Znatno se promenilo očinstvo u Srbiji tokom poslednje tri generacije. Sada postoje očevi koji žele da ostaju kod kuće i brinu o detetu, da učestvuju u svakom segmentu odrastanja svoje dece.
Miloš Radovanović je oduvek želeo da bude tata koji ne ide na posao, već ostaje kod kuće i brine o detetu.
„Ne želim da propustim nijednu fazu u njenom odrastanju”, priča Radovanović za BBC na srpskom dok se iz susedne sobe čuje veselo kikotanje njegove jednogodišnje ćerke.
Za razliku od uvreženih mišljenja pa i ponašanja na Balkanu, da su žene te koje treba da se više posvete odgajanju dece, u poslednje dve decenije dolazi do promena u ovim obrascima, objašnjava sociolog Dragan Stanojević sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Sada je mnogo više očeva koji imaju veću potrebu da se uključe u odrastanje njihove dece, kaže Stanojević za BBC.
Priča prva: ‘Ne verujem da majka vaspitava dete, a da je otac samo podrška’
Miloša je tokom odrastanja nerviralo pitanje rodbine: „Je l’ tata pomaže nešto mami?”.
„Ne verujem u to da majka vaspitava decu i brine o njima, a da je otac samo neka podrška u tom procesu i želeo sam da razbijem tu predrasudu”, kaže.
U njihovoj porodici su podeljene obaveze oko deteta, pa svako ima „zadatke”.
„Iako je moja supruga majka koja brine o detetu, ja nisam odsutni otac koji dete viđa kada dođe sa posla”, kaže Miloš koji ima mogućnost rada od kuće.
Kad ujutru začuje ćerkin plač, on ustaje, priprema joj doručak, a potom se zajedno igraju ili šetaju.
„Ja provodim najviše vremena sa bebom tokom jutra, presvlačim je, igram se sa njom.
„U određenom delu dana moja supruga preuzme obaveze, ali smo oboje prisutni u svakom momentu odrastanja našeg deteta”, kaže ovaj riđokosi milenijalac uz osmeh.
Novija istraživanja pokazuju da milenijalci, generacije rođene između 1981. i 1996. godine, provode tri puta više vremena sa decom nego roditelji pre njih.
Oni su „odrastali bez snažne očinske uloge”, kaže psiholog Uroš Rajaković.
„Njihovi očevi su bili odsutni, pa su zato preuzeli na sebe odgovornost i ne idu putem prostog kopiranja starih modela, već se trude da pronađu nove”, objašnjava.
Priča 2: Otac iz generacije Iks
Vreme koje Oliver Živković provodi sa decom zavisi od obaveza koje ima na poslu.
Kad radi iz kancelarije, kući se vraća posle 15 sati.
Tamo ga čekaju dve ćerke sa spremnim igračkama, bojankama i knjigama.
„Celo popodne crtamo zajedno ili pravimo lutkice i ukrase i tada sam vrlo posvećen”, kaže Živković za BBC na srpskom.
Međutim, nije uvek tako.
„Pošto radim kao inženjer u privatnoj firmi, trećinu ukupnog radnog vremena provodim na terenu” i kući se vraća kasno, objašnjava.
Trudi se da stigne pre nego što ćerke odu na spavanje, da bi mogao da im pročita priču za laku noć ili porazgovara sa njima.
„Tada sam maksimalno dva sata sa njima”, kaže Živković.
Oliver pripada generaciji Iks, rođenima od 1965. do 1980. godine, prvoj suočenoj sa povećanim brojem razvoda.
Njihovi očevi su tada imali tri uloge: da štite, vaspitavaju i obezbeđuju porodicu, ukazuje Rajaković.
Oliverov otac je radio dva posla, majka jedan, i u detinjstvu je najviše vremena proveo sa babom i sa dedom koji su ga čuvali.
„Najmanje provedenih trenutaka imam sa ocem, i to me je nateralo da budem prisutniji i trudim se da učestvujem u životu moje dece, koliko god mogu”, kaže.
Oliverova generacija je napravila „izmene koje su pomogle milenijalcima da budu prisutniji očevi”, i „mlađi danas ne gledaju na rodne uloge kao na nešto isključivo”, kaže Rajaković.
Promene koje se događaju sociolog Dragan Stanojević smatra „epohalnim” u identitetima muškaraca.
„Ovo je prvi put u istoriji da su muškarci usredsređeni na privatnu sferu, pa svaka sledeća generacija očeva više vremena provodi sa decom nego prethodna”, ocenjuje on.
Priča 3: Otac iz generacije bumera
Ernest Lacko je tokom 1980-ih sa porodicom živeo u jednom pančevačkom naselju.
Deca su se veći deo dana igrala napolju, a jedna od majki iz naselja bi „povremeno pogledala šta rade”.
„Uobičajen život tog vremena”, kaže Lacko, – majke su više brinule o deci, dok su očevi bili posvećeni privređivanju za život porodice.
Ernest je ‘bejbi bumer’, pripadnik generacija rođenih između 1946. i 1964. godine.
