Austrijska spisateljica i pesnikinja Ingeborg Bahman u jednom eseju na radiju istakla je da „čak i da je naš jezik savršen, nijedno ljudsko pitanje ne bi bilo automatski rešeno“. „Granice jezika određuju granice našeg sveta“, zapisao je Ludvig Vitgenštajn u svom Tractatus Logico-Philosophicus iz 1921. godine. Po njemu, problem jezika nije ležao u gramatičkim slabostima ili oskudnom rečniku, već u njegovoj unutrašnjoj ograničenosti: čak i kada bi jezik bio savršen, mogao bi da uhvati samo mali deo sveta.
Bahmanova je strahovala da Vitgenštajn možda ima pravo. Ipak, njena književnost je bila stalna borba protiv tih ograničenja: od prve zbirke pesama Produženo vreme do romana Malina, nastojala je da izrazi ono što je, kako je sama opisala, „neizrecivo, mistično, granicom obeleženo“, koristeći upravo reči.
Rukopis mladalače zrelosti
Njeno prvo značajnije delo u formi fikcije bio je Hondičev krst, novela napisana s 18 godina, koja je nedavno prvi put prevedena na engleski. To je rukopis mladalačke zrelosti, ali već sa elementima koji će definisati kasnije stvaralaštvo: tematika nasilja, nacionalizma i potrage za utopijom. Iako jednostavnija od zrelijih dela, novela jasno pokazuje Bahmanovu fascinaciju granicama – ličnim, društvenim i jezičkim.
Ingeborg Bahman odrasla je u Klagenfurtu, gradu na granici Austrije i Slovenije. „Mladost sam provela u dolini sa dva imena – nemačkim i slovenačkim“, sećala se u jednom autobiografskom tekstu iz 1952. godine, dodajući: „Ali odmah izvan doline, nalazila se još jedna granica – granica jezika.“ Pre nego što je pokušala da prevaziđe ovu osnovnu barijeru, morala je da se suoči s razlikama između svoje provincijske Koruške i sofisticiranog Beča. Kasnije je putovala kroz Pariz, London i Nemačku, a Beč joj je ostao u sećanju kao najdalja destinacija.
1946. godine stigla je u Beč, gde je završila doktorat iz filozofije. Njena disertacija, Kritička recepcija Hajdegerove filozofije, bila je izraz želje da ospori velikane, često više zbog njihovih političkih stavova nego ideja. Tokom života Bahmanova je prelazila jezičke i nacionalne granice, pisala libreta, boravila u Kembridžu, Rimu, Minhenu, Cirihu i Berlinu, održavala veze s Paulom Celanom, a sve vreme neumorno pisala.
Jezik često nije dovoljan
Njena poezija i proza od početka su se bavile pokušajem da se izrazi neizrecivo. Pesničke zbirke Produženo vreme i Dozivanje Velikog medveda donose joj slavu, ali pravo remek-delo je roman Malina (1971), delo koje balansira između snovitih vizija i realnosti, istražujući teme nasilja, prošlosti i sopstvenih unutrašnjih granica. Naratorka romana, poput same Bahmanove, suočava se s nemogućnošću da potpuno obuhvati i izrazi svoje iskustvo.
Bahmanova je često kroz prozu prikazivala nasilje i trauma – kako ličnu, tako i društvenu. U nedovršenim romanima iz ciklusa Todesarten, žene su „ubijene“ kroz poniženje, laži i nepravdu. Njena literatura istražuje te granice, svesna da jezik često nije dovoljan za izražavanje stvarnog bola.
U poređenju s tim, Hondičev krst pokazuje Bahmanovu u ranoj fazi: realističan prikaz koruškog sela pod Napoleonovom okupacijom, s protagonistom Francom koji pokušava da se suprotstavi nepravdi. Priča oslikava ljudsku borbu, konflikte i nesigurnost – sve kroz prizmu mladalačke zrelosti i već prisutne senzibilnosti Bahmanove za granice jezika, zemlje i običaja.
Bahmanova je verovala da književnost može premostiti nemogućnost jezika: ona je „transformacija koja nam omogućava da shvatimo ono što rečima ne može biti opisano“. U svojim delima, od Maline do poezije, pokazala je kako umetnost može da artikuliše nemoguće, čak i kada reči same po sebi ostaju nedovoljne. Za nju, književnost nije samo umetnički izraz, već način da se svetu priđe bliže, da se suoči s istinom koju svakodnevni jezik ne može da obuhvati.
Izvor: The Nation.
Foto: YouTube printscreen
