Politički diskurs u Srbiji, kao i u drugim tranzicionim demokratijama, najčešće ima samo dve, povezane teme – to su zloupotreba vlasti (u različitim oblicima) i korupcija. U senci ovih tema, pred decembarske izbore 2023, polemisalo se i o ekonomskim rezultatima vladajuće SNS-ove koalicije uz povremeno upoređivanje s rezultatima prethodnih, DOS-ovih vlasti. Polemisalo se površno, propagandno i svako je iz obilja ekonomskih pokazatelja uzimao ono što mu odgovara i interpretirao kako mu je volja.
U autorskom tekstu za Le Monde Diplomatique, Nebojša Katić piše da novinski tekst nije stručna studija i ne daje prostora za valjanu analizu ekonomskih rezultata različitih srpskih vlasti u novom milenijumu, pa prenosimo delove njegove analize. On piše da bi se ozbiljna studija morala baviti kompleksnom slikom i međuzavisnošću ekonomskih pokazatelja, a ne pojedinačnim pokazateljima van ukupnog konteksta.
Pa je tako smisao ovog teksta da ukaže na objektivne limite statističkih informacija, na mehanizme koji se koriste kako bi se stvorila slika ulepšane ekonomske stvarnosti, kao i na neke ekonomske i statističke fenomene koji u javnosti prolaze najčešće neprimećeno.
Statistika i njeni limiti
Posao statistike je da pokuša da sklopi sliku ekonomskih i socijalnih kretanja u državi. Taj proces je komplikovan, prostor za greške je veliki, metodologija i statističke definicije se menjaju, podaci se periodično revidiraju, a kod mnogih vremenskih serija postoji i diskontinuitet. Neki podaci se dobijaju putem anketa i procena na bazi uzoraka o čijoj valjanosti se uvek može polemisati. Podaci koje daju ispitanici u anketama kao i podaci koje dostavljaju privredni akteri često su nepouzdani, itd. Rečju, slepa vera u egzaktnost statistike je naivna i mudro je biti oprezan u interpretaciji podataka. Ovo važi za sve statističke sisteme bez obzira na stepen njihove razvijenosti.
Zemlje u razvoju imaju i dodatne statističke muke. Ogroman i potpuno zanemaren problem je što ove zemlje nisu razvile svoju metodologiju objektivizacije ekonomskih kretanja. One su usvojile sistem ekonomskih pokazatelja pravljen za potrebe i po meri razvijenih država. Razvijene države posluju, trguju i zadužuju se najčešće u sopstvenoj, konvertibilnoj valuti, a ekonomski podaci su uglavnom homogeni i uporedivi u vremenu. Kod država u razvoju domaći statistički pokazatelji i njihova interpretacija su velikim delom uslovljeni politikom kursa nacionalnih, nekovertibilnih valuta. To se odnosi i na Srbiju koja funkcioniše u dvovalutnom evro-dinarskom sistemu. Ne samo da je pouzdanost pokazatelja upitna, već su i široko otvorena vrata za njihovu „kreativnu“ interpretaciju. A kada su vrata već otvorena, šteta je propustiti priliku.
Kako ulepšati stvarnost
Pred decembarske izbore 2023. građani su bombardovani podacima o izvanrednom rastu plata (i penzija) tokom perioda aktuelnih vlasti. Iako je dinar jedina zakonska valuta, iako su primanja građana u dinarima, sve cifre koje je predsednik Srbije ispisivao na kineskoj tabli bile su u evrima. Jedini razlog za upotrebu evra je što se tako kreira iluzija o velikom rastu zarada kojoj iskaz u evrima daje kredibilitet. Nevolja je što taj metod nema nikakvu statističku vrednost. On ne pokazuje koliko su primanja u Srbiji realno porasla i koliko roba i usluga građani mogu sebi da priušte danas u odnosu na juče. Ti podaci implicitno pokazuju samo stepen obezvređivanja kupovne moći evra na srpskom tržištu.
