. godine se navodi da su „Komitet UN za ljudska prava i Komesar Saveta Evrope za ljudska prava izrazili zabrinutost zbog diskriminatorne prirode ovog zakona”.
„Seksualno nasilje u sukobu nije adekvatno rešeno i potrebni su dalji napori u ovoj oblasti”, piše u izveštaju.
Na pitanja BBC novinarke o pravima žrtava silovanja i seksualnog zlostavljanja u ratu upućena Vladi Srbije, kancelariji premijerke Srbije, kao i Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, odgovor do zaključenja teksta nije stigao.
Najteži ožiljci za ženu
Ni Rehana ni Božica se nikada nisu vratile u mesta u kojima su iskusile najteže trenutke u životu.
„Ja tamo više nemam nikoga”, kaže Rehana.
„Taj grad je za mene mrtav.”
Božica ne sme, kaže, ni da misli o Tuzli, u kojoj je ispitivana po hapšenju, niti o Srebreniku, mestu u kojem je bila zarobljena i zlostavljana.
„Ta mesta za mene više ne postoje na mapi.”
Po okončanju mandata Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, lokalni sudovi u Bosni i Hercegovini preuzeli su dalja krivična gonjenja.
Tako je Božica 2014. prijavila njenog mučitelja, koji je osuđen na godinu i po dana zatvora.
„Odležao je svoje i eno ga na slobodi”, kaže ona.
„Kao da se ništa nije dogodilo.”
Čovek koji je ubio Rehaninog oca i strica dobio je deset godina zatvora, ali silovanje još nije dokazano.
„Ujedinjene nacije govore o čak 50.000 silovanih i seksualno zlostavljanih žena, ali je mali broj počinilaca zapravo i osuđen”, objašnjava Sabina Galijatović.
„Brojni počinioci se i dalje vode kao nestali.”
Dodatni problem je, kaže ona, što lokalni sudovi u velikoj meri nisu usvojili načela i pravila koje je postavio Međunarodni sud u Hagu.
„Haški tribunal je uspostavio normative, pa tako žrtve silovanja i seksualnog zlostavljanja u ratu ne moraju da dokazuju da su pokušavale da pruže otpor.
„Još jedna norma je i da žrtve ne moraju da imaju svedoka da bi dokazale da se seksualno nasilje dogodilo.”
Sve ove olakšavajuće okolnosti po žrtve se u velikom broju slučajeva pred lokalnim sudovima u Bosni ne prihvataju, dodaje ona.
„U tome kako se odnosimo prema prošlošću i zločinima koji su se dogodili na ovim prostorima, pokazujemo i šta ostavljamo za budućnost novim generacijama.
„Naša generacija je ta koja je za zločine odgovorna i trebalo bi da teret prošlosti ona snosi, a ne da ga prenosimo dalje”, ukazuje Galijatović.
Žrtve ophrvane nemirom, a zločinci slobodno šetaju
Sarajevo, 30 godina kasnije.
U Udruženju žrtava rata Foča 92-95 nema samo Rehana vlastitu šivaću mašinu.
Dok šije, u prostoriju ulaze dve žene. Jedna stavlja džezvu za kafu na mali rešo, dok druga ogorčeno govori: „Onaj moj izašao pre nekoliko dana”.
Čovek koji ju je silovao odslužio je dvogodišnju zatvorsku kaznu.
I njima je šivenje svojevrsna psihološka potpora za preživljene traume.
„Radna terapija je neophodna ovim ženama”, kaže Midheta Kaloper Oruli iz Udruženja žrtava rata Foča 92-95.
„Mnogi počinioci zlodela nad njima i dalje slobodno šetaju Bosnom, pa žrtve često nemaju smiraj.”
Iskustva koje dele jedne sa drugima su teška i bolna.
„Traume, nažalost, nisu nigde otišle.
„Ne postoji gumica koja ih može izbrisati. Ni kod mene, ni kod bilo koje druge žene.”
Midheta je i sama preživela seksualno nasilje u Foči, a već 20 godina radi sa ženama žrtvama nasilja u ratu iz cele Bosne i Hercegovine.
„Uvek mislite da ste sve čuli.
„Ali onda se pojavi neka priča, neka nova strahota, koja je toliko monstruozna i ponovo vas zaprepasti.”
Deca rata
„Karakteristično za seksualno nasilje u Bosni je i držanje žene u zatočeništvu nakon silovanja”, objašnjava Sabina Galijatović.
Kada bi vojnici primetili da su žene zatrudnele, držali bi ih zarobljene do trenutka kada više nisu mogle da abortiraju.
„Ovaj fenomen nam pokazuje i svojevrsnu ideologiju koja je pratila seksualno zlostavljanje i silovanje u ratu.
„Namera je bila jasna, da se neprijatelju napravi što veća šteta, pa i etnička”, upozorava ona.
Držanje žena u zatvoru dok ne bude prekasno za prekid trudnoće bilo je osmišljeno da „poveća srpsko stanovništvo, i tako potpomogne ostvarenje ciljeva Slobodana Miloševića – etničko čišćenje i stvaranje Velike Srbije”, tvrdi Dejvid Filips.
„Silovanje nije bilo slučajno.
„Bilo je deo zvanične politike. Imao je za cilj da stigmatizuje i demorališe žrtvu, kao i porodicu i zajednicu”, kaže Filips.
Procenjuje se da je nekoliko hiljada dece rođeno kao posledica silovanja u ratu, kažu u Udruženju žrtava rata Foča 92-95.
Zvanični podaci ne postoje.
U Sarajevu je osnovano i Udruženje Zaboravljena deca rata koje okuplja decu rođenu kao posledica ratnog silovanja.
