Ispred Muzeja Jugoslavije od 21. do 23. juna 2024. održan je književni festivan KROKODIL pod sloganom „Gimme Shelter“. Organizator i pisac Vladimir Arsenijević kaže da je slogan zapravo neprevodiv, a znači – treba mi sklonište. Upitan da pre festivala izdvoji tri imena rekao je Tatjani Nježić u intervjuu za NIN:
Evropski triling
– Matijas Enar, Hasan Blasim, Arnon Grunberg, trojica istaknutih evropskih autora. Daju uvid u ono šta je savremena evropska književnost i u smislu stilskih odrednica, a i u pogledu tema. Hasim je Iračanin koji se nakon dugo putešestvija smestio u Finskoj i on je vrsta savremene „aždaje“, finsko-irački autor koji baštini mnogo bliskoistočnog iskustva, piše na arapskom, a ostvaruje se u Finskoj. Grunberg kao najistaknutiji holandski pisac današnjice, izrazito je provokativan. Matijas Enar ovde nije nov, prošle godine otvorio je Sajam knjiga, ubraja se u vrh savremene evropske proze sa istraživačkim pristupom koji možda više pripada onom što očekujemo iz centralnoevropske književnosti, recimo mađarske ili austrijske, nego od francuske. U pravom smislu globalni pisac koji suvereno piše i o Balkanu i o istoku, o različitim kulturnim i geopolitičkim zonama u svetu.
Napominje da su njih trojica stvaraoci koji govore u prilog tome da je evropska književnost danas živa i dinamična.
– Stvaraju se knjige koje će, verujem, ostati za budućnost. S druge strane, istakao bih troje mladih autora, autorki koji predstavljaju vrh onoga šta su novi savremeni dometi u regionalnoj prozi. Filip Grujić, Nađa Petrović i Dora Šustić, koja dolazi iz Rijeke i Zagreba, a preko Praga. Ona je čak, rekao bih, označila stupanje na scenu mlade generacije kroz jedan intergeneracijski konflikt koji se desio na festivalu u Rijeci kada su njenu knjigu nespretnom odlukom organizatora predstavljala dvojica znatno starijih muškaraca Nikica Petrović i Zoran Ferić i onda je sve dobilo neprijatan ton patronizujućih starijih muških kolega koji govore mlađoj koleginici šta je to ona zapravo napisala.
Međutim, ona im nije ostala dužna, pa se to pretvorilo u veliku diskusiju koja se ticala rodnih i generacijskih pitanja u književnosti, smene generacija u Hrvatskoj i drugih važnih književnih i ne samo književnih pitanja. Na naš, kako ih zovemo, sofa intervju, dolazi valjda i Feđa Štukan iz Sarajeva. Znate da je njemu prošle godine izdata fantomska zabrana ulaska u našu zemlju. On nikada nije dobio nikakav dokument niti iole logično objašnjenje, ali jednostavno nije mogao da uđe i isto tako je dobio fantomsko obaveštenje da ta zabrana ističe 16. juna.
U razgovoru o evropskoj književnosti otvara se i pitanje šta je obeležava.
Dan prijatan, Arsenijević raspoložen. I u punoj koncentraciji u odnosu na predstojeći XVI festival KROKODIL koji se ovih dana održava na prostoru amfiteatra i parka ispred Muzeja Jugoslavije, a pod sloganom „Gimme Shelter“…e i postkolonijalni stav koji ima, recimo, Matijas Enar.
Neuroze i strahovi
Razgovaramo o sloganu…
– Inspiracija je pesma „Rolingstonsa“ – „Gimme Shelter“ je, kako rekoh, neprevodivo, ali značenje koje obuhvata – treba mi sklonište – osećaj je koji svi danas na planeti dele.
Kataklizmične posledice globalnog zagrevanja, različite klimatske katastrofe, novi virusi koji mogu olako da desetkuju ljudsku vrstu, neprestani ratovi i akutni strah od novog nuklearnog sukoba, deep fake političke kampanje, plasiranje novih vrednosti stvorenih veštačkom inteligencijom koje menjaju našu osnovnu kognitivnu svest, genocid, izbegličke krize koje doslovno smenjuju jedna drugu bacajući talase nemoćnih ljudi širom planete u potrazi za ličnom srećom i barem malo mira, nasilne demonstracije protiv političkih moćnika, protesti gušeni u krvi, masovna ubistva, egzekucije nedužnih, atentati, srušene stambene četvrti, čitavi gradovi koji gore, ludi diktatori i autokrate za govornicama…
Činjenica da, zbog brzine i lakoće kojom informacije dolaze do nas, u događajima učestvujemo u realnom vremenu i da nas se sve podjednako tiče, da smo preplavljeni akutnim suviškom svega, ali i krajnjom nemogućnošću da bilo šta uradimo, umnogome podsećaju na stanje svesti u kojem su se ljudi našli krajem šezdesetih godina prošlog veka kada je napokon presušio talas razvoja i optimizma koji je svet (ili barem njegovu zapadnu hemisferu) zahvatio po završetku Drugog svetskog rata i kada je nagli razvoj elektronskih medija stvorio elementarnu savremenu neurozu i strah od stvarnosti te užasavajući osećaj da je sve u isto vreme …just a kiss away …— kako glasi stih iz poznate pesme „Gime shelter“ benda „Rolingstons“ kojom smo imenovali ovogodišnji festival.
