Od kako je počeo rat Izraela i Hamasa, mnogi levičari u SAD i Evropi su kritikovali izraelsku vojnu ofanzivu. Ta pozicija se u nekim slučajevima preklapa sa prihvatanjem Hamasove kampanje nasilja kao antikolonijalne oslobodilačke borbe vođene protiv onoga što sam Hamas naziva „rasističkim, anti-ljudskim i kolonijalnim cionističkim projektom“.
Prihvatanje ove tvrdnje omogućava pobornicima palestinske stvari i protivnicima Izraela, koji bi se inače gnušali Hamasove nasilne taktike i tiranske vladavine naroda Gaze, da zažmure.
Ova dinamika oponaša taktiku koju je japanski autoritarni režim primenio do razornog efekta tokom Drugog svetskog rata – istorijska paralela koja otkriva potencijalnu štetu koju je naneo autoritarni režim prikrivajući svoje akcije pod maskom oslobodilačke borbe. Ali ova istorija takođe pruža razlog za nadu: oporavak i uspeh japanskog posleratnog režima naglašavaju transformativne mogućnosti koje se mogu pojaviti sa promenom rukovodstva koja vodi da se oni koji su posvećeni prosperitetu nadjačaju nad mučeništvom.
Početkom 20. veka, Japan je sebe zamišljao kao carsku silu. Tražio je regionalni uticaj kroz saradnju sa zapadnim silama, uključujući pridruživanje savezničkim snagama u Prvom svetskom ratu. Međutim, rasizam u SAD tokom 1920-ih i 1930-ih ubrzo je zategao japansku ekspanzionističku agendu.
Saveznici su 1919. odbacili molbu Japana za rasnu jednakost u Versajskom sporazumu, a 1924. godine američki Kongres je usvojio Zakon o imigraciji, koji je zabranio japansku imigraciju u SAD. Ove akcije su pojačale osećanje diskriminacije i isključenosti Japana. Ta osećanja su, zauzvrat, odjeknula širom Azije, gde je ogorčenje prema zapadnim kolonijalnim silama raslo.
Godine 1933. Japan se povukao iz Lige naroda, što je označilo ključni zaokret u njegovoj spoljnoj politici. Obespravljen od Zapada, Japan je usvojio novu strategiju proglašavajući se šampionom pan-azijske solidarnosti, kao što su zagovarale ličnosti poput Šumeja Okave — koga su saveznici nazvali „japanskim Gebelsom“.
Ali ovo uokvirivanje maskiralo je zlokobne motive. Prikrivajući svoje verovanje u japansku rasnu nadmoć pod zastavom „Azija za Azijate“, Japan je želeo da „oslobodi“ kontinent od zapadnih kolonijalnih sila — i zameni njihovu vlast japanskim uticajem i kontrolom.
Najavljujući „novi poredak u istočnoj Aziji“, Japan je agresivno sledio ovu ekspanzionističku agendu. Japan je 1937. izvršio invaziju na Kinu, a 1940. zauzeo francuske baze u Indokini. Ovi potezi su zategli odnose sa SAD, što je navelo Japan da pristane na Trojni pakt, koji ga je povezao sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom u Drugi svetski rat.
Godine 1940. SAD su uvele embargo na naftu Japanu, što je dovelo do eskalacije tenzija i japanskog napada na Perl Harbor. Okava, koji se u početku protivio uključivanju SAD u rat, opravdao je tajni napad kao odgovor na vekovnu anglo-američku agresiju u istočnoj Aziji. Ova poruka je prikladno isključila najvećeg saveznika Japana, nacističku Nemačku, iz njene antizapadne retorike.
Ulazak Sjedinjenih Država u rat dodatno je podstakao japansku propagandu, koja je Drugi svetski rat uokvirivala kao civilizacijsku borbu Istoka i Zapada i kao rat između dve rase. Iskorišćavanjem i isticanjem rasnog ugnjetavanja, uključujući linč u SAD, Japan, a kasnije i nacisti, imali su za cilj da poremete napore predsednika Frenklina Ruzvelta da predstavi SAD kao šampiona ljudskih prava i rasne jednakosti.