Oni se zalažu da i sami dobiju status civilnih žrtava rata, ali i da u lična dokumenta ne moraju da upisuju ime oca, što je u Bosni i dalje obavezno.
Ajna Jusić, 25-godišnja studentkinja psihologije iz Sarajeva, jedna je od njih.
Kada je imala 15 godina, pronašla je nalaze psihijatra i psihologa o njenoj majci koja je bila silovana tokom rata.
Gotovo deceniju kasnije, Ajna je osnovala Udruženje, kako bi se prekinula nevidljivost ove dece, objasnila je.
„Mi više nismo nevidljivi, nema izgovora”, rekla je Ajna u novembru 2021, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Ajnino pismo deo je izložbe u Muzeju ratnog detinjstva u Sarajevu
„No, nemojte zaboraviti da još u društvu imamo decu koja ne znaju pravu istinu o sebi, a ne znaju je jer se još u društvu žene preživele silovanje nisu prihvatile kao one koje su preživele, a ne tražile silovanje.”
Vraćanjem protiv zaborava
Do Karaman kuće se iz Foče automobilom putuje oko pola sata gotovo nepristupačnim neasfaltiranim putem.
Iako žive u Sarajevu, udaljenom još tri sata vožnje, Midheta Kaloper Oruli i Halida Konjo Uzunović do Karaman kuće odlaze nekoliko puta godišnje.
U Foči su rođene i živele do rata, kada su obe bile zatočene i seksualno zlostavljane.
Karaman kuća jedno je od najprepoznatljivijih mesta zatočenja žena koje su preživele seksualno nasilje.
„Mogli su da nam rade šta hoće, mogli su da nas vode gde hoće”, kaže Halida.
„Mogli su i radili su.”
Dok otvaraju kapiju, ne okreću glavu.
„Za ovo mesto nas vežu najgora sećanja.
„Meni je trebalo 28 dugih godina da ispričam šta se dogodilo u ovom gradu, na ovom i drugim mestima”, govori Halida.
Kada je shvatila da želi da se za njenu priču čuje, Halida je sa Midhetom osnovala Udruženje žrtava rata Foča 92-95.
Privatna kuća Nusreta Karamana u Miljevini, ozloglašena Karaman kuća, služila je kao logor za žene i devojčice bošnjačke nacionalnosti od juna do oktobra 1992. godine.
Vojnici su ovde silovali žene i devojčice, ali i omogućavali drugima da ih zlostavljaju, premlaćuju i prete im smrću.
„Ja sam u ovom gradu bila srećna i voljena i imala sve – porodicu, muža, bogatog oca.
„Danas nemam ništa do groznih sećanja na ova mesta”, priča Halida.
Halida Konjo Uzunović i Midheta Kaloper Oruli
Iako većina žrtava izbegava povratak na mesto zločina, njih dve se u rodni grad „koji je i grad u kojem su sve izgubile”, vraćaju „da se ova mesta nikada ne zaborave”.
„Različito svaka od nas reaguje, što je sasvim razumljivo.
„Kako god da to nosi, ima pravo na to i ne treba je osuđivati”, kaže Halida.
Žrtvama treba dozvoliti da izaberu sopstveni način jer su to „najteži ožiljci koje jedna žena može da doživi u ratu”, dodaje.
Kada poredi žene i vojnike u ratu, Rehana se, kaže, često pita – koja je razlika između njih.
„Žena je u ratu morala i da radi, kuva, čisti i vodi računa o deci.
„Vojnici su se borili i većina ih je proglašena herojima.
„A žena je bila silovana.”
Tableta
Midheta zatvara kapiju Karaman kuće i steže žicu na bravi, kao da ovo mesto želi zauvek da zatvori, da u njega niko ne uđe.
Karaman kuća, jedno od mesta zatočenja u Foči
Ipak, na drugom kraju Evrope, žene danas stradaju u ratnom vihoru.
„Od kada je počeo rat u Ukrajini, mi u Bosni ne spavamo”, kaže Midheta.
„I pitamo se, da li će žene u Ukrajini proživeti što su i žene Bosne?”
Sve je više izveštaja o počinjenim silovanjima u Ukrajini, a humanitarne organizacije pokušavaju da dopreme kontraceptivna sredstva bolnicama.
Silovanje se kao oružje danas koristi u Ukrajini, Jemenu, Palestini i mnogim drugim mestima, kaže Suzan Bader iz Svetske konferencije žena za BBC na srpskom.
„Agresija se i dalje ispoljava putem seksualnog nasilja nad ženama.
„Sve dok ovakva politika vlada životima ljudi, ova zverstva će postojati”, upozorava ona.
Od početka rata u Ukrajini, Rehanu sećanja ophrvaju u naletima.
„Kod mene to traje… Uznemirenje.”
Nema te tablete koja je tada može smiriti.
„Ali to je tako. I ostaće.”
Izvor: BBC Srbija
Foto: YouTube printscreen
„Nema komada tela koji nije zgazila vojnička čizma”: Sećanja žrtava ne blede nakon tri decenije
Rehana, Božica i Halida samo su neke od žrtava seksualnog nasilja u Bosni i Hercegovini.
Autori:
Reporterka: Marija Janković
Snimateljke: Katarina Stevanović i Marija Janković
Grafike: Jakov Ponjavić, Denis Korolev i Lazar Čovs
Onlajn producent: Lazar Čovs
Urednici: Aleksandar Miladinović i Stefan Veselinović
Fotografije: Centar za nenasilnu akciju,
Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove Ujedinjenih nacija,
Getty images, BBC na srpskom
Objavljeno: jun 2022.