Koristeći predsedničku metodologiju, nazovimo to tako, prosečne neto zarade iskazane u evrima za prvih 11 meseci 2023. porasle su u odnosu na isti prosek iz 2022. za 15% – sa oko 631 na 726 evra. U stvarnosti, realan rast zarada za 11 meseci je 2%. Statistika uredno objavljuje podatke o realnom rastu zarada, ali vlast te podatke uredno i savesno prećutkuje.
Do ovog jaza između evro rasta i realnog rasta dolazi tako što se nominalni iznos dinarske zarade (gde je sadržan i efekat inflacije) deli kursom dinara koji već sedam godina jača. Što je inflacija viša, plate iskazane u evrima sve su veće, iako se kupovna moć marginalno povećava. Kada kurs miruje ili jača, inflacija je najveći saveznik vlasti koje kreiraju stvarnost u ružičastom, stvaranjem mitova o ekonomskom tigru.
Prosek ne reflektuje stvarnost
Valja imati na umu i da prosečna zarada ne reflektuje stvarnu poziciju prosečnog radnika. Prosek može biti deformisan kako veoma niskim zaradama na dnu piramide, tako i izuzetno visokim primanjima na njenom vrhu. Statistika otklanja ovu deformaciju kroz tzv. medijalnu zaradu. U poslednjih par godina srpska statistika objavljuje i ovaj podatak, ali ga srpski zvaničnici nikada ne pominju.
Razlog je što je medijalna zarada niža od prosečne za oko 23%. Npr. dok je prosečna neto zarad u novembru 2023. (poslednji objavljeni podaci) bila 89,956 dinara, medijalna zarada je bila 69,088. Isto to ali malo drugačije – prosečna zarada je za oko 30% veća od medijalne i za toliko je ulepšana stvarnost prosečnog zaposlenog radnika.
Uzgred, prosečna plata skriva i velike razlike po regionima i opštinama u Srbiji. Ilustracije radi, zarade u Beogradskom regionu su za oko 51% više od onih u regionu Šumadije i Zapadne Srbije, zarade na beogradskoj opštini Vračar su 2,6 puta veće od onih u Bojniku, itd. Ove velike razlike u zaradama mogu delom da objasne i razloge demografskog kolapsa svih delova Srbije i veliku koncentraciju stanovništva u Beogradskom regionu.
Na terenu rasta realnih zarada DOS je bio uspešniji. Iako je u periodu od 2001. bilo promena u definiciji zarada, iako je bilo i prekida vremenskih serija, nema nikakve sumnje da su zarade u periodu DOS-a realno rasle mnogo brže nego u vreme aktuelnih vlasti (dva do četiri puta brže u zavisnosti od izbora bazne godine).
Prosečna realna stopa rasta zarada od 2012. je oko 2.5% godišnje. Velika razlika u stopi rasta zarada može se objasniti i niskom bazom (niskim primanjima) kakva su bila početkom novog milenijuma, kao i padom realnih zarada u godinama fiskalne konsolidacije 2013-2017.
Ovakva analiza bi mogla da obraduje opozicioni deo javnosti koji rutinski ne prihvata da se u Srbiji događa bilo šta dobro i veruje da od 2013. građani žive u predvorju paklu. Ali, podaci o primanjima, uzeti izolovano, zanemaruju činjenicu da veliki broj ljudi u Srbiji danas regularno radi, prima plate i vidljiv je za statistiku.
U periodu od 2000. zaključno sa 2012. reformske vlasti su kombinacijom neoliberalnih reformi, razvojne bezidejnosti, nebrige, i prodajući sve što se moglo prodati uspele da smanje broj registrovano zaposlenih za oko 400,000 duša – sa oko 2,264 miliona na oko 1,866 miliona. Bez želje da se vraćamo u mračnjak 90-tih, evidentno je da se od DOS-a do SNS-a, stvarnost srpske ekonomije poprilično razlikuje od mitova o ekonomskom tigru.
Izvor: Le Monde Diplomatique / Nebojša Katić
Foto: YouTube printscreen