Otprilike nedelju dana nakon Perl Harbora, japanski radio namenjen američkoj publici objavio je: „Uprkos Povelji o pravima, predsednik Ruzvelt zna da u Sjedinjenim Državama nema slobode i pravde za sve. Obojeni ljudi i žuti ljudi nisu poželjni. Oni su dobri samo kao rezači drva i nosači vode za svoje gospodare.”
Japanci su se nadali da će isticanje rasnog antagonizma proizvesti antiratna osećanja u SAD i pridobiti simpatije stanovništva širom Azije, Afrike, Indije i Latinske Amerike. Njihov uspeh u okretanju ovih populacija protiv saveznika izazvao je ozbiljnu zabrinutost među zvaničnicima, uključujući Ruzvelta, gurajući ih da predlože posleratnu viziju koja bi se pozabavila jazom između imidža saveznika o jednakosti i stvarnosti.
Kao što je primetio istoričar Saul Padover 1943. godine: „Činjenica da u Niponovoj propagandi ima više od zrna istine čini je još ozbiljnijom za Sjedinjene Države, posebno zato što Japan apeluje na stotine miliona ljudi koji nisu anglosaksonci”.
U SAD, japanska propaganda nije uspela da stvori široko rasprostranjeno antiratno raspoloženje. Bez obzira na to, izveštaj američke Kancelarije za ratne informacije iz 1942. otkrio je da skoro polovina crne populacije Njujorka veruje da vladavina pod autoritarnim japanskim režimom neće biti ništa gora.
Efikasnost japanske propagande, koju su organizovala dva najbrutalnija i rasno diskriminatorna režima u modernoj istoriji, naglašava način na koji poruke mogu izazvati snažne emocije, koje sprečavaju pojedince da razmotre šire implikacije uzroka koje podržavaju.
Kao što je Džordž Orvel primetio u dnevničkom zapisu iz 1942. godine, „nemačka propaganda se, sa potpunom beskrupuloznošću, nudi svima” – čak i kada su se ta obećanja, o slobodi ili carstvu, o emancipaciji ili segregaciji, sukobila, ona su bila primamljiva.
Uspešna propaganda, međutim, nije mogla da spase Japan od superiorne savezničke vojne moći. Do leta 1945. njegovi gradovi su ležali u ruševinama, a blokada je paralizovala ključni uvoz, smanjujući vojne sposobnosti Japana na primitivni nivo. Uprkos tome, militantna frakcija u vladi, pokazujući vrhunsku ravnodušnost prema svom stanovništvu, razbila je opoziciju i insistirala na nastavku borbe.
Civili su sakrili molotovljeve koktele i pribegli ekstremnim merama, uključujući samoubilačke bombaške napade, što je primer japanskog karaktera. Nespremnost da se predaju odigrala je ključnu ulogu u američkoj odluci da bace atomske bombe, što je dovelo do užasnog razaranja i još užasnijeg gubitka života.
Posle Drugog svetskog rata, Japan je doživeo značajnu rekonstrukciju tokom savezničke vojne okupacije koju je predvodio general Daglas Makartur. Transformacija je uključivala kazne — suđenja za ratne zločine, razoružanje i zabranu remilitarizacije. Ali je takođe stabilizovala japansku ekonomiju kroz zemljišne reforme i prelazak na slobodnu tržišnu ekonomiju, kao i stvaranje novog ustava.
1952. godine okupacija je okončana potpisivanjem mirovnog ugovora i saveza. Fokusirajući se na ekonomski prosperitet, novo japansko rukovodstvo je upravljalo reformama, koje su pomogle da se njihova zemlja pretvori u ekonomsko čudo i globalnu supersilu.
Hamas sablasno liči na japanski ratni režim u eksploataciji antikolonijalnih i rasnih osećanja pravde. Oni, takođe, sebe prikazuju kao oslobodioca koji se bori protiv ugnjetavanja i kolonijalizma velikih sila.