Razgovaramo o aktuelnim (ne)prilikama, šta tu književnost može ili ne…
– Između ostalog postoji izvesna napetost u odnosu na tu tzv. ambasadorsku funkciju književnosti. Hoću da kažem da se od naše književnosti očekuju određene teme, i ne samo od književnosti. Treba da odgovori na određena predubeđenja da bi napolju prošla. Dakle ako mi ne tematizujemo ratove, balkanske užase, teško ćemo proći. Ne kažem da nije moguće, ali je vrlo teško.
Upitan šta je aktuelno u njegovoj spisateljskoj radionici, veli:
– Završio sam teatrologiju „Kloaka maksima“, i četvrti roman „Duhovi“ pre dve godine. Početak rada na toj knjizi je koincidirao sa rođenjem Milenine i moje ćerke Nore, koja se rodila u 24. nedelji sa šeststo pedeset grama i do dana današnjeg ona se uspešno bori s tim razvojnim izazovima. To je jako uticalo na moje pisanje. Odlučio sam da napravim vrstu pauze, ali dosta pišem razne stvari. Poslednjih godinu dana proveo sam kao stipendista Instituta za humanističke nauke iz Beča. Dosta radim na jednom istraživanju koje se tiče stanja naših društvenih sredina, načina na koji se ta kontinuirano loša politička situacija reflektuje na naše neposredno okruženje.
Kako napuniti frižider
Nametnulo se pitanje kako se reflektuje kao i kako on vidi ovdašnju aktuelnu društveno-političku situaciju.
– Postoji očigledno jedna velika potreba da se sa vrha uspostavi kontrola nad svim. Naši udžbenici nisu slobodni od političke manipulacije i istorijskog revizionizma, naša popularna kultura nije slobodna od tih čeljusti, sve je zagađeno tim sadržajima koji su po pravilu mizerablistički, negativno intonirani i stvaraju vrstu neuroze u kojoj naši građani kontinuirano žive. Reklo bi se kada se čitaju naslovi po novinama i gledaju mediji, koji su strogo kontrolisani, da smo mi u nekom ratu, da nas neko neprestano napada. Nije jasno ko je to, ali mi smo stalno u odbrambenom grču. I to ostavlja mnogo traga na naše građane, budi agresiju.
Pritom naši građani u prilično velikom broju teško žive. Ne možete očekivati da imaju vremena, volje i snage da promišljaju politiku, društvena pitanja, kada se njihov život iz dana u dan sastoji iz neprestanih računica kako platiti račune, kako napuniti frižider, kako školovati dete… Jednostavno od tih ljudi se očekuje previše i to se vidi na licima naših građana, vidi se vrsta dubinske iscrpljenosti, dubokog nezadovoljstva. I to je atmosfera u kojoj mi živimo. Nema sumnje da postoji velika potreba vodeće strukture da ljude drži zarobljene u tom pogledu na svet. Ali i da se struktura promeni – što bih od sveg srca želeo – bojim se to neće rešiti problem. Da bi naš problem zaista počeo da se rešava, mora da se zahvati mnogo dublje. Mora da se uspostavi nov, ispravan vrednosni sistem. Ali, ako nastavimo, eto nas u polju utopije.
Nisu nas, kaže, opametile ni velike tragedije u „Ribnikaru“ i selima Malo Orašje i Dubona.
– Vi ne možete da očekujete da vaši mladi ne upijaju uticaj koji se nalazi svuda u društvu. Nemate gde da pobegnete. Mi imamo samo jednu supkulturu, to je navijačka. Vrsta politike koja se tu promoviše je mračna. Istog tog 3. maja, kada je đak sedmak pucao u „Ribnikaru…“ izašao je članak u „Njujork tajmsu“, gde je razotkrivena veza predsednika Vučića sa Belivukovim klanom i kriminogenim strukturama našeg društva, gde se ljudi bukvalno seku na komade… Dakle, postoji nit koja vertikalno prolazi kroz naše društvo od vrha do dna, ona je nesporna, nju svi znamo, i… Nikome u Srbiji taj članak nije otvorio oči iako svi sve znaju. Prevrat i preokret kakav nam treba je u ovim okolnostima bojim se nemoguć. A nije ni zapisano da mora.
Ja sam stalno robovao toj zabludi o progresu, mislio da je neminovan. Jedna prijateljica koja je živela u Nigeriji mi je na primeru pokazivala da niko progres ne garantuje. Kaže za 30 godina u Nigeriji samo se išlo unazad, širio se kriminal, narastala beda, sukobi… išlo se unazad. Onda se čovek pita kuda to vodi. Kuda god da vodi, čovek treba da brine o svom mentalnom zdravlju, svojoj ljudskosti, svom užem okruženju iz čega će, između ostalog, dobiti snagu i veru i za druge stvari.
Izvor: NIN / Tatjana Nježić
Foto: YouTube printscreen
