Između 1989. i 1995. godine, Milovan Đilas – jedan od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata – vodio je dnevnik u kojem je beležio susrete i razgovore sa najuticajnijim ličnostima tadašnje intelektualne i političke scene. U njegovim zapisima pojavljuju se Ljuba Tadić, Borislav Mihajlović Mihiz, Desa Trevizan, Mirko Kovač, Slavko Goldštajn, ali i brojni strani diplomati, među kojima su posebno zanimljivi američki ambasador Voren Cimerman i njegova supruga. Kod Đilasa su često svraćali i novinari iz zemlje i inostranstva, željni da čuju njegovu misao i pogled na svet koji se raspadao.
Ipak, dva imena izdvajaju se kao centralne figure njegovih zapisa – Matija Bećković i Dobrica Ćosić. Bećković, posebno, u Đilasovim dnevnicima zauzima mesto ključnog sagovornika, ali i simbola jedne epohe u kojoj su se ideje, umetnost i politika neprestano preplitale.
Možda je i dobro što su ti dnevnici javnosti postali dostupni tek tri decenije kasnije. Možda bi, da su objavljeni ranije, samo potvrdili koliko društvo u to vreme nije bilo spremno da ih razume. Od prvih zabeleški, nastalih kada je Đilas ponovo mogao da govori javno – najpre tiho, u krugu bliskih prijatelja, a zatim sve otvorenije – pa do poslednjih stranica napisanih 1995. godine, njegovi zapisi čine hroniku jedne zemlje koja se gasila iznutra.
U njima se ne ogleda samo lična sudbina jednog čoveka koji je nekada bio među tvorcima Jugoslavije, već i neizbežnost njenog sloma. Dnevnici Milovana Đilasa tako postaju svedočanstvo o vremenu u kojem su ideali izbleđeli, a istorija – baš kao i njegovi zapisi – ostala da svedoči o propadanju koje je on prepoznao mnogo pre drugih.
Portal Velike priče objavio je feljton zasnovan na dnevničkim zapisima Milovana Đilasa, čiji deo prenosimo:
1. januar 1989, 8.15h
Kao i obično, Štefica i ja – Mica je u Slavoniji, pa nema ko da nas tera na novogodišnju večeru – sedeli smo do ponoći, javili se Matiji, čuli Zarubice i – isključili telefon.
Ipak sam, prekonoć, rešio da ponešto zapisujem – davna sugestija Matijina.
Aleksa je na skijanju u Pensilvaniji – morao sam da potražim gde je to na mapi: ima li Amerikanca koji zna gde su i koje su sve te njihove države? No važno je da je Aleksa dobro i da mu je krenulo.
Moj “Njegoš” se prodaje ima 7-8 dana: jedva je prošao – kažu Kalezić i Nenezić – cenzuru: Matija: Njegoš ili Vi? – Prema Kal. i Nen. odobrenje je traženo sve do vrha, tj. od Sl. Miloševića.
A kad smo već kod te ličnosti… Matija se oduševljava njime – po mom sudu previše. Kaže: Niko nije govorio tako, glavno je da su Srbi počeli da govore istinu… – Meni je bliži Žika Pavlović, premda preveć ogorčen na Srbe kao narod: Niti što znaju, niti su za drugo nego za diktaturu – uživaju prosto u tome… – Dobrica je oprezniji, ali i on podržava Miloševića: slabost i nesreća srpskih demokrata je u tome što kadgod moraju da biraju između demokratije i nacije (kako je oni shvataju), odlučuju se za naciju (ustvari za nacionalizam).
Meni sva ova sadašnja srpska politika izgleda površna i bezizgledna. I dvolična, nejasna: javno za Jugoslaviju, kroz politiku za separatizam i nacionalizam. Bez podrške igde, sem kod Srba koji su – s razlogom uvređeni i poniženi – uspomamljeni i opijeni “novim” vođom kao spasiteljem. Milošević je spojio interese (strahove) partijske birokratije i nacionalizam: za njega su svi: napolju i četnici i ljotićevci, ovde slični njima i, dakako, deidologizovani – a još vlastoljubivi komunisti. Ta Miloševićeva sinteza nije bez originalnosti kao ostvarenje lične vlasti, ali, po mom sudu, vodi Srbe u nove poraze i bezizlaznosti. Stojan i ja se slažemo u pogledima, uz nijanse. I Aleksa, razume se… Kažem Žiki Pavloviću, kad sam ga posetio uoči n.g.: Zanima me kako će posle pet-deset godina neko pisati: Oni su nesreću svog naroda – kao i mi komunisti ratne prilike – iskreno doživeli i iskoristili za učvršćenje svoje vlasti. – A Žika: To isto sam ovih dana zapisao u svom dnevniku.