U svom revidiranom manifestu iz 2017, Hamas je naveo da je njegova borba protiv „cionističkog projekta (koji) je rasistički, agresivni, kolonijalni i ekspanzionistički projekat“. Ova grupa tvrdi da se protivi „pokušajima nametanja hegemonije arapskom i islamskom svetu“, tvrdeći da „osuđuje sve oblike kolonijalizma, okupacije, diskriminacije, ugnjetavanja i agresije u svetu“.
Ipak, kao i japanski režim, ova retorika prikriva ekspanzionističku agendu zasnovanu na ideji da su muslimani superiorniji od nemuslimana. Povelja Hamasa naglašava šerijatsku vladavinu i islamski suverenitet, izdajući upozorenja onima koji se usude da se ne slažu. Nedavni intervjui sa liderima Hamasa ponovo potvrđuju ove principe, proširujući njihov domet širom sveta.
Dalje, slično ratnom usklađivanju Japana sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom, Hamas je usklađen sa osovinom represivnih autoritarnih režima, uključujući Iran, Siriju, Huti u Jemenu i Rusiju. Poput Hamasa, mnoge od ovih vlada diskriminišu manjine, potiskuju političku opoziciju, brutalno potiskuju svoj narod, a posebno su drakonske u svom tretmanu prema ženama. U Gazi, Hamasova vladavina štiti ubistva iz časti, dozvoljavajući počiniocima da dobiju smanjene kazne. A muževi koji ubijaju žene preljubnice imaće svoje zločine svedene na prekršaje.
Slično kao i ratni režim u Japanu, Hamas takođe pokazuje vrhunsku bešćutnost prema svom stanovništvu, i optužen je za strateško raspoređivanje civila kao živi štit, izvođenje napada iz gusto naseljenih područja i kršenje Ženevske konvencije korišćenjem zaštićenih objekata, kao što su škole i bolnice, da gađaju izraelske snage.
Prema izveštaju NATO-a iz 2019. godine, Hamas gleda na raspoređivanje civila u živi štit kao na proračunat „scenario u kojem svi dobijaju“. Ova taktika povećava civilne žrtve kada Izraelske odbrambene snage (IDF) napadnu vojno, omogućavajući Hamasu da optuži Izrael za ratne zločine. Nasuprot tome, ako ID minimizira kolateralnu štetu, Hamas može ojačati svoju imovinu dok nastavlja svoju borbu.
Musa Abu Marzuk, jedan od lidera Hamasa, nedavno je podvukao svoju ravnodušnost prema patnjama stanovništva Gaze. On je priznao da organizacija nije gradila skloništa za bombe niti koristila tunele za zaštitu civila pre nego što je pokrenula masivni teroristički napad u Izraelu 7. oktobra. Umesto toga, tvrdi Abu Marzuk, odgovornost za zaštitu civila leži na UN i Izraelu. U intervjuu za The Economist, na pitanje da li mu je stalo do broja Palestinaca ubijenih u nastojanju da eliminiše Izrael, Marzuk je odgovorio: „Dostojanstvo je vrednije od života. Domovina je važnija, više od života.“
Ovaj brutalni tretman prema sopstvenom stanovništvu, zajedno sa njihovim saveznicima, oštro je u suprotnosti sa Hamasovim tvrdnjama da je to pokret otpora koji teži rasnoj pravdi i ima oslobodilačku prirodu.
Primer Japana pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata pokazuje inherentne opasnosti stalne vladavine Hamasa nad Gazom. Oni ugrožavaju regionalnu stabilnost i guše svaki potencijal za ekonomski prosperitet. Ratna vladavina Japana na prikladan način pokazuje da režimi koji daju prednost ekspanzionističkim ambicijama u odnosu na dobrobit svog stanovništva, nisu pogodni za prosperitetno upravljanje državaom.
Gaza se nalazi na ključnoj tački. Palestincima je potrebno novo rukovodstvo, koje će dati prednost prosperitetu nad mučeništvom. Ipak, japansko iskustvo takođe pruža nadu: ako Izrael može da obuzda svoje kaznene impulse i pomogne u podsticanju pažljive rekonstrukcije, novo rukovodstvo Gaze može doneti prosperitet i transformisati smrtne neprijatelje u napredne saveznike.
Izvor: Time / Dr. Tamar Hofnung
Foto: YouTube printscreen