I on i supruga su bili zaposleni, ali je ona radila u školi, pa je tokom letnjih i zimskih raspusta više vremena provodila sa ćerkama.
„Vodili smo decu u vrtić i kod naših roditelja, ali su nekada bile i same, jer je grad bio bezbedniji”, kaže Lacko za BBC na srpskom.
„Povremeno sam išao sa decom na pecanje ili u park”, priča.
U tradicionalnim porodicama su uloge bile prepoznate i granice jasno postavljene, kaže Rajaković.
Međutim, u ovako uređenim porodicama nije bilo slobode, pa su često oni koji bi izašli iz nametnutih okvira bili suočeni sa osudom okoline, objašnjava.
„Iako su promene koje su se dogodile omogućile fleksibilnost, stvorile su i teret mladim roditeljima, sada potpuno samim, bez pomoći šire porodice.
„Jedina podrška im je prosvetni sistem, poput vrtića i produženog boravka”, ukazuje on.
Od odsutnog autoriteta do prisutnog roditelja
Uloga oca se menjala kako i samo društvo – zajedno sa promenama u društvu.
Nekada su očevi bili moralni autoritet u porodici, više simbolički nego stvarno prisutan u vaspitanju i odrastanju dece, ukazuje sociolog Stanojević.
„Prelaskom iz tradicionalne u građansku porodicu, došlo je do izmena u njenoj strukturi koju su činili roditelji i dete izdvojeni iz kruga širih srodnika.
„Muškarci su počeli da rade u fabrikama, a žene ostajale kod kuće, pa se tako javila podela na privatnu i javnu sferu”, kaže.
Posle Drugog svetskog rata, žene u su u Jugoslaviji sve više radile, ali je podela poslova u porodici ostala je ista.
„Iako je socijalizam podrazumevao emancipaciju žena, to se dogodilo samo u javnom životu.
„I dalje je ‘dobrim ocem’ smatran onaj koji je materijalno obezbeđivao porodicu, dok je ‘dobra majka’ provodila vreme sa decom i obavljala kućne poslove”, kaže Stanojević.
U prvim decenijama 21. veka pojavljuju se, međutim, novi obrasci očinstva.
„Ima očeva koji imaju veću potrebu da se uključe u odrastanje dece, pa sada muškarci preuzimaju deo brige o njima, a i u kućnim poslovima”, ukazuje Stanojević.
Veća je, međutim, nestabilnost u porodičnom životu i braku, kaže.
Brakovi se sve češće završavaju razvodom, pa se odnos sa decom percipira kao najtrajnija i najstabilnija veza oko koje se najviše i trudi, zaključuje sociolog.
Bliskost u prirodi
Za Miloša Radovanovića omiljeni deo dana je odlazak u prirodu sa ćerkom.
Posle doručka i igre, bebu stavlja u nosiljku, pa nekoliko sati provode šetajući kroz šume i livade na Kosmaju.
Radovanovići su se preselili u naselje nadomak Beograda pre rođenja ćerke, jer su želeli da odgajaju dete van gradske gužve.
Psiholog Uroš Rajaković smatra da boravak van grada utiče na kvalitet vremena provedenog sa decom.
„Očevi u gradskim sredinama padaju u zamku u kojoj postaju vozači, učitelji za gradivo koje deca nisu uspela da savladaju, i uopšte, lica koja samo ispunjavaju neke zadatke, ali ne učestvuju svesno u roditeljstvu”, kaže on.
Udaljenost dece i očeva u gradskim uslovima inspirisalo je Mirka Mitrovića da 2010. godine pokrene Udruženje „Prvi put sa ocem” koje organizuje kampove i aktivnosti u prirodi za roditelje i decu .
Cilj ovog udruženja je „provođenje više vremena u okolnostima u kojima vlada princip zajedništva, a ne stroga pravila”, objašnjava Mitrović.
„Uvideli smo sopstvene nedostatke u roditeljstvu zbog odsutne figure oca, pa smo želeli da se bolje povežemo sa decom, jer u gradskim uslovima nemaju šanse da nas vide kako obavljamo poslove u prirodi”, objašnjava.
‘Bliskost proizilazi iz prisutnosti’
Za razliku od očeva iz prethodnih generacija, Miloš Radovanović kaže da je svaka njegova „lična obaveza podređena potrebama” njegove ćerke.
„I kada radim, pravim češće pauze da bih video da li joj je nešto potrebno”, kaže.
Psiholog Rajaković kaže da je „potrebno da očevi budu tu tokom odrastanja deteta” i savetuje da upoznaju decu sa njihovim hobijima.
„Bliskost proizilazi iz prisutnosti i to je šansa da upoznamo dete i damo mu priliku da ono upozna nas.
„Bitno je i da nas dete percipira kao ljudsko biće, ako smo tužni i ljuti da ne krijemo to, već da pokažemo da i očevi imaju osećanja”, kaže Rajaković.
Izvor: BBC Srbija / Kristina Kljajić
Foto: YouTube printscreen