Mi više nismo izolovani. Obraćaju mi se i intervjuišu i domaći novinari, iako ovde, u Brgu ne mogu još ništa da objave. U dobrim sam odnosima s Inićem, Tadićem, Čavoškim, Zagom Golubović, mada se retko viđamo. Ispade na to da su bivši levičari najdosledniji demokrati. Inače, razlike s Matijom i Dobricom (uvek su postojale) pre su učvrstile nego poremetile naše odnose. Posebno s Matijom: on i ja smo kao vođe dvaju plemena, dugo zakrvljenih, koji uspostavljaju mir i umire kumstvima, ženidbama i zajedničkim pasištima.
Pišem nešto kao pripovetku (“Umir i umiranje”): presporo, mada sam je osmislio.
Inače neću svakodnevno opisivati ovde trivijalnosti i beznačajnosti. Nego – po inspiraciji i kad mi se učini nešto važnim.
8. januar 1989.
Sinoć se javio Aleksa: razgovor oko njegove knjige (recenzenti, eventualno izdavanje u Nemačkoj – već sam o prvom sinoć razgovarao s Čavoškim, koji se prima recenzije, i jutros s Pejovićem da vidi kod mog i drugih izdavača). No najvažnije je da je Aleksa dobro – a što mu se žuri – to je prirodno i izlazi iz njegove prirode da svršava posao koji mu predstoji.
Prekjuče u “Startu” moj intervju i intervju princa Karađorđevića. Dobro smišljeno, doista i zez Beogradu: vi se kanite i ne usuđujete, a mi idemo napred čak i s naj-tabu temama. U intervjuu jedino loše što se u uvodu govori: “njegovo (tj. moje) izdajništvo”. Zar i posle 35 godina u ozbiljnom tekstu još uvijek “izdajništvo”! Šta, koga sam ja izdao? Diktaturu i diktatora. Ja sam se bio zakleo ideji, idealu komunizma i nikome drugo.
Juče (subota, ja i Matija se godinama viđamo subotom), u šetnji s Matijom po Terazijama i Pionirskom parku (poslije sedeljke kod mene).
Razgovor o Srbiji i Srbima. Matijina teza (za forum o srbofobiji u društvu književnika): Srbi su svojim ratovima i bunama uvukli druge narode u svoju istorijsku sudbinu, zato ih ovi ne shvataju i mrze. To nije netačno – ne sasvim. Ja se, kao uvek, suprotstavljam, bolje reći: razlikujem: I drugi imaju svoje istorije, osobenosti, svoje slavne ljude i događaje. Naročito je neprihvatljiva za druge priča o tome da su ih Srbi oslobodili, jer mada su Srbi dali najviše žrtava i bili najglavniji – i drugi su se borili za ujedinjenje, a Austro-Ugarska je propala zbog poraza s drugim velikim silama i nac. pokretima, a ne samo sa Srbijom. – Matija: Srbi dosad o sebi nisu govorili istinu – čak su glavni u propagiranju laži i o samima sebi… – Ja: Slutim, smatram da sadašnja srpska politika vodi Srbe u katastrofu – u gubitak 2,5 miliona Srba (izvan Srbije), kao i gubitak Kosova (što mi izgleda strašno u prvom redu zbog jačanja albanskog ekspanzionizma). – Itd. Uz Matijinu humorno-poetsku bujicu. Najzad, na rastanku, Matija: Ja nisam političar! – Ja: Ali ste ispolitizirani. – M: Otrovan. – Ja: Ni ja nisam političar. – M: Vi jeste, Vi ste drugo – bili ste i ostali u politici. – (Smatram da je moj način – racionalan, činjenični – političniji od njegovog, njegovih briljantnih i nesputanih, maštovitih domišljanja). Rastali smo se, kao uvek, veoma srdačno.
U SSSRu ruski pisci protiv Gorbačova: teškoće Gorbačovu tek predstoje. Vreme mu je, ipak, naklonjeno. Ono što je kod njega – kao i većine reformatora i “reformatora” slabo: događaji idu ispred njih i iznenađuju ih. Odsustvo teoretskog poimanja. Igra ulogu – kao i kod nas – “demon” vlasti: da bi se svoja vlast održala, previđaju se objektivni tokovi. Prakticizam, pragmatizam, bez kojih nema politike, ako ostane samo to – proguta ga istorija, tj. krupni, objektivni (istorijski) tokovi.
15. januar 1989.
Juče kod mene, posle podne, Dobrica, Lj. Tadić. Pridružio nam se i C. G. Ströhm, iz “Die Welta”.
Uglavnom priča o C. Gori. Tadić je bio tamo: nove, radoznale, ideološki neopterećene generacije, potpuno jedinstvo protiv vlasti, dosta rašireno raspoloženje za Miloševića. Dobrica prenosi utiske Milorada Vučelića, inteligentnog političkog esejiste, koje se podudaraju s Tadićem: homogenizacija, kakvu C. Gora navikla na podele (partizani-četnici, bjelaši-zelenaši, titoisti-inforbiroovci) nije nikada imala.
U toku razgovora: ja primećujem da su događaji slični u C. G. mogući i u BH, pa čak i u Hrvatskoj, ali ne na miloševićevskoj, nego hrvatskoj osnovi. Dobrica – primećuje da su mogući na prvoj “miloševićevskoj”. Ja smatram da Hrvati, pa ni bos. muslimani, neće primiti nikakvog srpskog vođu i da bi prodor srpskog “komunističkog” nacionalizma u BH i Hrvatsku izazvao međunacionalne i verske sukobe. Možda Dobrica i Milošević i nisu protiv toga. Tu počinju i svršavaju razlike između Dobrice i mene: ja sam pre svega za demokratiju i Jugoslaviju, a on za Srbiju (veliku) i demokratiju.
6. februar 1989.
Juče na pomenu (Jovanu) Baroviću, na groblju, bio je i Slavko Goldštajn. On kaže da ta demokr. inicijativa u Zgrbu nema mnogo podrške. A Čičak – da je to režimska smicalica. Kažem Slavku da zanemarivanje, podređivanje Srba u Hrvatskoj, kao i u BiH, može izazvati kod njih pokret, povezan sa Srbijom, i tim stvoriti teškoće u Hrvatskoj. On kaže: Ni govora! Srbi su tamo posvemu zadovoljni. – Možda izgleda da je tako, ali tako ne mora da ostane: narodi su naši u previranju, u homogenizovanju… Desa Pavlović (Trevizan) koja je išla sa mnom na pomen, ogorčena je stanjem u Srbiji – nekad je bila nacionalista. I to do te mere, da se u njoj – već stari – probudilo sve ono loše što je upamtila o predratnoj vladavini Srbijanaca: nadmenost, primitivnost, podmitljivost – generalice koje primaju bakšiše i sl. Kaže da sve to više ne može da podnosi i da bi se najradije selila. Na kraju: Pada mi na pamet da sve zavisi od toga kakav je koji narod: Srbi su za komunizam. – Mada nemam ni takvo mišljenje, ni takve emocije, u Srbiji izbijaju i jačaju, doista, one jednoumne, megalomanske crte, koje vuku koren – kao i sve neslobodno – iz velikih borbi za slobodu i veličanstvenih samoubilačkih ratnih i revolucionarnih podviga.
Stojan bio u C. Gori: Situacija je tamo haotična. Neko levo miloševićevsko srbovanje, ali uz druge struje. Beda se veoma oseća i iskazuje kao nacionalno nezadovoljstvo! Kao i ovde…
8. februar 1989.
Na sastanku gradskog komiteta Beograda, o ideološkom radu – krajnje konfuzno i autoritarno Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića. Ni drugi nisu bolji, sem utoliko što im je partijsko-birokratski-autoritarizam i monolitizam jasniji… Kadgod čitam ili slušam “preučena”, konfuzna izlaganja, prvo pomislim da sam star i ishlapeo, pa ne razumem “savremeno” mišljenje i nove generacije: iskustvo me uverilo da nisam u pitanju ja, nego pisci i govornici… Javio se Stojan, da proćakulamo pomenuta istupanja: Mrak! Užasan mrak! Valjda će sad beogradski liberali – šta još čekaju? – videti o čemu se radi. – Složio sam se u oceni i dodao: Teši me da je sve to užasno konfuzno i niskog nivoa…
27. februar 1989.
Juče popodne kod Matije:
Matija uzbuđen, u zanosu zbog događaja na Kosovu. Na moju ocenu da je Slobodanov govor (prvi) bio slab, Matija, nasuprot izražava oduševljenje: Govorio je na svojoj zemlji – to im je jasno stavio do znanja. – To nije netačno, ali slabost je u tome što već odavno nije samo srpska zemlja, makar što je pod srpskom državom. Jer deluje i etnički princip, u naše vreme bitan, dočim Matija priznaje samo istorijsko pravo, koje zadovoljava njegove ideološko – emocionalne impulse. No tu je najvažnije i najzanimljivije – zbog toga ovo i pišem – da ta Matijina “nacionalna” uzbuđenja gube racionalnu osnovu i da su, kao takva, ustvari predigra i sastavina njegovih poetskih ispiracija. Razgovarali smo i o jeziku. Ja sam se složio da jezik stvara – duhovno, u prvom redu – čoveka, ali i da čovek stvara jezik. Jezik nije samo sredstvo komuniciranja i izražavanja, nego je i sa svoje strane kreativna snaga. Matija ne pobija to, ali pridaje veći značaj, nego ja, autonomnosti, autonomnom tvoraštvu jezika. Spomenuo je mit o Vavilonskoj kuli, kao dubok: Bog je odredio ljudima da se zauvek razlikuju time što će imati različite jezike. – Ja sam primetio: Kad je Bog video da će doseći njegovu moć… – Matija je inače ogorčen na Hrvate i Slovence što daju podršku rudarima u oknu u Trepči. Razume se da je taj “humanizam” deo političke igre: razlike između mene i Matije su u tome što ja tu slovenačko-srpsku igru u datim uslovima smatram normalnom u politici, pogotovu ako se ima u vidu da srpsko vođstvo vodi kampanju protiv pluralizma u načelu i u Sloveniji, pa Slovencima odgovara da pokažu svoje “humano evropejstvo” nasuprot “srpskom balkanskom” diktatorskom nehumanizmu.
Ja inače smatram da su Šiptari već osvojili jednu poziciju, jednu stepenicu, protiv Miloševićevih “ideja” da u “svojoj državi” postavlja partijska vođstva: već se prihvata da se o ostavci Morine može raspravljati u forumima (Šuvarova linija). Miloševića Šiptari tuku njegovim sredstvima: narod preko mitinga može da smenjuje nepoželjna vođstva.
Na tv., kod Matije, u 19.30, Momir Bulatović s neodređenom lukavošću, ili bezidejnošću i besperspektivnošću, objašnjava izbore za partijski kongres u C. Gori: demokratizam se sastoji u tome što su opštinski komiteti – u koje nije siguran kao u ostatke starog birokratizma – isključeni iz izbora i izborno pravo preneto na osnovne organizacije! Zaista “genijalna” dosetka! I to “demokratska”! Stari đuranovićevsko-žarkovićevski birokrati su bar znali, dok su mogli, da drže vlast, ovi novi ne znaju ni to! Istina, pojavi se poneki zračak pravne države, tj. zahteva za pravnom državom, i u Crnoj Gori, ali praćen mafijaškim pojavama (premlaćivanje novinara Brkića od strane udbovskog funkcionera i razularenih mladića – verovatno iznajmljenih od neke struje u policiji ili nekih “idealista” “ujedinjenja” sa Srbijom… Istorija se ponavlja, svakiput kao grotesknija tragedija.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
